Čaša polupuna finog crnog vina

Dakle, složila mi se slika u kojoj sam sama. Single. Forever.
Fino. Bolje tako, nego drugačije.
To mi govore na ovoj Iskrici već dugo, a ja nikako da pokopčam.

Nešto sam radila, pa shvatila koliko mi znači nešto - i shvatila da ma koliko mi to nešto bilo bitno, da mi neka muška osoba to ponudi - ne bi bilo dovoljno. Čak ni impresivna postignuća ne bi prošla bez cjelovite osobe. No way.

Ne bi bilo dovoljno ako se obrati nepismenom porukom (ljudi, ne mogu, linčujte me, ali ne mogu... moj interes se gasi s prvom nepismenošću i tako je to).

Nije dovoljno ako nije načitan, pametan, širok.
Isključeni nacionalisti, homofobi, ljudi uskih gledanja na život i svijet.
Nema šanse da bi nekog zatucanog baju, ali bome niti nekog liberala koji samo čeka da mi živi na grbači.
Smeta me neambicioznost, ali ne bih ajkulu, nego prosvijetljenog, mirnog i filantropski nastrojenog čovjeka.

Kad spojiš moral, obrazovanje, izgled, vrednote, psihičko, duhovno i fizičko zdravlje, komunikacijske vještine, sposobnost, radišnost, marljivost dobiješ supermana kojih sam u životu upoznala nekoliko. Mog didu, par profesora koji su sada već negdje na Mirogoju, par supruga dragih prijateljica, nekoliko ljudi s kojima sam nekad radila nešto (dosta od njih stranci)... i to je to.

Al dobro. Bar sam se prestala nadati i bavim se pametnijim stvarima od potrage za iglom u plastu sijena.