Laprdarij

Zakoračila sam u novi život. Još nisam skroz svjesna, malo mi je mutno, malo me još stres pere, ali mi se pojave tračci - gle, pa ja mogu ovo, gle pa ja mogu ono, gle, slobodna sam. Čudno je, kad se dogodi sloboda, a ne znam jesam li je željela. Promjena, još jedna promjena, iz temelja.. a ono, ja bih da mi je život mirna voda. Znam, znam, a kad mi je mirna voda, sama zamutim.

Još su mi slike u glavi friške, dogodi se da ne mogu zaspati, da me neki miris uznemiri, znam pomisliti - moram ga pitati kako se ono radi, a onda - pa njega više nema. Smiješno je da mi najviše nedostaju one stvari koje su mi kod njega išle na živce: da vuče noge dok hoda, kuha kavu i ronda u 5 ujutro, zaboravi zatvoriti vrata svoje sobe pa je zadimljeno.. i filteri od cigareta. Imao je naviku otkinuti filter cigarete i baciti ga bilo gdje, kamo god krenem, doma, vani, svuda njegovi otkinuti filteri. Još ispadaju iz stvari, u njegovoj sobi ispod kreveta hrpa filtera. Nekad bi popizdila, pa daj taj filter hiti u pepeljaru ili barem na jedno mjesto. A sad nađem filter i sjeta me ulovi.. dokad ću nalaziti filtere? Ovo su zadnji filteri, kad ih pokupim neće se pojaviti novi.

Volio je satove. Bio je orkužen satovima, od zidnih, do vekerica, ručni satovi, svi na navijanje. Satove na baterije nije smatrao satovima. Prislonio bi ih na uho i kao da im srce sluša, opčinjen. Mislim da ih je smatrao živima. Rastavljao bi ih, ponovo slagao, veselio se (to je jedna od rijetkih stvari koja ga je veselila) kad bi mu netko poklonio stari mehanički sat.

Jedan naš prijatelj obećao mu je takav nekakav sat, i dođe konačno kod nas i pokloni mu bezvezni na baterije. Ovaj gleda i ne vjeruje. Ali kao pristojan pa šuti, ma da, sat je ok, šteta što nije na navijanje. A prijatelj se nasmije i izvadi iz džepa prekrasni stari sat na navijanje, neka poznata marka, i veli mu: zezao sam te s onim satom.. Ah, kako mu je laknulo, zgrabio ga je i otišao u svoj 'laboratorij'. Nosio je bijelu kutu tamo. Koja je naravno skroz požutila od dima.

Jedno jutro je rekao da ne osjeća baš lijevu nogu. Ipak se je digao, išli smo na kontrolu. Pomogla sam mu hodati, nekako smo došli tamo i natrag. Kad je trebao ući u lift samo se skljokao. Nisam ga sama mogla dići.. otpuzao je jadan u lift i digao se na stolac koji se vozi u liftu, za takve situacije. Drugi sam dan nabavila kolica, pa onaj toaletni stolac, no kad sam mu to pokazala već su mu noge skroz otkazale, nije se više mogao popeti u kolica, niti na 'princezu'. 'Princeza' je služila kao stolić za posluživanje, a kolica samo kad ga je imao tko staviti u njih, kad smo išli na kontrole.

Volio je i kalendare. Često je gledao u kalendar, brojao dane, stavljao oznake. Oko dva tjedna prije odlaska promatra on svoj kalendar i veli mi - znaš, za dva tjedna ovaj kalendar više ne bude vrijedio. Kaj? Znao je..

On je odbrojavao, a i ja sam brojila.. Hoću li ga zateći ujutro, hoće li disati? Znala sam noću viriti kroz rupu u kliznim vratima je li mu se miče prsni koš.. Jednom sam tako šuljajući se iznenadila psa pa je zarežao na mene kako ga još nisam dotad čula.

Kako će to izgledati? Hoću li ga samo zateći? Sto pitanja..

Kako je zalegao, bio je pun gorčine, često bi izvrijeđao onako baš, u sridu. Djeca su ga zaobilazila. Ja sam uglavnom prešla preko toga, a koji put bih mu vratila. I on bi tada živnuo. Pak sam mu onda češće vratila. Adrenalin čuda čini.

A onda je prestao govoriti, šaptao je, morala sam mu doći skroz blizu da razumijem.

Bio mi je rođendan, pomislila sam - nemoj samo na rođendan, da ga ne pamtim takvim. Počela su ljetovanja, sin je već bio otišao na more, a kći se spremala. Zamolila sam ih da barem jedan bude sa mnom doma, nek se izmjenjuju.

Sin se je trebao vratiti taj dan navečer, a kći je jučer otišla na more. Nas dvoje sami. Jutro, u 3:39 nazvao me je mobom, tako smo dogovorili kad nešto treba, ja skočila i dođem do njega - on prošapće - skuhaj mi kavu. Kuhala sam mu kavu svako jutro, zadnja 2 dana ju nije popio, ali je morala biti. Tako sam i sad skuhala i dala mu je, mahnuo je rukom, kao, mogu ići natrag spavati.

U 7 sam se probudila, disao je. Jeee! Pitala sam ga kako je, rekao je: umoran sam, ali bit ću dobro. Ali nije izgledalo dobro! Taj miris... Rekla sam mu, idem prošetati psa ali se odmah vratim. Tako je i bilo. A onda sam kleknula pokraj njegovog kreveta, držala ga za ruku, rame, doticala ga, pričala mu kako krasnu djecu imamo, lupetala svašta.. on je sve sporije disao.. brojala sam sekunde u pauzama.. i više nije udahnuo. Čekao je da se djeca maknu.

Htjela sam da se to dogodi doma. I ja bih rado tako doma otišla. Među svojima, da mi netko drži ruku i priča nešto. Svet je to trenutak! Znam da je on sad dobro, da je sretan, nije se baš snalazio u ovom zemaljskom životu. Otišao je, imam osjećaj da se nije ni osvrnuo. Sretno mu! Sad za njega vrijedi neki drugi kalendar..

P.S. Prekjučer na tv-u naiđem na film "Neobična priča o Benjaminu Buttonu". Kao da je meni ispričana! Riječ je o uraru, slijepom, koji radi satove po sluhu (i za njega su bili živi), sat je glavni glumac u filmu. A priča je o umiranju.. Da sam taj film gledala prije ne bih većinu toga doživjela. Prekjučer me je baš šusnul.

Draga CC....žao mi je ali.....kako je završilo to je sretan ishod i za njega ..a i za tebe.Držala si ga za ruku i bila si tu...on je to znao... a ti ćeš uvijek znati da si BILA TU KADA JE TREBALO.

Hvala ti, Arapo, i ja tako osjećam

:-))))

A onda pomislim oko čega se ljudi svađaju, kako gube dane bez veze, kako ne znaju cijeniti lijepe trenutke, pa život curi kroz prste. Vrijeme - neprocjenjiva stvar. Vrijeme provedeno s nekim, vrh! To jedino i vrijedi.

Često o tome razmišljam kada idem od mame ..a svaki dan ju obiđem i ...zaista ...tako mi digne živac da se tresem no...sve više šutim i gutam jer..baš se toga bojim da se takvo nešto ne dogodi i da si ne predbacujem...a s druge strane...ja sam bolesna a ona zdrava i nikada ne znaš ko kada.Možda i ona treba malo misliti ali....bude kako bude...mada ..voljela bi biti pored nje kada se to desi...no ...ne bi voljela da je ona pored mene.Možda sada zvučim morbidno ali...i to je život...htio to netko ili ne.

Eh, važno je sebe sačuvati. Tvoja mama se očito zna čuvati.

E...to si dobro rekla..ha..ha!

Ponekad sam se umiješala kad su se djeca i on svađali, djeca su bila u pravu, to sam i rekla. Oni su bolja djeca nego je on bio otac. Nisam dala da ih blati. Makar je bolestan.

Ma da...nekada ni bolest ni godine ne smiju biti razlog da se stvari prešute ali...onda jednoga dana...zakaj sam ovo morala ...pa jel nisam mogla prešuteti...toliko puta sam to od nekoga čula.No...i to prođe s vremenom!

Ako je netko bolestan, ili je u poziciji majke, ili kajaznam, to mu ne daje pravo da bude bezobrazan. Ako mu uzvratim, bome se nebum ni tada a ni poslije loše osjećala. Zakaj se ne bi on loše osjećal, kad već pika.

Svako gutanje se poslije vrati stostruko. E, neću gutati.

Kad sam bila dobre volje, a on je bil grozan, onda sam mu znala reći: a kaj se tu rogušiš kad svi znamo da si u duši dobar, i da zapravo uopće ne misliš to kaj govoriš. I onda bi zašutel i bil bi mir.

To su reči...tak treba jer...i danas sam joj rekla kaj ju ide.Rat bez granica...to valda tak mora biti.

Je...kod vas je to valda palilo...moja me mama nikada nije zagrlila ...pa ...mi jednostavno nemremo dojti u takvo stanje ...mislim da pucas na sentiment...ma ni misliti.

Kak veli Balašević: " Hej, sada znam gde sam grešio i gde sam, na žalost, bio gad, a gde, na žalost, ne."

E...ta mu je dobra...i kad bolje razmislim ...a koja nije i u kojoj se čovek bar na tren ne najde.

Pitaj ju: mama, zakaj me nikad nisi zagrlila? Ona je vjerojatno uvjerena kako te je stalno grlila.. a sirota.. ni nju nisu grlili, pokazuje ljubav kroz druge kanale

Ma nema šanse...ona ti grli moju sestru iz dna dubine duše svoje jer...ona je 7 mj u godini na moru...veli da joj je tam lepše...ma nemoj...vidi vraga.I kad dojde doma...znaš da je to crveni tepih do ulice.Ja sam tu ipak svaki dan i za sve kaj treba.

Naši su starci generacije kad je još batina bila iz raja. Kakvo maženje, grljenje.. To je sad moderna izmišljotina :)

Eh, jedinica sam i ne znam kako je to. Nema druge, odi i ti na more na par mjeseci :)

Ja sam svoga sina jedinoga grlila svaki dan...nekad i natukla kak vola v zelju...ali...i danas kada smo se čuli...uvijek ...mama ...sine volim te...i ja tebe volim... a ima četvero djece i prekrasnu ženu koju jako voli.Jebo generacije...ili imaš ljubavi ili nemaš.

Viš ...ja sam kreten koji ne voli more i voli biti u ovom gradiću...ima nas stvarno svakakvih...kaj moreš!

Jedna moja prijateljica preuzela je brigu o nepokretnoj majci. Ok, ona je medicinska sestra i tako je odlučila. Ali, htjela je otići na tjedan dana na skijanje i zamoli svoju sestru da pričuva mamu taj tjedan. A ova odgovori - neću. Ja sam za to da mamu damo negdje u dom, dat ću novac, ali ja je ne mogu presvlačiti, jednostavno ne mogu. I, tko je u pravu? Obje su u pravu. Samo su različite.

Haha, imamo iste zaključke :)

Je...dobro veliš.Niš ja nemam protiv kaj je ova na moru jer ...ni šogi ni dobro i tam mu je bolje...a i ne trpi baš moju staru koja je tam ...sam me smeta kaj stara ne vidi ko o njoj brine.No...kad naleti jedan dobar Iskričavac/moš misliti/odo ja pa nek si misle.

Ma vidi to tvoja stara jako dobro :) Ak je zdrava, može se ona i sama o sebi brinuti, kaj ne? Mislim ,ne ovisi o tebi skroz?

Ma ovisi o meni ...nema koga zajebavati kad mene nema i onda veli da joj je opet srce lupalo...opet je imala aritmiju.Ti mater ...pa imam ju 40 godina i kaj...ko me pita.Malo zaustavim disanje kad jako lupa i stvar se sredi.Ma ...nedaj se ti maltretirati.Mislila sam da ti neko treba da se malo ispričaš a ja zaglibila.

Srce si, Arapo :)

I ja tebe volim....pazi na se:-))))

I ti se čuvaj, ni ti se nedaj zajebavat :) Bolje ti druge zajebavaj :)

Ha..ha...dogovoreno!!!

Sad sam si pustila Balaševića i tu njegovu 'na pola puta'.. E, kad je to bilo pola, sad smo već na zadnjim trećinama, četvrtinama, tko zna..

Bum si i ja ...pa ...neka uživamo!:-)))**

Laka ti noć Arapo :)

Laka i mirna i tebi!Bzzzzzzzzzz

Koki, prelijepo i toplo napisano.
Svaka ti čast.

pokušao čitati i sjećam se kaj si ne tako davno pisala.......i sad si mislim pa kaj s ovom ženom ne valja.............pročitao dvije tri rečenice i odmah noga...... TUTANJ..........i jasno komentare ni pogledati............e baš me zanima taj moj blic dojam i koliko sam se zeznuo već na par prvih pročitanih rečenica. i ne malo pod gasom nego podosta velikim..............otprilike gasom kakav je Dinamo dao ungarima u Budapestu..........
hahahahahahaha

Polako Coco... za "novi" život treba vremena...i sve će se posložiti pomalo. Nije lako živjeti s bolesnikom, gledati kako pomalo odlazi, uz sve te njegove nervoze koje su te živcirale. Nije lako... no nije bilo lako ni njemu. To što si baš tako kako si opisala bila uz njega, u vrijeme njegova odlaska u vječnost, daje mir... i tebi, a njemu je bilo olakšanje... Tvoj čovjek je imao poseban osjećaj za vrijeme i mislim da je taj odabir..."kada" bila njegova odluka. Imao je divan odlazak, kao i moj otac nekad, kad se to nama događalo...

Coco...:((

najbolje i ne čitati to kaj coco piše........

znam jako dobro o kojem tipu osobnosti i crti ličnosti osoba se radi.......

I ja sam svoju drzao za ruku i svasta mi je rekla..
Jebiga...jos uvijek mislim da je gore nama koji smo ostali...

Zdrni..
odmori malo.

Coco..
nisi to još odradila. daj si vremena da sve legne na dno.
dobro je da razmišljaš o tome kaj ti sve fali
ali u onome čega više nema,
nema ni toga.

NEMATE VI POJMA KAJ SU TUŽNE PRIČE........

nemate dume,.........

Ima tako, jedan prepametan čovjek, koji se usuđuje na ovako nešto potresno i dirljivo staviti takve komentare.

Tužno Coco. No život ide dalje. Smiri se i kreni.

Tužna ali opet lijepa priča o odlasku bliske osobe. Žao mi je Cococh... To je težak dio života. Nadam se da će ti ostatak biti puno, puno bolji. Samo ne srljaj u nove veze. Polako... uživaj malo sama sa sobom.

Jako lijepo napisano.
Tužan ali dostojanstven odlazak.