Čaša polupuna finog crnog vina

Jučer sam napisala najmučnije tekstove u životu, a u profil jasno naznačila da se povlačim odavde, postepeno, da se oprostim od ljudi s kojima sam se lijepo dopisivala preko bloga.

Napisala sam game over, napisala sam da nema šanse da ikoga upoznajem u romantičnom smislu, ogadila muški rod, da bi jutro stizale poruke od spodoba s nickovima "Volim ženske", ili glupavi smajlići ili što ja znam.

Na kraju mog profila je čitaba, nabrušena, s idejom - možda nekome sine u glavi i možda ne moraju sve žene biti strgane, ako požele upoznati muškarca :naivna:).

No, nema veze. Jer frajer "voli ženske".

Gadi mi se to. Ja nisam "ženska". Možda takvih ima, ja to ne mogu znati - ima sigurno, jer ima svega na Planeti. Ali, kako se usudiš, zar ne vidiš da ne spadam u kategoriju ženska.... Da mi se da, odrapila bih te jezikom da se tvoj muški ego možda ne bi oporavio...ili bi - jer ženske riječi su za tebe - trkeljanje, bitno je ono što žensku čini "ženskom".

I onda sam shvatila - to je mama naučila. Ženska. Netko tko nije držao do sebe i koga se moglo preskočiti kao slomljenu granu na cesti. Netko koga nije bilo briga, zapravo. Ni za sebe, ni za djecu, ni za supruga. Netko, tko je reproducirao djecu kao fotokopirkom, onime što žensku čini ženskom.

Uhvatio me strah od postajanja mog sina idiotom, baš tamo negdje pred školom, kad sam ih otpratila na učenje. Šuškaju iglice bora pod mojim nogama, a ja se pitam.... Hoće li i moj sin tako? Obraćati se "ženskama" i izlagati ga da dobije šamarčinu na ego (zasluženu)? Ne bih to rado :(

A onda sam pomislila - neće. Jer, nisam ženska. Jer, pričamo i raspravljamo, jer činim svoje izbore i pojasnim ih, ali se ne pravdam, hrabrim ga i puštam da griješi dok mirno stojim uz njega. Jer, vrlo rijetko sam ženska ili žena, a većinom ljudsko biće i većinom je moj sin ljudsko biće kraj mene. Većinom je život iznad bioloških potreba. Pojedemo nešto i spavamo, ali od života želimo više.

Ronimo u dušu i razumijevanje svijeta, smijemo se apsurdu i veselimo lijepim stvarima. Izazivamo život pohodom u avanture i osjećamo se bliski, kćer, sin i ja jer surfamo na životu koji nas zapljuskuje valovima ljepote, izazova, tišine, smijeha.

Nadam se da moj sin nikada neće tražiti "žensku" niti smatrati da je nekom ljudskom biću dovoljan glupi smajlić i idiotski nick iza kojeg stoji želja da se rukama dograbi nečije cice, a onda pripicukne uz suknju i uhljebi u embrionalnom stanju razvoja uz nekog tko će biti zaklon za nedoraslost i strah.

Sve opet polazi od nas žena. To je ogromna snaga, ogromna moć i ogromna odgovornost.