Što? Gdje? HAAAAAAAAA?

Gledam profile večeras. Mačak mi sjedi u krilu i gleda i on. Pitam ga da mi veli što je iza tih profila. On veli: "mau". Imaš praf, reponjo, što god da si rekao. Gleda me tim svojim zelenim očima i pita se kad ćemo na spavanje. Zijeva. I opet je u pravu. Nije da nije vidio kako izgledaju noćni sati pred ekranom. Boli njega kurac. Glavno da mu dam jesti i da ga pomazim. Stvarno mu je teško u životu. Onda mi se govnar još uvuče u krevet dok spavam i prede mi na licu. Probudi me, pa ga steram u materinu. Kamuflažni, ne vidim ga, mrak je, a on još crn. Na crnom krevetu i stopljen s crnim zidom. Vide ga graditelji Rockefellerovog Centra u New Yorku sa slike na zidu, ali ih boli kurac jer upravo ručaju. Mogao bih se, doduše, zakleti da mu je u jednom trenutku Vivien Leigh s druge slike kurvinjski namignula, ali možda sam to samo sanjao. Clint Eastwood u opasnom kostimu iz The Good, the Bad and the Ugly s treće slike je samo otpuhnuo oblak dima, previše je on cool za mačja posla.

Probao sam jednom mačju hranu. Onu mokru iz konzerve. Lijepo miriši, al je zakurac. Nije ni čudo što mačak popizdi kad narežem podrigušu. Smilujem se pa mu dam kolutić. Proguta ga u sekundi i onda me opet gleda. Šta me gledaš, tamo ti je u zdjelici tvoja klopa. Ona koju mi veterinarka rekla da ti dajem. Meni je zakurac, ali tebi bi trebala biti onakva kakvu trebaš. S obzirom koliko divljaš, očito ti energije ne fali. I molim te, nemoj mi prdnut u lice i natjerati me da se kajem što sam ti dao još jedan kolutić podriguše. Ali samo zato jer si me tako molećivo gledao i tužno mijauknuo. Ajde, ako budeš dobar, možda ti dam i sutra.

Dobri moj mačak. Ujutro će me ugristi za mali prst na desnoj nozi i probudit ću se na vrijeme. A profili? Ne znam što s njima. Ionako sam ih gledao zato što se nema što novo pročitati na blogu. Neki su razočarani, neki bijesni, a neke boli kurac. Ništa novo. Laku noć, ekipica ovisnika o ovom mjestu.

Dobro jutro. Mačke su super, ne bi pojma imala da nisam prije tri godine udomila jednu. Zadnjih tjedana me budi tako što sjedne na mene i prede bez kraja i konca. Bilo bi to ok kada me ne bi budila oko četiri ujutro

koliko sam samo puta bila zahvalna Tesi što nisam zakasnila na posao... čula bi prvu zvonjavu moba... pa drugu... i onda bi krenula navlačiti poplun, deku, jastuk (hajde, zvonilo ti je, moraš se dignut, tako radiš svaki dan)