Inside out

Pogled kroz mokri prozor prema slinavo sivom horizontu... atmosfera baš kao nekad, samo što nije noć, nego dan. Toplina kave na nepcu isprana hladnoćom pred očima. Da, sad je pravo vrijeme za to.
To.
Samonametnuti slijed. Ja. Hoću. To. Iako to nije... "to". NIje stvar. Definitivno nije osoba. To nije to, nego je ono, ono kad to biva baš to.
Kome ovo dosad nije jasno, neka prestane čitati jer ovo je, upozoravam, onaj jednostavni dio.

To je... kad znaš. Kad ti bude to, a sve drugo postane ono, čak i manje od toga. Ne od toga toga, nego od onoga toga.
To je... sve. To je kad glagoli zamru a imenice postanu boje. To je kad čuješ mirise i vidiš okuse i kušaš dodire a na prstima ti je nježni okus pahuljastih ljetnih oblaka.
Da, znam da se to zove altocumulusi. Ne to, nego oblaci.
Da, znam da je vani sivo (cumulonimbusi, za cjepioblake) i jesen i kiša i kojeg sad spolovila tu onda rade ljetne bijele pahuljice nalik na lebdećeg Woody Allena u Kupidovoj haljinici?!
Pa... jer kad je to - to, onda to čak ni Woody Allen ne može pokvarit'. Recimo.

Mislim si (da, stalno si nešto mislim i to je definitivno pogrešna radnja na pogrešnom mjestu u pogr... ma, u bilo koje vrijeme), sve je ovdje oko mene prepuno ljudi koji žele to. Ne moje to, nego neko svoje to. Valjda. I bolje im je. Uz iznimku onih koji ne žele to, nego ono. I onih koji žele samo svima ići na jetra, što ja ne moram ni željeti i svejedno mi super ide. I onih koji... no dobro, nije baš sve prepuno, hajd'mo reć, ima ih par. Nepar. Milka Planinc.

Napomena: a lijepo vas upozorih da je ono bio jednostavan dio.

Nu dobro, dakle tih već spomenutih par znaju o čemu ja ovo-ono, da ne velim to.
Ili ne?
Ma kao da je to bitno. Mislim, to jest bitno. To je i jedino bitno.
To i samo to je ono pravo.

Što me podsjetilo da moram do dućana, zavjerenička histerija završava, vratilo mi Colu na police.