nekad mi dodje da poludim

misli se gomilaju.u glavi kaos.cemu? cemu uopce moje postojanje?
cemu uopce moja nesreca?toliko ljudi oko mene i u mom zivotu a ja sama.potpuno sama.mrzim takav osjecaj.proganja me.zbunjuje.
mislila sam bit cu sretna.a nisam.toliko ljudi koji me vole,vole,khm,relativna stvar.ne znam ni sama dal me vole.vole me kad sam vesela i nasmijana,optimisticna sto se trudim biti.ali ovo sto pisem,to je ono,ono pravo stanje.
i puno puta se pitam.cemu sve ovo?cemu ja tu?ne trazim nikog.ili trazim?ni sama ne znam.trazim ono nesto.a tog nema.to ne vidim.ni sama ne znam sto.
smetaju mi ljudi.neki ljudi.naporni su mi i plitki.ljuti me to.zar su zene samo predmet?jebeni predmet na kome bi se izivljavali?ne razumijem ih.dodje mi da vristim,da kazem aloooooo ovo sam ja.pogledaj mi u dusu.ali sutim,pristojno svakome odgovorim.jer znam,to nije on.onaj kog cekam.onaj za kog znam da nikad nece doci.jer tako sudbina zeli.
znam samo da uvijek ostajem sama sa svojim mislima

znam kako ti je...

lijepi pozdrav doktore :).opet se srecemo.

Znaš i sama da nikome nije suđeno da ostane sam ;) :)

nadam se da si u pravu del:)

Seko neznam zakaj je to tak velki problem ak se ljudi prvo dobro poseksaju,a onda si bace intelektualnu spikicu,ne?

hehe Stepo :).zanimljiv komentar.
nije uopce problem u tome dobro se temeljito posevit s nekim.to je najlakse.
e a ja uvijek idem tezim putem :))))