Čaša polupuna finog crnog vina

Neki ljudi iz mog inboxa misle da pikseli mogu napraviti neki shortcut, ravno iz potpunog nepoznanca u voljenog muškarca.
Ne mogu.
Mogu samo zatuć put.
Ja to ovako vidim. Svi smo mi neka energija, vibracija života, atomi oko kojih su elektronske ljuske, pune nekog svog posla, ritma, frekvencije i prostora.
Ako zamahneš prebrzo, sve te ljudske se naboraju i natisnu...promijene smjer, iazovu kaos i krenu opet u neku rutinu, ali rutina izazvana kaosom i poremetnjom nije neka sreća... Upiše se taj neki bug kojeg ne bi ni Gates našao...

Prikradi se... pridobij elektrone. Pusti život da odradi svoje, pronađe frekvenciju sinergije. Priđi bliže, pa dalje, pa opet bliže i tako će nekako i duša pronaći svoj put.

Tu i sada... ma tu i sada je tu i sada sreće. Jednom kad je sve dobro, nećemo se sjećati samoće. Ali, ako pleše onaj bug zbog zaskakanja života (ja vjerujem da u svima nama vibrira i kruži taj divni, čarobni Život) ostat će gorčina.

Pusti. Da bude. Da ide. Je kako je. I ako smo suđeni, ako je moj put tvoj put, budemo došli do tamo. Put do tamo je kroz stotinu kava, zoološki vrt, koje putovanje, stotine smijeha, pokoji plač, nešto ljutnje... i nema druge.

I ja jedva čekam sigurnost ljubavi, strasti, nježnosti, zajedništva. Ali, to se ne da ubrzati. Je kako je. Zato bolje polako, ide brže tim putem.