DayWalker

I nije neki đir kad skužiš da bu ti od plaće ostala sića, pa buš celi mesec hrdal rupe od sira za doručak. Je, tak je to. A kaj sad, bilo bu bolje slijedeći mesec. Tak da znate, ak bude kakvih čoporativnih kava, morali bute me financirat. Il me nemojte zvat. Zaleti se čovek tu i tam. Jebiga, nemreš navek bit skoncetriran do jaja. Nemojte mi sad samo neke pametne, kak treba štedit, pazit, ne se zaletavat sa troškovima. Sve ja to znam. Al bolje živjeti jedan dan kao lav, nego sto let ko ovca. Valjda jedina pametna stvar koju je Mussolini rekel u celom životu. 
Još danas, useruša i pelinković su posluženi na moj račun.
Dobro došli.

Baš mi je nekak ćelav dan. Al nije neka greda. Sutra je prvi, pa će leć neka biba u džep. Vrijeme je za priuštit si dobar cd ili strip.
A i pokoju pivu treba popit.

Da se javim. Da ne bi bilo. Niš se preveč pametno ni desilo, al sam upal u nekakav posel i malo bu mi trebalo da se ščupam. Zato baš ni ne pišem, a vidim i da se ekipa raspisala pa nije dosadno. Ne stignem ni pročitat blogove kak se brzo pišu. To je zakon. Pojavilo se ljudi. Lepo je to. Tak, javil se jesam, ak kaj trebate, pišite na poruke.
 
P.S. kolumna "Sex i grah" je pomaknuta i izlazi petkom, a ne ponedjeljkom kak je bila ideja. Ak još neko ne zna www.iskon.hr/webcafe .

Dear friends and foes !
Tek tolko da se pohvalim. Od danas, jednom tjedno, na adresi http://www.iskon.hr/webcafe/ možete čitati moju kolumnu "Seks i grah"
Dobro došli i hvala vam, trebalo mi je snage i volje, a uglavnom su me vaši komentari natjerali da se pokušam uozbiljit.

Kaj da vam velim? Zmačal sam. I pitam se jel to godina kaj imam na grbi malo ili puno? Vjerojatno nekaj između, al kak se ja osjećam i dalje ko da imam dvajst, nije ni bitno. Moji kompići s kojima sam nekad cugal, brijal, tukel se i napušaval su manje više sretni tateki. Za ozbač oženjeni ljudi. A Ona i ja si brijemo da imamo vremena. Bez obzira na to kaj ja već imam let da bi trebal lagano razmišljat o obitelji. Opet si mislim kak društvo vidi obitelj. Moraš potpisat, pred svećenikom il pred matičarem, " 'Till death do us part". Nije mi to neki đir. Imam ih hrpu oko sebe kaj su potpisali, pa se s korektorom ispravili. Nije to baš išlo kak su si zabrijali. Ona i ja guramo 4 godine, bez potpisa i papira, super nam je i mislim si koj kurac? Pa ja već imam obitelj. Volimo se, a to je najbitnije. Kaj me treba neko učit kak je to u stvari? Ne treba. S 33 godine sam valda i sam nekaj nafčil o životu.
Tak vam mi guramo. Jednog dana bumo i potpisali. S pravne strane bu nam to olakšalo život. Jer tak društvo i crkva očeju. Al ima vremena, Još smo mladi.

Samo moramo brzo potomstvo napravit. Da me deca s kosom zapamte.


Beer is on me today.

Kaj sam ja? Dvolično ljudsko biće, spremno na vjerovanje samo kad mu treba, samo kad mu odgovara? Ili su godine pogleda na sluge Božje samo učvrstile vjerovanje da ga nema? Zbunjem sam i nekak osjećam da me nešto prati, ali iz raznih razloga odbijam povjerovati u to jedno biće koje upravlja svime. A odbijam i povjerovati da me jednog dana neće biti. Tu sam koliko jesam i zbogom. Nešto mora biti iza smrti. Nisam postojao samo zato da bih nestao.
A opet, ako postoji nešto poslije smrti, onda postoji i Bog, u kojem god obliku.
 
Zašto me lupaju u zadnje vrijeme takva pitanjać? Možda jednostavno osjećam neku tjeskobu jer gledam oko sebe. I vidim oko sebe. To nisu dvije iste stvari. I ono što vidim mi se sve manje sviđa. Sve više želim udariti nepravdu oko sebe, naplatiti onima onima koji su dužni, dočekati neke na izlazu iz crkve u koju se sakriju nedjeljom, pokaju se više onako, reda radi, pa ponedjeljkom kreću ispočetka. A ja imam bijesa u sebi prema njima, koji se smiju, ruku zavučenih u tuđe džepove, žlica umočenih u sirotinjske tanjure, i prema Njemu koji sve to dopušta.
 
Ne razumijem Te. Trudim se shvatiti. Jer objašnjenje da je to Tvoja volje i da Ti znaš zašto je tako, me ne zadovoljava. Želim i ja znati kuda to ide. Zašto dopuštaš patnju? Ponekad se ne čudim, jer si svog sina poslao da nam pomogne svojom smrću, da spere naše grijehove. A što smo mi učinili? U ponedjeljak smo krenuli ispočetka. A opet nekad, kad se najmanje nadam, čin milosti koji napraviš me razveseli ali i vrati u ove nedoumice koje me žderu.
 
Ne bojim se vatre, dvoglavog zmaja, mača, ljudi, ove planete. Vragu bih u ždrijelo skočio.
Od mene me spasi Bože moj. Sebe se jedino bojim.

Već vidim kak muški vrte glavom u nevjerici i misle si "Ne, molim te, ne diraj u tu temu." Al tak mi došlo.
Imam neki jebeni filing da na žensku ljepotu nemamo isti pogled. Mislim, mužjaci i ženke. Da, znam da je to normalno, al je taj jaz sve veći i veći. Za sve su krivi mediji. Ozbač. Telka, cajtungi, filmovi, marketingi. Jebate, gledam na Discoveryjima neke dokumentarce, pa skužim fotke i filmiće iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog stoljeća. Sve su tetke iste, al (možda sam samo ja u banani) i ljepotice iz tih vremena su normalne, obične ženske. A ne ko ove danas. Ponekad se pitam da li je ženski svijet postal dvojak. Grde i zgodne. Opet sam krivo napisal. One koje misle da su grde i one koje misle da su zgodne. A obično je to upravo obrnuto od onog kak ih muški zapravo vide. Evo kak mi to nekak vidimo.
 

Frizura je ono kaj je komadima vrlo bitno. Boja, dužina, oblik. Ak nemate kosu do guzice ili ste ošišane na skroz ćelavo, ak nemate drečavo narandžanstvenu nijansu na ludari, točnije ak imate normelnu frizuru ne bumo mi to primjetili. Kosa mora bit čista i mirišljava. I tu prestaje naš interes za nju. Zato ni ne kužimo da ste promijenile nijansu na malo tamniju. Stotine kuna radije potrošite na iznenađenje svojim muškim četvrtinama. Gajba pive ili dres hrvatske repke je krasan poklon.
Šminka je najosjetljivija tema. Ona mora bit umjereno nanesena. A ne da se bojimo ispričat vam vic. Pa da se počnete naglo smijat i fasada vam popuca. Videl sam kod frendice kefu s kojom se neke brljotine nanose na facu. Jebate, to je velko ko pemzl za kutove. I debelo. To bi upilo farbe za pofarbat dvajs kvadrata iz šuba. Ne želim ni spominjat odvratan okus koji ostane u ustima kad se najedeš tekućeg pudera. Bljuv.
Obleka. Tu bi mogel napisat tolko toga, da bi popunil pol knjige. Obleka mora bit čista. I to je to. Stilova miljon, ko bi to sve pratil. Samo me nekaj zanima. Pojavi se neko smeće u novom modnom časopisu, zgleda bogtedragisačuvaj, al to se mora imat. Onda se šećeš po gradu i vidiš hrpu curkih kaj zgledaju u dlaku isto. Sjećate se onih nekakvih lancih za struk, kaj su visili do koljena, a bome i naočala s tv ekranima kaj prekrivaju pol face? Katastrofa. Curke savjet. Nije bitno dal je obleka marka nego da li to nekak zgleda. 90% stvari koje vidim na modnim pistama ne bi svom pesu obukel, pa da ih je sto put napravil Carl Lagerfeld i slični njemu.
Šuze. Nekad su bile lijepe i elegantne. Danas izazivaju strah. Sve su neke špičaste do boli. I sad se ti usudi nekaj zajebat. Dobil buš nogu doslovno. A taj špičok ti napravi novi šupak u sekundi. Gdje ste divna vremena kad su komadi hodali u trapkama i tenisicama?
 Žesko tijelo je prekrasna tvorevina. Krenimo od onog dijela u koji muški prvo gledaju. Oči. Šatro. Grudi, naravno. Male, srednje, velike, tvrde ko kamen, meke ko duša. Muški vole grudi. To nam je valjda ostalo od sisanja dok smo bili jako mali. Drage curke. Nemojte se siki-riki ak imate male cice. Ni svi muški nemaju velke kite. A male grudi znaju biti tak slatke i cijele stanu u usta. Zajebite silikone i napumpavanja. Tak bute sam privukle one čudne tipove koji imaju namjerno izazvane probleme sa kosom i nenamjerno kockaste glave.
Stražnjica, guzica, barutana, kanta. Volimo je žmikati, lupkati, položiti glavu na nju. Zato, bez obzira kaj nam bušmanski uzdignute čvrste guze privlače pogled, više volimo kad to malo talasa, kad se ima za kaj primit. Ak imate dupe ko pol plivadona, ne očajavajte. Nije se teško zdebljat. Znam ja to jako dobro.
Trbuh je mrak u svim izdanjima. I kad je popločen, i kad je malo izbočen. Kak vi ne volite naše debele trbuhe, tak ni mi ne volimo vaše. Sve kaj je pretjerano nije dobro. Ali isto tak nije ni smak svijeta. Umjesto da sjedite pred telkom, tamaneći čipseve i gledajući kak je Oprah smršavila, pokrenite se malo. Umjesto na pizze potrošite lovu na sobni bicikl i vrtite pedale dok gledate tu istu Opru. A ima i dečki koji vole kad ste okrugle.
Debele noge su stvar koja nam najmanje paše. Od cijelog ženskog tijela to nam najviše smeta. Nemam pojma zakaj je to tak. Ženske noge su nam nekaj divno i elegantno. Također treba pazit na brijanje nogu. Muški znaju kaj znači brijat se i tu u potpunosti suosjećamo s vama. Kad ste nas već naučile na glatke noge, pliz nemojte zaboravit brijat ih redovno. Nema gore stvari od pogleda na dlakave najlonke.
Kompletan look mora biti takav da odaje samopouzdanje. Pokušaji da pod svaku cijenu izgledate bolje obično odaju veliku nesigurnost. Često i izgledaju smiješno. A mi volimo samopouzdane cure. One koje jednako zrače i u trenirci i u večernjoj haljini. Samopouzdanje se ne dobiva rođenjem, nego se uči i stiče iskustvom. Samo polako. Svatite da vas većina dečki smatra komadima, iako vi imate loše mišljenje o sebi. Da, vama govorim.
I jedna sasvim osobna primjedba, jer za ovo ne znam kak je kod ostatka muškog roda. Nemojte pričat ko frajeri. Molim vas. Ak vam je svaka druga riječ kuiš, jebote, do jaja, kaj kurac, brija i sl. To je prestrašno. Mi muški koji tak znamo pričat smo prestrašni, a čuti to iz ženskih usta je takav turn off da je to nevjerojatno. Pliz curke.
 
 
Vi ste nama lijepe. Ne radite papagaje od sebe. Budite svoje i naći ćete svojeg. Jer nije najbitnija stvar u životu da se sviđate svima na ovom svijetu. Dovoljno je da se sviđate jednoj osobi.

Zbudim se vjutro nekak u banani. Tak bi se pokril i nastavil krmit da to nije normalno. I nejde mi se na posel. Već neko vrijeme. Stalno si brijem kak sve ono kaj u firmi ne znaju ko bu napravil šibneju meni. Mislim stvarno. I nekak sam nezadovoljan. Trebala bi mi jedna dobra povišica. I pun kufer toga. Možda sam i sam kriv jer u zadnje vrijeme stalno imam u glavi viziju sebe u nekom drugom okruženju. Delam neki drugi posel. Htel bi živit od pisanja. To mi je fakat želja broj jedan. Al di buš ti živil od pisanja u zemlji u kojoj najčitaniji pisci prodaju 2000 komada svoje nove knjige i to se smatra velkim uspjehom. Pa onda tezgare pišući ozbiljne kolumne u kojekakvim tjednicima i mjesečnicima koji se ionak kupuju zbog tv programa i pregleda rasprodaja. I ko ih čita? Kad ste zadnji put čuli za neku popularnu kolumnu, nekaj kaj se mora pročitat? Osim malog Lalića na Indexu.
 
Kaj dakle da radi neko ko u stvari nije zadovoljan onim kaj radi, a svjestan je da od onog kaj želi ne bu baš imal za neki život? Nemam pojma. Nemam odgovor. Samo znam kaj hoću. Hitno.
 
Onda sam izašel iz zgrade i prek puta vidim bauštelce kak rade nekakvu hižu na minus nešto temperaturi i jebenom vjetru. Setim se svojih tri mjeseca provedenih na građevini. Deri celi dan za male nofce. Konobarenje. Ni svetka ni petka slobodno, a lova – snađi se. Pa se setim firme u kojoj sam delal u toplom, komp i telefon, al lova banana. 1700 kunića. I dan danas se pitam kak sam gural s tim. A sad sam u toplom, komp i telefon, lova skroz ok, radno vrijeme pon-pet, paznici godišnji...
 
I skužim kak sam pobrkal voće i povrće. Kak moje trenutno nezadovoljstvo nije rezultat ničeg drugog nego kaj sam zaboravil kak mi je znalo bit teško. A ovo nije loša pozicija za bilo kaj u budućnosti. Uljuljal sam se u sigurnost, a kad je čovjek siguran, onda počne srat. Onda mu niš nije dobro. Misli da ga svi tlače i seru po njemu. Svaki novi zadatak postaje težak do boli. I zaboravi čovjek da se život sastoji od velikog niza manjih i većih izazova koji ti prilaze kad se osjećaš najbolje i gađaju te nogom u guzicu, da te podsjete da se stalno trebaš borit za sebe. Da trebaš past, da bi se mogao dignut. A pri kraju niza uvijek najveći izazov. Tvoj san. A taj te lupa krošeima i direktima u glavu i ne da sucu da ti broji kad padneš u knockdown. Bori se, pičko, za ono kaj želiš. Ne buš niš dobil servirano na tanjuru.
 
Tak mi moji izazovi lupaju vritnjake, a ja se žalim. I bil mi je potreban pogled na par tipova koji po cičoj zimi grade dom za nekog ko ima više love i sreće od njih. I pjevaju. Fakat mi je bil potreban.

Ponavljam ovaj blog od 09.05.2003. na molbu kolege all_or_nothing.
 
 
Jučer sam prvi put objavil nekaj kaj nisam napisal. Pjesmu je napisal Bukowski i činilo mi se skroz zgodno da ju stavim tu di svi kukaju (dobro, ne baš svi) kak su sami, kak ih niko ne voli, kak ih niko više nikad neće voljet, kak oni više nikad neće voljet... I mislio sam da će shvatit poruku. Neki jesu, mnogi nisu. Poanta je da NIJE NAJGORE BITI SAM. Najgore je kad misliš da je najgore biti sam. Kužite? Život je jebeno kratak. Kaj se mene tiče, treba ga provesti u veselju, zeki i zadovoljstvu, a ne u plaču i samosažaljenju. Cijeli naš život se sastoji od dva izbora. Dobrog i lošeg. Jedan je put pravi, jedan je krivi. Jedan je težak, drugi je lak. I mi redovito krećemo lakim putem, koji je krivi, ali je lagan. Lako je sjest i kukat. Sebi i drugima. I ništa ne raditi da se stanje promijeni. Jer teško je nešto pokrenuti, teško je sebe pokrenuti. A treba početi sa malim koracima.
1. Prvo se pomirite da ste, trenutno, sami. Gledajte to s vedrije strane (uvijek sve gledajte s vedrije strane). Imate vremena za sebe (a vi ste sebi osoba koja vam je najvažnija, ako niste, počnite biti), za otić s frendovima i frendicama na kavu, upisat fitness, pročitat knjige koje ste uvijek željeli, za duge kupke, za naučit pušit lulu, za pustit nokte na nogama. Za napravit sve one stvari koje ste željeli, a nikad ih niste napravili.
2. Kad dođete doma, od tamo od kud već dolazite doma, nemojte skočit na tehničku jedinicu za puštanje glazbe i ubacit žalopojke, kuknjavu i plač tipa: "ona je otišla, ja nisam, sad sam sam, tužan, suze na jastuku, kao srna gonjena, kao kap na dlanu, oči mojih očiju..." Umjesto toga preporučio bih vesele pjesmice, poskočice, doskočice. Po mogućnosti sve one vesele stvari koje su vas tjerale na ples svaki put kad bi ih čuli. Ili ste vrištali od smijeha kad bi ih čuli.
3. Izbjegavajte ljubavne romane iz kioska, kao i tužne knjige Barbare Cartland (ili tak nekak) i svih ostalih kakosevećzovu babetina koje su zgrnule milione na vašem plaču nad kletom sudbom mlade junakinje. Kladim se da imaju dionice u svim svjetskim tvornicama papirnatih maramica. Dečkima se preporučuje izbjegavanje nogometa, posebno ako je klub za koji navijate u banani ove sezone, i gledanje Bravehearta ili barem premotavanje dijela kad mu ubiju ženu i dijela kad ga krenu rezuckat. Freeeeeedoooom.
4. Počnite slikat, pisat, pjevat, plesat, kukičat, izrađivat drvene čaplje. Otkrijte svoj skriveni talent. Svako ga ima. Otkrijte se svijetu. Ako vam se skriveni talent svodi na bacanje jaja u ventilator, zadržite ga ipak za sebe.
5. Kad krenete pričat prijateljima svoje probleme, oni će sigurno imat savjet kao stvoren za vas. Obično je to: "Ma kaj te boli kurac za tog/tu kretena/icu. Naići će neko pravi za tebe" Ovo je jedna od univerzalnih životnih istina. Držite se toga savjeta i prestanite slinit frendovima dvaput dnevno. Zgubili ste nekog ko vam je bio drag, ne morate izgubiti sve koji su vam dragi. I ljudsko razumijevanje ima granica.
6. Krenite dalje sa životom. Ukoliko ste upravo ostali solo mogu postojati samo dva razloga:
   a) Ostavljeni ste. Onaj drugi vas više ne voli ili ste nekaj gadno zajebali. U svakom slučaju se ne isplati roniti suze zbog toga.
   b) Ostavili ste. Ili više ne volite ili je onaj drugi nekaj gadno zajebal. U svakom slučaju se ne isplati roniti suze zbog toga.
7. NE GLEDAJTE MEKSIČKE SAPUNICE.
8. Sigurno ste nabacili koju kilu dok ste bili sretni, čovjek se opusti. Upišite se na aerobik, tae-bo, pilates, yogu, teretanu, trim stazu oko Jaruna i sl. Može se i tako upoznati dost zanimljivih ljudi, od kojih su neki isto u takvom bedu pa imate o čemu pričat za početak.
9. Ševite se kad god vam se pruži prilika. Osobu s kojom više niste boli kurac da li se vi ševite okolo, tako da to nije prevara. Nejebica dokazano loše utječe na kardio-vaskularni sustav i moždanu aktivnost. Koristite kondom.
10. Provodite se i radite na sebi mentalno i fizički. To podiže samopouzdanje, a ništa nije tako sexi kao samopouzdana osoba.
11. Prestanite koristiti sodu bikarbonu, Rupurut i slične gluposti. Naučite govoriti "Boli me kurac" u trenutku kad vam se najviše digne živac. Nema bolje prevencije od čira na želucu. Vjerujte, znam.
Ak vam sve ovo ne pomaže ni najmanje, sjednite se za stol pa zapišite na komad papira kaj vi mislite da bi vam moglo pospremit ta tužna sjećanja u neku tamnicu mozga i pomoći vam da se bolje i veselije osjećate. I držite se toga.

O Iskrici je već puno toga napisano u ovim blogovima. I da li ja imam kaj pametno dodat na tu temu? Čist sumnjam. Ipak, kak ja volim imat svoje mišljenje o svemu (pa kom pravo, a kom krivo) moram nekaj napisat. Kad sam se prijavil na Iskricu, bilo je to iz razloga da ubijem tu i tamo vreme, jer su mi dosadili razni chatovi. Weblogovi su razlog zakaj uopće otvaram Iskricu. Počelo je u stvari tak, da sam ja htel vidit reakcije na Grdoga. Mislim, lepo je kaj te hvale Ona, buraz i najbolji kompić, al pitaš se kolko je to objektivno, a koliko subjektivno. Možda su samo dobri prema tebi i nečeju ti povredit osjećajčiće (kak volim pisat u deminutivčićima). Baš negdi u to vreme se nekaj provlačila Iskrica po novinama, pa velim ja «da vidim i to čudo». I kaj je najbolje, dobijem uglavnom dobre kritike i umjesto da se odjavim, ja ostanem i nastavim pisat. Bome i čitat. Ima tu svega. Ponekad sam se kidal od smeha, ponekad od žalosti (normalno da ne od plača, kaj ste normalni), ponekad su se znali pojaviti likovi čije su im prve riječi donijele ignore listu. Tu i tamo koji komentar na tuđi blog, uživanje u pohvalama na moj. Kaj da vam velim, i ja sam ponekad sitna duša.
 
Onda su se počeli pojavljivat neki ljudi s kojima sam mogel prokomentirat po koju. Gazda777, vrageczg, Misha (šteta kaj je više nema na Iskrici), my-way (i njega isto), Tanja, Lunasole, starchild, all_or_nothing, barfly, Oxygene, ZlicaOdOpaka, ma zaboravil bum ih dosta pa bum dobil po lampi, uostalom oni znaju. Nisam si mislil da bum opće s nekim komuniciral. Mislil sam lurkat i ne javljat se. Al nemrem ja čkomit, nema šanse. A i pes pesa pozna, pa se brzo nađu neke zajedničke teme.
 
Pratim, tu i tam, neke ljude koji vječno plaču, neke koji se samo smiju, neke koji su spaljeni u glavu. Svako od njih ima na Iskrici svog vraga i svog anđela čuvara. Ima tu i pastira koji članove gledaju kao svoje stado. Ma kaj zapravo hoću reč?
 
Cijela ta virtualna država bez kralja i predsjednika, funkcionira izvrsno. Svako može reč kaj hoće. Svako ga može poklopit kad hoće. Ljudi traže savjete, vječne ljubavi, povremene avanture. Svako je tu iz nekog svog razloga. A mene niko ne tjera da ostanem tu, niko me ne drži, niko me nije zavezal za stolac. Uživam čitati kaj su napisali neki ljudi koje nisam videl u životu, a postali su mi nekak dragi. Da ne govorim o bandi koju sam upoznal face to face.
 
I tak. Par savjeta.
 
Oni koji stalno nekaj plaču – sam dajte, ak već nemate nikog kome bute plakali uživo, ovdje bu vam navek neko saveta dal.
Oni koji stalno nekaj seru – sam dajte, vjerojatno vas doma jebu žene, na poslu šefovi, u kvartu lokalni šerifi. Ispucajte se tu. Ljudi imaju više živaca online.
Oni koji se sam zajebavaju – sam dajte, ma naravno da kužite da život nije sam zeka, al boli vas kitomir. Zekaaaaaaaaaaaaa
Oni koji samo čitaju – sam dajte, čitanje je zdravo i pametno, zna se dobrih stvari naučit i sa pakiranja čipsa.
Oni koji su tu zbog ljubavi i avanture – sam dajte, tražite svoju sreću. Držim vam fige.
 
Meni je tu dobro. Čitam, pišem i serem gluposti. Ponekad je dobro zbrisat negdje di vas niko ne zna i popričat si s nepoznatima. Nekad su ljudi zbog toga išli u birtije. Ovo je ipak zdravije.

"Biznis, biznis, biznis, uvijek samo biznis. A najbolji komadi života rikavaju." Jel se sjeća neko ovog? Crni Jack i Kumpić kreću u pljačku Manduševca, a kraj njih prolazi dobar komad. I Crni Jack pokazuje da ima i pjesničku dušu. Pričam tak s nekim frendovima i frendicama, svi odreda uspješni, mladi poslovni ljudi. U osamdesetima su ih zvali yuppies, sad se zovu manageri. Zarađuju 10, 15 ili 20000 kunjerosa mjesečno, kuže kaj je Nasdac ili Dow Jones, bolji kuže Excell nego stripove, zaboravili su pikulanje i "kume, kume kolko ima sati?". Pričamo i pitaju me kak sam uspjel upoznat Nju, kak to guram već tri i pol jare? Niko od njih nema vremena ni nać se s nekim. Uglavnom se svi ljubavni izleti svode na povremeno upoznavanje putem posla ili u najboljem slučaju prek bratića i sestrični. Malo kavica, kasnih večera, ševa jednom, dvaput i onda se nema više vremena za niš. Prestanu se javljat na pozive ili još češće mailove. Prešutno, s obje strane sve je jasno. Nakon kratke sreće, vraćanje s posla u 9 navečer, u prazan stan, na podgrijanu večeru iz mikrovalne, pol sata filma i padanje u komu od umora.
Čemu nas u stvari uči kapitalizam i zakaj smo preuzeli najgori mogući scenario? Bar si ja tak brijem. Radi, radi, a za ostalo bumo lako. Frend je napokon pronašel nekaj kaj ga je počelo furat i kaj mu je vratilo osmijeh na lice. Zaljubil se (iako on to ne želi priznat). Jebate, nisam već pun kurac vremena vidil kak se smije, a sad zgleda ko da svaku noć spava s vješalicom u ustima. Nije ni čudo. Imaš u životu neku obavezu, obično posao, koju moraš obavljat. To je sve ok, zaradi se neka lova. Al kaj ti to vredi ak nemreš svoju sreću i zadovoljstvo, tugu i žalost ili ljutnju i frustraciju podijelit s nekim kad dođeš doma? Kaj ti vrede tisućinke na računu ak ih nemreš iskoristit sa nekim ko ti je drag?
Ljudi su postali čudni, stalno su nekaj u žurbi, nikad se nema vremena. A prije nego kaj se okrenu, došlo bu vrijeme kad bu im taj neko i te kak potreban. A ne bu nikog. Igrati šah sa svojim pesom i nije neko zadovoljstvo, bez obzira kaj ga tučeš 6:3. Počeli smo se oslanjat na internet, kao zadnju nadu da se upozna nekog. Doopisivat se preko chata i maila, s jednim prstom na mišu da možemo brzo zgasit prozor ak šef utrči u ured. Imamo virtualne ljubavi, vodimo cyber sex. A bojimo se stati nekom pred oči. Prići nekom da bismo ga upoznali. Ma ljudi moji, kam to idemo? U krasan kurac.
Ja ne bum takav. Di bi me to odfuralo, ne želim ni pomislit. A razlog kak Ona i ja guramo već tak dugo je u tome kaj imamo vremena jedno za drugo. Držat se radnog vremena. Tu je trik. Shvatit da potpis na ugovoru o radu, ni pred Bogom ni pred ljudima, ne znači isto kaj i potpis u knjizi vjenčanih. Počnite s malim koracima. Kad izađete iz kuće u jedno od onih mirišljavih jutara koja vam bude sjećanja, nemojte utrčat u auto. Stanite trenutak, pomirišite zrak, pustite da vam mozak prizove prizore iz djetinjstva, prve ljubavi, izlete... Zaustavite se. Uzmite slobodan dan, isključite mobitele i računala, prošećite gradom u trenirci, sjednite na kavu i komentirajte naslove iz novina sa ljudima za susjednim stolom. Priđite zgodnoj curi ili dečku i počnite razgovor. Osjetite se živima.
Postoji život i izvan ureda. Stanite i zgrabite ga. Klizav je i brz i ako ne pazite, mogel bi vam zbrisat.

Evo je. Još jedna godina u koju sam ušel donoseći neke tam rezolucije. Te prestal bum pušit, te nebum više jel ljuto i masno, te ne bum više cugal...
Nakon novogodišnjenoćnog mamurluka, kad mi je ponovo zamirisala sarma i odojak, naslagal sam se ko kreten i teško otpuhujući od napora zapalil čik i srknul mrzlo Božićno. Evo kaj sam si ja brijal:
 

Ne znam kak, al nekak bum smanjil škembu. Navodno ima neka mesna dijeta, di ždereš samo mesurinje i mršaviš (moš mislit). Inače mislim da bu teško izvedivo. Zbog slabih leđa nije uputno napravit više od dvajs trbušnjaka dnevno. Istina kad bi ih delal dvajs dnevno, vjerojatno sad ne bi imal problem sa brentom.
Počel bum se bavit nekim sportom rekreativno. I kad jenput krenem, onda bum išel više od dvaput. Dakle triput. Ne treba pretjerivat. Inače imaš muskulfiber celu godinu.
Uštedil bum lovu za more. Svake godine dočekam ljeto pa mi, uz sunce, upeče i minus na računu. A svake godine si velim da bum pametniji, od svake plaće parsto kuna u šturc, pa da vidiš veselja. I onda ta lova navek negde ispari. Zato sam si kupil PlayStation 2 i sad bum doma i ne bum okolo trošil nofce.
 Ove godine se selim od staraca. Već je jebeno prošlo vrijeme kad sam to trebal napravit. Al sad je dost, i Ona je diplomirala, još da si nađe neki job i fijuuuuu. Naravno, svako malo se prikrpat staroj na domaću kuhinju se podrazumijeva.
Manje telke i više seksa. To je moj moto za slijedeću godinu. Prošlu sam, sram me priznat, bil dosta seksualno neaktivan. Nekak mi se nije dalo. Al sad mi je ponovo zamirisalo. Tak da... Bumo vidli, al da bu bolje, bolje bu. (molim nju da ne komentira ovu točku) Ja sam valjda jedina zvijerka kojoj je zimski san već završil. Al je rano i počel J
Dobil bum na lotu. Sam se vi smijte, bute vidli. Kad vam zasja pozivnica za otvorenje moje knjižare/kavane onda bute znali da nisam sral bez veze. A ak ne bu pozivnica ove godine, onda bum moral smislit nekaj drugo. Ali kaj? Da sam bar zgodniji bil bi žigolo. Al kaj ak mi se ne bu dalo ševit? To je loše za posel...
Prestal bum pisat o tome kak moram smanjit škembu. Ispada ko da sam u gadnoj banani zbog toga, a zapravo nisam opće. I nije ta škemba gigantskih proporcija. Samo bi mogla bit malo manja, čisto da se ja bolje osjećam.
Malo ću agresivnije nastavit pisat «Grdoga» koji je, jadan, navukel paučinu kolko već nisam niš napisal. A trebal bi i napravit nekaj s ovim mojim Zapisima. Toga već ima tolko da sam se šokiral prije neki dan.
POKUŠAL bum prestat pušit, iako mislim da tu nema preveč kruha. Jednostavno mi cigareta paše i moš ga jebat. A kad ti nekaj tak paše, onda nema potrebnu mentalnu snagu, a ni želju da to sprovedeš u djelo. Mislim da je ova bitka unaprijed izgubljena. I ne pomažu «freedoooom» spike i heroji. Neprijatelj (tamna strana moje ludare) je jači.
U načelu se ne bum puno mijenjal. Ja sam, uz manje potrebne korekcije, zadovoljan sa sobom. Ima tu prostora za manevar, al ak sve sredim, bil bum savršen do Gospe i kaj bum onda delal slijedeće godine? Mislim da se ne isplati žifcirat oko toga.
 
Kad malo bolje razmislim, ne isplati se žifcirat oko ničeg. Nego uživat u ovo malo života koje nam je poklonjeno na zemlji. Zato danas posle posla gibam na pivkanu i bilijar. I počastil bum se Lucky Strikeom. Da si iznenadim malo pluća navikla na superlight.
 
Kaj?
Kad je bal, nek je na vodi.

Dobil sam danas čestitku od frenda iz srednje škole. Nismo se ni vidli ni čuli skoro 15 god. On živi u Americi. Nisam nikad, moram priznat, ni pokušal saznat kaj je s njim, di je, javit mu se na bilo koji način.
"Bok debeli.
Jebate, prošlo je trinajst let kak smo se vidli zadnji put. Kak vreme leti. Već imam decu. Da vidiš kak su velki. Sjetil sam te se prije pol godine, bil sam u jednom pubu i vidim jednu maličku, ista Marija. Sjećaš se Marije? Obadva smo bili zatelebani u nju. Hehe. Al ipak sam je ja otfural. Sjetil sam se onda tebe i kak smo bili dobri frendovi tolke godine, kak mi nisi zameril kaj sam prohodal s njom i kak smo dijelili lovu za gablec, kak sam ja zval tvoju staru "mama" i ti moju. Bila su to lepa vremena. A sad nas je život otfural u nekim drugim smjerovima. Kaj sam ti zapravo htel reć. Fali mi tvoje društvo. Fale mi i dečki. Beli, Joža, Pilac, Foka, Mario. Bili smo dobra ekipa. Ja dolazim u Hrvatsku oko Uskrsa. Moramo se vidit i zapit se kak ima biti. Može?
Božić se bliži i nemaš pojma kak me nekad opere bedara za svim onim frendovima s kojima sam slavil neke bivše Božiće. Mislim, imam obitelj i prekrasno mi je u životu, al, buraz, daleko je Amerika. Moramo se vidit.
Tebi i tvojima svako dobro za Božić. Sjeti me se koji put.
Željko
Dobil sam ove godine već par poklona za Božić, još bu ih dosta. Al ova čestitka mi je najljepši poklon. Dragi frend se javil. Ima nekaj u tome kad skužiš da si u ljudima ostavil neki trag. Da te se rado sjećaju i da te vole. To vrijedi više od svih poklona ovog svijeta. A to smo nekak zaboravili. Lako je pružit ljubav ljudima koji su oko tebe svaki dan. I normalno je da su ti dragi i da ih voliš. A kolike smo ljude koje smo volili zaboravili? Zato kaj su negdje drugdje, manje ili više udaljeni.
Zaboravili smo zakaj slavimo dan kad ne radimo, kad ločemo i jedemo puricu. Iako nisam praktični vjernik i crkva me vidi uglavnom na vjenčanjima i misama zadušnicama, treba se sjetit tipa koji je umro na križu zbog naših grijeha. Di ćeš večeg frenda? Baš zato ne treba zaboravit svoje frendove, rodbinu i sve one kojima se nismo javili sto let, a sjetimo ih se često.
Tak si ja to nekak brijem. Hvala Žac kaj si me podsjetil na to. Sretan Ti Božić. A sretan Božić i Vama, moji virtualni prijatelji koji ste mi svaki dan tak blizu bez obzira koliko ste u stvari daleko.

15.12.2003.
Deset dana do Božića i vilenjaci su prolupali. Svake godine isto. Uvijek se nešto riješava u zadnji tren. Evo, ove godine je zapelo na Playstationu 2. Strka oko prava. Haloooooooo????? Djed Mraz mora plaćati prava?? Od kad to? Nekad mi stvarno dođe da sve pošaljem k vragu, al što će onda biti sa djecom? Ko će im nosit poklone? Toys'R'Us? Turbo limač? Kajgod. Prvi vilenjak Filip mi je uložio službeni protest jer oni ovako ne mogu raditi. I on meni kaže (drznik) da sam to sve trebao riješiti prije, umjesto što sam se odmarao na Hawaiima. U moju obranu, mislio sam da je to već davno riješena stvar, al Japanci su čudan narod. Već su mi htjeli prodat i samoleteće sanjke, ali sam imao tri dana nereda kad su sobovi za to doznali.
Baka Mraz je u ovo doba godine nepodnošljiva. Uvjerena je da bi bez nje sve propalo. Zabranila mi je piti pivu jer kaže da mi neće i ove godine proširivat hlače. Nalazim to strašno bezobraznim, jer se ne buni kad na Badnjak obavljam dostavu i u svakoj kući moram popit malo mlijeka i gricnut kolačiće. A preko godine popijem pivu - dvije dnevno. Baka je luda ko puška i svako malo trči u tvornicu i vilenjacima daje instrukcije. Filip je prije par godina pokušao intervenirati kod mene, ali sam mu objasnio da Baka Mraz ima tešku ruku i da se ne boji upotrijebiti je. Filip me nazvao papučarem, ali je ipak bio ekstremno pristojan kad mu je Baka ponudila kakao.
Sob Rudolf se iskreno nada da ove godine neće biti magle, jer ako je magla onda je on na čelu. Prošle je godine bilo tako strašno da nam ni njegov svijetleći nos nije pomogao nego smo zalutali u Bermudski trokut, gdje nas je spasilo samo to što smo mogli jako visoko i brzo letjeti. Zamalo smo zapeli. Uspjeli smo se otrgnuti, ali smo bili u debelom zakašnjenju. Rudolf misli da je to samo njegova greška i tuče se u glavu već cijelu godinu.
Legao sam oko 19h pred tv i pogledao "Umri muški 2" na videu. Taj John McLane uvjek ima problema za Božić. Al sve se sretno završi.
Nastavio pregledavati popis dobrih i loših.
Laverne Morris - dobra
Lidija Tomić - dobra
Liv Tyler - jaaako dobra

Kad je već moda na blogu da se copy/pasteaju drage pjesme onda evo i od mene jedna pjesma Paul Simona.
 
There may come a time
When you'll be tired
As tired as a dream that wants to die
And further to fly
Further to fly
Maybe you will find a love
That you discover accidentally
Who falls against you gently
As a pickpocket
Brushes your thigh
Further to fly
Effortless music from the Cameroons
The spinning darkness of her hair
A conversation in a crowded room going nowhere
The open palm of desire
Wants everything
It wants everything
It wants everything
Sometimes I'll be walking down
The street and I'll be thinking
Am I crazy
Or is this some morbid little lie
Further to fly
Further to fly
Further to fly
A recent loss of memory
A shadow in the family
The baby waves bye-bye
I'm trying,
I'm flying
There may come a time
When I will lose you
Lose you as I lose my light
Days falling backward into velvet night
The open palm of desire
Wants everything
It wants everything
It wants soil as soft as summer
And the strength to push like spring
A broken laugh a broken fever
Take it up with the great deceiver
Who looks you in the eye
And says baby don't cry
Further to fly
There may come a time
When I will lose you
Lose you as I lose my sight
Days falling backward into velvet night
The open palm of desire
The rose of Jericho
Soil as soft as summer
And the strength to let you go