Dati dio sebe...

Kada noć spusti svoje tamne niti i prekrije blještavilo dana ostaju samo zvukovi.Duboko u noć ostajem budna slušajući život tame.Sasvim blizu tiho i ravnomjerno diše moje dijete.Tko zna sanja li livade zelene posute šarenim cvijećem ili more plavo, duboko?Zatim ulicom prođe neki zalutali prolaznik ostavljajući ritmičan zvuk svojih koraka.Tko zna šta nosi u svojim mislima?Toplinu, ljubav ili bol rastanka i težinu života ili samo dušu punu praznine?U daljini zvuk automobila.Da li je vozać umoran?Ili poletan od ljubavi?Vraća li se s posla voljenoj ženi ili u prazan i hladan stan?I tako, svaki zvuk ima svoju priču.Po neku tužnu, a po neku punu sreće.Da li si u tim zvukovima možda i ti nepoznati čovječe?Postojiš li tu, negdje sasvim blizu ogrnut tamom, sam i tužan?Kako prepoznati ritam tvojih koraka u ovako mraćnoj noći?

Budem li kojim slučajem navratio u tvoje,malo selo,moj korak ćeš čuti sigurno no bude li drugačije neće mi biti teško i pokucati na vrata.Sigurno je sigurno...:-))

nisam bas siguran da ce tako sam po sebi netko zakucati na tvoja vrata.Treba izaci van medju ljude,ali ni to nije garancija da ces nekoga upoznati.Ako nekoga i upoznas opet nije sigurno dali mu se svidjas.Svi mi nekoga trazimo,svi se nude a mi cekamo nekog posebnog.Jedino tko je stalno prisutan je onaj koga smo izgubili,on nam neda da sretnemo drugo srce-u svakom drugom trazimo njega-nju.