Pukotina
Prošli su dani, ponegdje i godine... riječi su besramno okopnile. Pod mojim vjeđama našla sam pitanja, i odgovore. zar je tako malo dovoljno za osmjeh? Koliko god sam se opirala suncu ono dođe. Ne nisam se zaljubila, ja sam ipak Loveless forever... ali dotakla sam smisao. Samo i samo zato što sam se ušuljala u pukotinu sebe i pronašla vrhove prstiju. Sada dotićem. Sada osjećam. Sada znam....
07.09.2005. u 14:40 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar
znam i ja, pa kaj? ha? pa kaj?! jel, ti?!!! :)
Autor: prilagodjen | 07.09.2005. u 15:19 | opcije
hoćeš reći da su prsti potvrda postojanja...?kako bi se ista priča ispričala s muške perspektive?
Autor: black35 | 19.02.2006. u 20:41 | opcije