Čačkanje nosa za neke je jedini način da uđu u sebe....

Ja sam zbilja nekako s proljeća.
Nemirna.
Pa umorna.
Onda malo zbunjena, više nego inače.
Pa zamišljena.
Imam taj neki proljetni sindrom.
Možda sam ga ja umislila.
Ali čim par dana ne obučem zimsku jaknu ili kaput, ko da me nema što teško držati blizu zemlje, pa bih negdje odletjela.
Ok, danas znam na koju stranu čeznutljivo gledam.
Malo nas kilometara dijeli, onaj koji čvrsto grli i nježno ljubi.
Srećom, vikend je blizu, osjetim ga.
I da...kad god me uhvati neki ovakav sindrom, ja uhvatim povodac i moja kujica me izvede na jednu dobru šetnju.
Nije to zapravo šetnja, to je brzi hod, utrkujemo se, ona, moj nemir i ja.
I vjetar.
Danas je ugodno puhalo, sasvim dovoljno da sive misli otjera iz glave.
I tak.
Po običaju ovdje natrkeljam, ne zamjerite.
Znalo se i većih nebuloza naći.
:))

"Znalo se i većih nebuloza naći",
Nije ti to nikakvo opravdanje, ako si sletjela na zemlju, onda si na zemlji. Ptice i dalje ...lete!.

Medo, ja ne znam bih li letjela ili sletjela.
Bitno da ja sebi to je zamjeram, već će mi nadoć :)

nekako ovdje lijepo ponekad, cisto opustajuce :)

Ja ne letim,.hodam samo metar jedan iznad tla i na ulici se ni s kim ne sudaram. Odvojem sam a ipak s vama.

Čist opuštajuće....

"utrkujemo se, ona, moj nemir i ja..."
Jako lijepo rečeno... Uzgred, kao da si moje "šetnje" opisala. Jedino meni nitko ne dolazi vikendom :-)

Neka :-)).
Samo budi :-)).
I pusti da te nemir vodi :-)).