Umorni Bukovsky

Ti stani s jedne strane vrata, nema veze s koje, iz sobe u sobu, a ja ću stati s druge...i kad čujem korake, otvorit ću i po onoj staroj ću uzviknuti:

" Vidi, vidi! Tko nam to ide? Tko nam je to došao?!"

To bi bio najjednostavniji i najjeftiniji ulazak.I jedini bi imao sav smisao i svu simboliku... Inače, otvori chat oko ponoći da i tu ceremoniju obavimo. Bit ćete primljeni u moj dom, u moju kuću, na običnu večeru i piće. Ako ništa drugo, bit će iskreno i jeftino...

I stiže brzo i razuman odgovor:

Baš tako i nikako drugačije. Tako to ide i kod nas.
Ceremonija služi da se uveličaju banalne navike finoće i licemjerja (? ). Radije bi im uprizorio svečani povratak u pizdu materinu. Tada bih mi se razmahala scenaristička mašta i to bi bio spektakl...
Prihvaćam poziv na chat.
Koliko se sjećam priče o silasku sa drveta:
"Bio je bolan. Ovo boli još više, no moramo izdurati!"

Srdačan pozdrav sa Balkana.

i onda se više nismo čuli oko četiri godine, Zašto.?
Zato što smo jednostavni i ne držimo do najobičnije pristojnosti. Bar ono reda radi. Trebali ste mi čestitati Novu godiniu ili rođendan.

Opet ćemo se vidjeti kad umre neki zajednički rođak ili prijatelj.

Na mom ispračaju na moj vječni počinak, osobno ću vas dočekati i pozdraviti. To su mi obećali.

djetinjasti medo :)
u najmanju ruku
ili djetinjast bar kao prstohvat soli ili za mali prst kad kušamo pri kraju :)

Upravo tako biva i knjiga spadne na tri slova, ostaju oni s kojima smo suštinski vezani