PRINCEZA OD ZRNA ASFALTA...
Sve će to, o, mila moja,Prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš.I dvije će pokisle pticeSa tvoga oka prhnuti na jug.Nijedna suza, nimalo volje,Nijedna slutnja, ni glas.A moglo je bolje.
Reći ćeš: "Malo je tužno,A on je bio kopile i jad".I staćemo goli i samiPred ovo ledeno nebo i mrak.Miriše pelin, pusto polje,Ocvale ruže i med.A moglo je bolje.
Gdje? Pokaži mi.Gdje? kad tužne sudba ne voli.I čime od svijeta da se braniš?Kao ruža? Sa dva smiješna trna?Ili snom?Uzalud, uzalud, sve je protiv nas.
Previše osiona da verujem da neko drugi može vući naše niti, premalo odvažna da mogu obgrliti sopstveni poraz, nestrpljivo uranjam u najbližu stazu na prenatrpanom raskršću. Svetlucavi komad metala još uvek izvodi svoju akrobatsku tačku u vazduhu, ohrabren iluzijom da će se iznenadnom mogućnošću da utiče na nečiju odluku, izdvojiti iz bezlične gomile svojih savremenika.
20.04.2006. u 1:23 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar
Znam da si odvažnija no što misliš..
Autor: neidentifikovana | 20.04.2006. u 1:44 | opcije
luce. (korisnik je zastao usred duhovite dosjetke i odlučio prileć malo)
Autor: pike_TS | 20.04.2006. u 2:57 | opcije