A jebiga, moj weblog

Dolazi naše vrijeme. Napokon. Eto, prva se naša ponosna država odlučila pokapati đankije uz sve državne, vojne, crkvene i akademske počasti. E moja sestra Bernardica i ini naivci, zajebali smo vas. Kakve komune, kakva odvikavanja, sad više nema krepavanja u anonimnim podrumima i pod zmazanim štengama. Malo morgen. Sad se urokaš, rikneš, pošaljeju avion po tebe i odeš ravno u raj na preporuku državnog vrha, crkvenog vrha, uz blagoslov akademske zajednice (kojoj kao propali student ionak ne pripadaš), uz plotune i glazbu. Jebite se idioti koji ste ovu državu stvorili, krepavajte od gladi, raznosite se kinderjajcima, životarite po iznajmljenim izbama, ko vas jebe. Vi nebute dosli u dnevnik na tv, ni na naslovnice nepristrane nam štampe. Joj, serem kolko sam težak, visok i glup. Ma od jada ne znam ni kaj napisat, a moram. Ovo je krajnji idiotizam. Ode čovek pošteno zaradit kruh, ukokaju ga, niko ni da bi prstom mrdnul dok se familija ne pojavi na teveju. Kolko mi je poznatih zgubilo posel i ostalo na cesti jer su dobili otkaz dok su ratovali. Za koga? Frenda su mi kak krepanog pesa hitili u plehnati kofer i otpelali kak šinteri. Zoverdoziranog. I nije mu vlada na pokop došla. A počel se drogirati jer je otišel u rat kak dete, i ko dete je videl i delal stvari kaj ih ni ko odrasli ne bi trebal videt ni delat. I zviznul je. Prolupal. I krepal kaj pes. Ni u crnu kroniku ni došel. Njemu na sprovodu nisam ni bil jer nisam ni znal da je hmrl. Za lijesom dragog mi prijatelja smo isli mi, kaj smo se skup fajtali, ono familije kaj je imal i zmotani pop. I pun jastuček ordenja. Rješenje o oduzimanju mirovine je ostalo negdi doma, med drugim papirima za šekret. I remen na koji se obesil. A išli smo tihi kak miši. Nikad ne znaš ko bu od nas prvi za njim. Kompa je u Lepijani jer je pošte pljačkal. Ne da si plati put u Indiju, nego da dete prehrani. I nije bil hvaljeni student, jer ni srednju školu nije završil. Ne zato kaj je bil bedast ili len, ne, zato kaj je pobegel od doma u rat. Zato jer smo svi iz ulice otišli. Nek mi oprostiju svi dobronamjerni, oni zlonamjerni netrebaju, ali moral sam se scendrati jer me to sranje kaj sam danas na televiziji videl užasno boli. Boli me i trga to krajnje licemjerje, ta bljuvotina koju su si mogu priuštiti. Nije mi drago kaj je dečko zginul. Ni razlog, ni način. Videl sam smrt kroz Argusove oči. I svako je oko vidlo drugo lice. I drugo mjesto. I drugi način. I nikad nije bilo lijepo. Ali ovakav cirkus i selski sajam nis videl na teveju jos od vremena kad je Škegro viski marisal. Tulike sam imal za reći. Žal mi je i vreme i komp na govna trošiti.

da, to je dovoljno

a kaj da ti velim srećo, ježi ga, zna se... sam se ti rastereti, ne daj da te guši :)

a kako je tek onom u Rijeci što mu žele oduzet sve što si je u životu stvorio... i on se borio za slobodnu Hrvatsku... ma neću dalje... rano je jutro...

takva sranja se u lijepoj našoj događaju svaki dan :( samo što za puno njih mi nikada ni ne saznamo :(