I tko zna po koji put...???

Pitam se jesi li slan? Je li to okus koji još nosim na usnama!?
Pitam se jesi li noćas gledao u nebo i čudio se višku prostora u našoj vreći za spavanje? Znam da ti je nedostajala moja ruka!
Trudila sam se noćas uhvatiti ritam tvog srca, tvoj miris i snove... i, nisam spavala! Čudno mi je noć provesti u čistoj postelji, dok ti i dalje uživaš u našem malom, krpenom i neudobnom raju!
Prevelika sam da me ovako boli. Dobro je da si daleko od civilizacije... daleko od mene! Nemoj mi doći! Ni ja se neću javljati!
Znam da si i ti molio Boga da su naše ludosti urodile plodom, jer prepametni smo za samostalnu odluku!
Znam da će sličiti na tebe, a smijati se poput mene! Znam da će biti najvedrije biće na ovom svijetu i da će voljeti more!
Jesi li i jutros kupio 4 kile kruha i 2 litre votke? Je li te i jutros neka nepoznata prodavačica s čuđenjem gledala?
Znam da i sad sjediš na našoj stjeni i tražiš najlakši put kako bih ušla u more... znam i da ne ulaziš, jer me nema.
Kako sam dozvolila da mi se dogodi ovo? A zašto ti nisi rekao stani! Kakvi intelektualci?
Dok još imam snage, ti drži tempo za oboje... molim te nemoj mi doći, a ja se neću javljati...
Samo mi čuvaj mjesto u vreći za spavanje, dok nam se opet ne preklope putovi dok nas opet ne spoje zvijezde!
Stajem ovdje... jer, sačuvaj me Bože patetike!