Laprdarij

Jutros krenuh u šetnju sa psom u moju dragu čarobnu šumu, kao i svako jutro. Zapravo, malo kasnije nego inače. "Inače" je oko 7 ujutro, a jutros je bilo oko 9. Skroz druga ekipa u šumi. Inače je tiho, čuju se ptičice, čuju se i rijetki auti u daljini, milina! A danas nekako paralelno sa mnom ide jedna žena koja ne prestaje pričati na mobitel, malo hrvatski, malo neki jezik nalik na dutch, i glasno priča, ne gasi se. Onaj tip govora kad nema pauze za udisaj, vjeorjatno ona druga strana nije stigla ništa reći. Melje li ga ova i melje, prvo pokušavam nekako odmaknuti, no ona za mnom, pokušavam slušati ptičice, ali ona nadglasava sve zvukove.. baš sam bila nekak tužna, taj govor nikako nije pasao u tu prelijepu šumu... Nije ona jedina koja kad šeta pesa zasjedne na mobitel i nema kraja, ima i muških takvih.. jadan njihov pas. Moja šetnja sa psom je posvećena sam njoj, to je naš bonding time.

Tako ja ležim na svojoj kamenoj plažici, svi starosjedioci leže isto kao i ja...more bućkara, šššš, zrikavci zriču, buka, a zapravo tišina...za dušu odmoriti...odjednom se pojavi grupa Talijana...

...bok te nevidio, kad to počnu vikati i bučiti...adio tišina, adio duševni mir...skupim svoje stvari, ručnik uredno složim, onu spužvu ispod isto tako, pokupim gumene šlape, spray za sunčanje, stavim sve u torbu za plažu i...pravac doma

Baš si mislim, nisu starosjedioci, nego su staroležioci na plaži ili, plažoležioci, haha, to su ljudi s kojima ležim na istom mjestu, pa brat bratu, najmanje 20 godina

Nu ova trevila lajavu zensku, ova trevila lajave talijance, jos da treve dalmatinca di bestima to bi stvarno bilo tri endemske pojave u jednomu blogu e :))