Inside out

Zbilja si mislila da to neću napisati?
Pa, krivo si mislila, misli ponovno.

ČItav mi život po glavi pokušava plesati nekakav "mi".
Mi muškarci. Ma nemoj. Zbog čega bih se ja morao uklapati u hrpu kromanjonaca, zbog toga što svi imamo penis?
Mi žene. Kad sam god sreo neko žensko biće koje je sebe identiificiralo kroz "mi žene" (s feminističkim prizvukom ili bez, čak su ove bez tog prizvuka i gore jer zvuče točno poput onih retardiranih rečenica sa bočica vode, identičnih nepresušnim forvardušama sa neta u klasi "mi najjače - mi nenadjebive - mi ovo pa ono") - sreo sam biće s teškim kompleksom manje vrijednosti koje je frenetično tražilo prvu muškastu tvar da se iza nje sakrije i to što glupljeg to bolje jer je takvima lakše manipulirati). Oprosti, ali ako ti sebe ne doživljavaš kao sebe nego tek kao karikiranu refleksiju hrpe nemuštih savjeta iz storyja i glorije, onda zbilja nemamo o čemu pričati.
Mi navijači. Zbljuv, stoko huliganska.
Mi katolici. Ma daj. Većih lažljivaca, licemjera i nasilnika nema u ovom dijelu svemira.
Mi Hrvati. E, na to sam još više alergičan nego na "mi, Jugoslaveni" jer je to s Jugom uključivalo i neke pozitivne osobine, za razlliku od novokomponirane thompsonoidne pripadnosti neartikuliranim divljacima koji ne samo što nisu još ni guzice brisali u stoljeću sedmom, nego su i u stoljeću dvadeset i prvom ogromnom većinom još uvijek isti polupismeni zatucani primitivci kao i svih prošlih stoljeća.

Digresija: jedan jedini "mi" na kojeg jesam bio ponosan bio je jedini mi u kojem su svi članovi bili teški "ja", trajao je u ratu i godinama poslije i nažalost je nestao smrću sviju osim mene. Što je, sad mi je sinulo, užasno bizarno obzirom da sam ja od svih bio poginuo prvi. Nah, nije bitno više.

Mi Trnjani/Fiumani/z Dubrave - isto sranje.
Mi iskričari - nek mi netko da kantu, zlo mi je.

Jedini "mi" kojem sam ikad težio (i mislim si sad, očito previše težio) je bio jedini pravi "mi" koji ima smisla, a jedini ima smisla jer je jedini kojeg si sam biraš.
I nije mi trebao MOJ bankovni račun kad smo imali NAŠ. I nije mi trebao MOJ auto kad smo se vozili NAŠIM. I nije mi trebalo ni razmišljati što bih i kako bih JA jer je taj JA bio sasvim ispunjen bivajući dijelom MI.
Yep, bio sam teški idiot.
I kasnije, kad promislim, sve što sam ikad radio je bilo pokušaj da se ja spoji, poveže, zauvijek zapetlja u neki mi koji bi... pa, bio zauvijek, ne. Bar neko vrijeme zauvijek, ako može. Bar mrvicu.
Kreten.
Jedina razdoblja kad je ja dolazilo na svoje je bilo kad bih, nakon novih životnih krvavih rezova, nemilo sakatio slučajne prolaznice čisto da nekome naplatim dug. Užasno je kad shvatiš da što si prema ženama gori, to se one življe same bacaju na nož i kad se tada zgadiš sam sebi, to je sto puta jače nego išta što bi itko ikad ružno rekao o tebi. Zato me uvrede ni ne pogađaju. Ne može me nitko toliko snažno pljusnuti koliko se mogu ja sam.
I tako je kreten uporno i uporno pokušavao graditi mi, ne shvaćajući da istog trenutka kad pokaže želju ne biti samo ja, prestaje svaka šansa da bude išta. Ok, istini za volju, nekad naprosto imaš peh i tu ne možeš ništa. Nekad naprosto zakasniš - čak doslovno i samo jedan dan - da bi ništa postalo sve. Jebiga. Kako si mogao znati? Ali sveukupno, ono što čini ogroman dio tvoje srži - želja za prilagodbom, za uklapanjem, za spajanjem i preplitanjem, za biti dio para, za biti MI - je upravo ono što ti sjebe sve do čega ti je stalo.
Ne znam točno kad, no u nekom trenutku je poklopac konačno otpizdio sa ekspres lonca i sav je grah izletio u strop.
Je, to se tak desi, nije bitno kako znam.
U nekom trenutku je iz kutije sa slovima nestalo M i I. Nema više, papala micica. Štono bi se engleski reklo - eaten by pussy. Indikativno zvuči, ain't it?
U nekom trenutku je u kutiji ostalo jedino što je ostalo i otad - ja, ja, samo ja i još malo ja. Da ponovim?
Ja.
WYSIWYG, glasi kratica. What you see is what you get.

Niti sam muškarac (žena definitivno nisam), niti sam rvatina, niti sam katoliban, bljuje mi se na Dubravu i još žešće mi se bljuje na Dinamo, niti sam puflica samo zato što imam DM karticu i tamo kupujem jedine britvice koje mi, deklarirane za deset brijanja, traju barem tri dana. Nema tog "mi" u kojeg ću se ikad više uklopiti, ma ni silom.
Ne, nisam ni iskričar. Iskričari ne pišu ovakve stvari, nemaju vremena jer ga troše na njima korisniji način.
Nisam.
Samo sam ja.
Zašto to uopće reći naglas? Pa, jaja si ne mogu polizati sam, dakle bit će da je neki drugi razlog. I siguran sam, manje od 5 (pet) ljudi ovdje će ispravno shvatiti što sam sada rekao.
A ostali mi mogu...

... kupiti torticu.