dvi tri riči

Sinoć sam dugo u noć razgovarala s mojom muškom „prijateljicom“.. pričali smo o vremenu kad smo još bili neranjivi, kad nas budućnost baš i nije toliko plašila kao sad. Pričali smo o nekim lijepim a i o ružnim stvarima, o prijateljima koje smo izgubili, kojih više nema, o ljubavima, o lijepim uspomenama punima bola..
Pitao me je; Bamby, žališ li za čim? Bili neke stvari, da možeš, promijenila?
Dugo sam razmišljala šta da izgovorim..
Da, možda se nebi onaj petak 1989g svadila sa Edijem, i da ne bih ga sigurno pustila pijanog i samog da vozi na taj prokleti tulum u Makarsku, da, promijenila bih onaj prizor slupanog auta i vas koji mi niste dali da vidim šta se dogodilo.. promijenila bih to. Da mogu… al znam da ne mogu.. rekao mi je, onih dana u bolnici pred smrt, da me je volio, kao prvu-kao posljednju. I bila sam mu posljednja. A on je ostao zauvijek moja prva nevina ljubav satkana samo od puno mladenačkih snova..
I da.. sjećam se kad sam Dina zadnji put vidjela pred dućanom, žurila sam na posao i on je bio u žurbi-kupovao je pelene svojoj drugoj bebici, i onako u prolazu smo se pozdravili, govoreći jedno drugom da smo u žurbi al da se čujemo i vidimo skoro.. a kako smo mogli znati da se nikada više nećemo vidjeti…
I da.. sjećam se i onoga trenutka dok sam se i ja borila za život, kad su već doktori lagano odustajali od nade da će me vratiti, nikada to nisam nikome rekla, ali vidjela sam ih. Samo na jedan sekundarni trenutak, a dal je to bila halucinacija umirućeg organizma ili ne-ne znam… ne vjerujem u čuda odavno. Ni u boga nisam vjerovala od onog dana kad sam Edija pokopala, ali taj me trenutak promijenio…
Eto, moja muška „prijo“,
za ništa drugo se u životu ne kajem, samo bih neke sitnice malo promijenila, neke stvari rekla i učinila u danom trenutku kad nisam..
I pita mene moj dragi prijatelj ; Evo, da ti sad ostane 10 min života, i pravo na samo jedan telefonski poziv-koga bi nazvala i šta bi mu rekla?
Moram priznati da mi je puno ljudi i puno riječi prostrujilo u tom trenutku glavom.. pa…njega valjda-rekla sam mu. Šta bi mu rekla? Da mi oprosti šta sam ga napustila  dok je rušio svoj svijet za mene,a ja sam se udala za drugog…
I kaže on meni- Pa šta čekaš…uzmi telefon u ruke i nazovi ga, reci mu, možda nije kasno…
I nisam ga, naravno nazvala, a i što bih mu rekla ja koja na kraju krajeva ipak ne vjerujem u čuda…

tebe hahah

muška "frendica" ti je dobro rekla....nazovi ga....

Nema zločina do nepočina...

proračunato ili spontano.....tvoja odluka.... :))

" Stara moja " - život ima dva prozora-jedan iza nas , a drugi isprid nas ! Zbog onaga iza smo takvi kakvi smo, a tribaš bit šta bliže onome isprid sebe-bolji i veči ti je vidokrug, ipak triba nastavit živit ! Najgore je onima šta su zapeli u sredini-između dva prozora, nazad može samo gledat, a naprid ne vidi dobro di ide...