DayWalker

Jučer sam napisal blog u kojem sam, u jednoj točki, podsjetil sebe i druge na prolaznost života. Jednostavno sam malo razmišljal o tome. Danas ne moram razmišljat. Danas me realnost pukla u glavu. Umro mi je deda. Bil je star čovjek koji se dugo i neuspješno boril sa bolestima o kojima čitamo u novinama i za koje smo uvjereni da se dešavaju nekom drugom. Jer nemamo filing da bumo ostarili, da bu nam tijelo oslabilo i da boleštine čuče negdje u prikrajku i čekaju svoju priliku. A to je tak. Kak se oprostit od nekog kog voliš i znaš celi život, a da ne upadneš u patetičan niz isfuranih fraza? Brijem da je najbolje sjetit se svih lijepih stvari koje su mi se desile dok sam bil klinac i ljeti odlazil na selo. Pa ko i svako dete utrčim u staru kuću poljubit dedu i baku, koji me natežu za uši, viču mi kak sam narasel. Baka tvrdi da sam na nju, deda tvrdi da imam njegove uši, starci se smiju i kažu da sam tvrdoglav ko stric. Nakon pozdrava od dede užicam neku lovu, pa trk u lokalni dućan po bombone u rinfuzi. Nakon kaj se natovarim slatkog, otrčim provjerit da li su sve svinje na broju. Deda pokazuje onu koja bu sutra završila na ražnju, a ja bubnem u plač. Neće valjda ubit gicu? Do sutra je zaboravljena moja ljubav prema životinjama, još vrućem prascu otkinem rep, koji je dedi najdraži dio, pa me on lovi preko pola sela i umire od smijeha, u birtiji mi plaća sok i hvali se svojim suseljanima kak sam pametan i kak sam završil treći razred sa pet. Ljeta su kratka. Na kraju, prije nego krenem u Zagreb, zbraja se šteta koju sam napravil. Probušena guma od bicikla i slomljena pedala, jedna kokoš koju sam lovil po dvorištu i skočil na nju pa joj strgal vrat, susedov prozor koji smo Pero i ja razbili dok smo praćkama gađali vrapce, bakina najdraža vaza koju sam slomil dok sam pustil žabu u kuću pa je lovil okolo. Popijen sav sok od paradajza, ukradena tegla meda od strica (ni danas ne znam kaj sam htel s tim medom). Masnice i porezotine, oguljena koljena, ubodi pčela. Stvarno sam im zadaval muke. A deda i baka me poljube na odlasku, ispraćaju me sa suzama u očima. Dok auto odlazi, dugo mašu i viču da se vratim brzo. Lijepe uspomene imam od dede i bake. To mi nemre niko uzet.  
Bok deda i sretan put. Čuvaj baku. Vidimo se.

Dugo nije bilo mojih mentalnih dijareja. Desile su mi se neke stvari koje su me natjerale na razmišljanje. Nema gore stvari nego kad ne kužiš kaj se dešava oko tebe. Imal sam filing neko vrijeme da fakat ne kontam koj kurac ja radim na ovom svijetu. Ma znate ono sranje koje vas okine periodično. "Zakaj se trudit, sve je i tak u kurcu, na kraju buš i tak riknul?" Zato sam odlučil da ne bum više sam sebi (a bome ni drugima) postavljal egzistencijalna pitanja. Na njih i tak niko nema odgovor, pa koj kurac se opće zamarat? Kad prolupam od vlastite gluposti, uzmem si par dana samo za sebe, zamolim ljude da me ostave na miru. Pa se uvaljam u neku dobru knjigu. Obično mi te knjige otvore oči. I one kaj se sretno završavaju, i one druge. Uglavnom skužim neke stvari za koje sam sad odlučil da bum ih se i držal. Al ono, fakat držal.
 

Ne bum se žifciral kad skužim da sam dobil plaću, a već sam 500 kuna u minusu na računu. Jedan moj frend veli da «Jebeš muškarca koji nije dužan 10 hiljki.» Da, da znam da je takvo razmišljanje u banani, al boli me kurac. Kad jednog dana riknem, mogu mi sve banke kojima sam dužan puhnut ispod repa. Ja i tak imam filing da provodim svoj život pušući njima.
Ne bum osjećal grižnju savjesti kad si priuštim nekaj kaj si dugo želim. Jer uvijek si svi brijemo «Ma to je preskupo, nemam sad love za to, možda slijedeći mjesec...» A možda su u bunaru. S takvim stavom bum si nikad kupil niš. Ak si nemrem priuštit da kupim neku stvar odjemput, ispunil bum čekove, speglal kartice pa par mjeseci jel prežganu juhu. Al sam si kupil ono kaj sam htel.
Prestal bum kupovat jeftilen stvari. Nije baš da bum dal 1000 kunjerosa za majicu, al ih nebum više ni kupoval po 50. Hoću se dobro osjećat u onom kaj nosim i želim tu stvar nosit čim duže. A to se nemre sa jeftinom robom. Znate i sami kad si kupite kvalitetan komad robe, kak ste nekak samouvjereniji. I kak se dobro osjećate sami sa sobom. Ovo je direktno povezano sa točkom 2.
Svaki put kad bum u kurcu, jer mi je jedan od onih dana kad se zbudim loše volje, lijepo bum si skuhal kavu, zapalil pljugu, pustil si dobru mjuzu, nazval šefa i rekel mu da kasnim na posel. Onda ću u miru popit kavu i pustit si skeč s papigom od Pythona i ponovit ga par puta. Jebate kak meni taj skeč digne raspoloženje. I onda bum krenul u ostatak dana.
Više pažnje bum obraćal na ljude koji su u većoj banani od mene. Prije godinu i pol smo Ona i ja poklonili klincima u Nazorovoj stotinjak starih dječjih knjiga i slikovnica. I makar mi je bilo teško odvojit se od nekih dragih naslova., sve sam lijepo spakiral i osjećal se fantastično. Neke od tih knjiga sam si opet kupil nakon nekog vremena. Bile su mi preveč drage. Al ja si ih mogu kupit, oni ne mogu. Nakon toga se nisam baš uključival u takve akcije. Onda sam nekoj baki dal dvajs kuna i filing se vratil. Treba pomoć ljudima. I to bum i radil. Dajte i vi.
Zajebaval bum se do iznemoglosti i što manje stvari bum shvaćal ozbiljno. Hoću se smijat svakodnevno. Hoću da se ljudi oko mene smiju. To bu već malo teže, al ne dam se ja. Već bum nekaj smislil.
Više pažnje bum daval svojim roditeljima. Skužil sam da sam se nekak otuđil od njih. Mislim, sve funkcionira ok, al mi to nekak nije dosta. Prije neki dan smo bili buraz i ja s komadima na ručku sa starcima i videl sam im u očima kolko su sretni. Onda sam nakon nekog vremena, kad je starog nekaj pokopčalo u leđima, skužil kako moji roditelji stare. Nisu više mladi i poletni. Neke stvari su sve teže. Postal sam svjestan da ih jednom ne bu bilo. I skužil sam kolko volim to dvoje staraca i kak im to ne govorim skoro nikad. Posebno starom. Jer mi smo muški i takve stvari se ne izgovaraju. One se kuže, al se ne izgovaraju. Pa sam onda starom jednu večer kad je došepal u moju sobu, popušit pljugu prije spavanja rekel da ga volim. A stari je pustil suzu. Bio je to jedan od najljepših trenutaka u mom životu. Recite svojim roditeljima da ih volite. Recite im dok ne bu prekasno.
 O Njoj sam već napisal puno redaka, i oni koji redovno čitaju moje zgužvane misli, znaju sve moje osjećaje. Jedino kaj si još želim je dijete. Čitaš li stara? Hoću tvoju bebu.
 Ma mogel bi sad napisat još miljon stvari koje bi trebal radit ili promijenit, mogel bi se dotaknut i frendova, nogometa, politike i još pun kurac tog, al ak malo bolje pročitate ovo kaj sam nakuckal skužili bute da se sve to može primjeniti i u drugim segmentima. Toga bum se držal i živil život kak ja hoću. 
 
Ne bu mene niko jebal. Bez da ja velim da može. I amen. :))

Fakat je dosta. Ne znam više kaj mi više ide na kurac. Izbori ili Storysupernovatalentsumahuniamoždanitamo. Nemreš okrenut program, a da ti ne nude da nekog izabereš. Nije baš da nisam svjestan da to treba preživit svake 4 jare, al kaj je preveč, preveč je. Ono kaj me posebno ljuti su te predizborne poruke, slogani i sl. Koja je to demagogija. Koje floskule (opet sam čital Klaića na klozetu pa upotrebljavam naučene riječi). I vrijeđa me kaj misle da sam glup, kaj me gledaju u oči i lažu ko da mi se jučer vratilo vid i sluh, a do sad nisam niš kužil.
I tak me uvjervaju desni da ne valjaju lijevi. Jer nisu niš napravili. Jer su rasprodali Hrvatsku. Hehehe, je, a ja sam doživio ozbiljan brain damage pa ne znam. Ma koja prodaja Hrvatske. Nisam u novinama nikad pročital da je neki Mađar kupil zemlju u Primoštenu, dovezel bager i kiper i otfural tu zemlju u Mađarsku. A vi? Kužim ja na kaj oni misle. Kao, stranci buju nam pokupovali tvornice i firme, pa kaj bumo onda mi? Odgovor je - niš. Ko što nismo niš napravili kad smo sve te firme i tvornice prodavali našim ljudima. Lepo se vidi kaj su napravili. I iskreno, ja bi uvjek rađe delal za stranca za 2500 kn, pa da ih dobim svakog prvog u mjesecu, neg za našeg jebivjetra za 4000, al "čuj nemam sad, bilo bu za dva tjedna, kužiš, išla je neka kompenzacija, pa sad nemamo keša, evo ti 500 kuna, pa ti dam ostatak za dva tjedna..." I tak se ti slikaš, a on jednog dana veli "jebi ga, propala firma. Svima otkaz. a love nema. tužite me." Dođite gospodo stranci, dajte nam kruha. Imamo mi brašna, al nam peć ne dela.
Lijevi me uvjeravaju da su desni u kurcu. Srednji me uvjeravaju da su i lijevi i desni u kurcu. Jedini je bed kad su i oni lijevi ili desni centar, pa im to malo jebe kredibilitet. Sve u svemu, svi su mi obećali da bu mi bolje, da bum imal posla, da bum zarađival, svi buju sterni. Super to zvuči. Samo mi niko nije objasnil kak bu to napravil. Čitam baš Harry Pottera, možda je u magiji stvar. Jer mi drugo niš ne preostaje za vjerovat.
Nezavisne liste su najbolje za predizbornu sprdnju, jer bome mi se čini da je Vrapče ostalo otključano. Kojih tu likova ima. Aj dobro, njima sam se bar nasmijal.
U nedjelju bum otišel zaokružit nekog i čekat kak bum se za dva mjeseca tukel u glavu kaj živim u banana državi. I asolutno mi je svejedno kog bum zaokružil. Kad su svi isti. Podsjeća me to na komunističke "slobodne izbore". Jedna stranka bira između sebe. Ti zaokruži, tak ti je svejedno. Svi su u istoj partiji. I sad su, sam kaj se partije drukčije zovu.
Stoga, gospodo političari, nabijem vas sve na kurac. Eto rekao sam. Neće mi ova rečenica iz korijena promijenit život, al, jebote, kak se sad dobro osjećam

Iznenadno bogatstvo jednog frenda me hitilo na razmišljanje. Tip je svjetski ljakse, al ono, stvarno. I nije sad on tu puno kriv. Takav se rodil, takvi su mu starci, tak je odgajan. Jedan od onih samozadovoljnih tipova koji utrčava komadima sa forama tipa "jel ti tata bio lopov?" Znate ono sa zvijezdama u očima. Znam ga pun kurac godina. U životu je pročital dve knjige za lektiru i priručnik za mobitel. Nije on tak loš al... Fakat mi ide na kurac. Ono kaj mi još više ide na kurac je kaj sam mu to par put dal do znanja, al on nije skužio. Il nije htio. No, da nastavim. Nije on nikad bil sirotinja, daleko od toga. Imali su njegovi dobru lovu, relativno bogata familija. I umre mu baka prije par godina i ostavi neku zemlju. Mislila je, jadna, da bu on tu nekaj radil na toj zemlji. Moš mislit. Od kad je naslijedil tu zemlju, samo ju je pokušaval prodat. Al nije to bilo na nekoj dobroj lokaciji pa niko nije htel uzet. Onda je odlučeno da bu baš tuda prolazila nova cesta prema moru. I dobil je kompa takvu lovu da ti pamet stane. I kaj je čovjek napravil? Kupil kuću, što i nije tak loše. Uredil kuću, što je jako loše.
Pitam se ponekad, da li kad dobiješ lovu, dobiješ i inekciju protiv dobrog ukusa? Vjerojatno. Više kiča sam vidio samo u američkim filmovima iz pedesetih. Strašno. Zlatne Versaceove pločice u kupaonici. Halo?
Da skratim, cijela kuća zgleda ko birtija iz devedesetih, zlatnog doba stakla, mramora i mesinga.I krene čovjek trošit tu lovu ko sumanut. Znate ono, auto za 100000 € i slične kerefeke. Tulumi na kojima se šmrče, guta, zoba, ufurava, strgan je po cijele dane. Pitam ga "Koj ti je kurac? Ak nastaviš ovak ubil buš se prije nego kaj potrošiš lovu."
Veli on "Čuj buraz, imam tolko love da nemam pojma kak da je potrošim. Sve kaj sam htel sam si već kupil. I sad delam sve ono kaj mi paše, od čeg mi je dobro. Ševim glupače koje padaju na lovu, ločem i drogiram se. Znam da to nije pametno, al boli me kurac. Samo jednom se živi. Si za joint?"

I tak mi spržimo jednu. Idem doma i kontam da ima pravo. Čovjek uživa. Ja sigurno ne bi užival na taj način, al kak sam već rekel, dečko je ko planinski potok. Ne tak bistar kolko plitak. A i ne da mi se natezat s njim i pokušat mu objasnit da mu je brija u kurcu. I tak ne bi skužil. U principu sam ljubomoran na čovjeka kaj tak ulupava lovu u nepovrat.
Šećem s noge na nogu i mislim si kaj bi ja napravil da imam love. Ispunil bi si san. Otvoril bi jednu malu, slatku knjižaru i antikvarijat, punu stolova za kojima bi ljudi mogli čitat. Ja za malim šankićem u kutu na kojem se može dobit samo kava. Školarcima i umirovljenicima 50 % popusta. Može se knjigu i posudit. I ne vratit. Bitno bi mi bilo da znam da je pročitana. Vidim već sad tu sliku, znam gdje kaj stoji, vidim ljude koji sjede za stolovima i upijaju Homera, Seneku, Hessea, Preverta, Hemingwaya, Ujevića, Krležu... Lagano potežu svoj cappucino u prostoriji gdje vrijeme stoji. Koji prizor.
Ja nemam zemlju u naslijeđu, starci nisu potkoženi, a s ovom plaćom bum ja do toga došel ko zna kad. Kurac. Kad - tad. Ostvaril bum svoj san.

A kaj se tiče svih tih bogatih, sretno im bilo. Možda sam i malo ljubomoran na njihov novac, ali sigurno nisam na njihov način života. Stvar je, ipak, u ovom. Imaju love, aute, kuće, vikendice, dizajnersku odjeću i nakit.

Ali, da li su sretni?

Naravno da su sretni. Smijali buju se još godinu dana nakon kaj umru.

Počel sam u zadnje vrijeme kužit da me ljudi baš ne kuže. Ne znam zakaj je to, pa sam se malo i zabrinul da sam otišel u mahunu. Možda sam u stvari ja taj koji je u kurcu, dok su ljudi oko mene normalni. Da li moj mozak još uvijek radi kak spada? Promatram si frendove s kojima sam odrasel. Počeli su se pretvarat u sve one napuhane managere iz američkih filmova. Firma iznad svega, uprava i nadzorni odbor imaju zadnju riječ. U firmi se ostaje debelo nakon radnog vremena, radi se subotom i nedjeljom. Primjećujem na tim ljudima sve više nezadovoljstva. Točno je, imaju love ko nikad u životu (ili se tek penju prema tome), ali su sve svjesniji da gube sebe. Da se pretvaraju u jednolične glasnogovornike firme, da su sve češće umorni, nervozni. Počeli su pričat nekim čudnim jezikom, u kojem ne postoji da ili ne, nego uglavnom odgovori da se \"zbog racionalnije raspodjele snage i koncentracije za sutrašnji teški dan\" ne mogu danas zaletit do Pere na tulum. Isti oni ljudi koji su nekad, skup sa mnom završavali večer ujutro, budeći se na nekoj klupici na Jarunu, smrznuti do kosti. Zakaj nas tolko otuđuje nešto što nam služi za preživljavanje? Da, mislim na posel. Nekad su ljudi delali da bi zaradili neko perje i dobro se proveli u slobodno vrijeme. Danas se posel pretvoril u cjelodnevni boravak, u trku za većim stanom, boljim autom, skupljim cipelama. Stanovi su se pretvorili u spavaonice bez topline, u usputne stanice između dva sastanka. Obitelji je nekaj kaj se ima \"jer je to tak\", djeca su predmet hvale u društvu. I to ne djeca, nego njihove skupe privatne škole, novi mobiteli i kompjuteri, dizajnerska odjeća. I to je sve. Vlastita djeca se ne poznaju. Mene je nafčila čitat moja stara, daleko prije škole. Stari me gural na biciklu dok nisam dobil sigurnost da se prepustim dvokolici. Na onu staru foru, držal me za sic od bajka i gural, pa dok nisam gledal, pustil me da odem dalje. Nisam ni znal da znam vozit bicikl. A znal sam. To se više ne dela. Zakaj nas taj posel guta, pretvara u Borgovske radilice ovisne o zajedničkoj svijesti? Zakaj se gubimo u krivim stvarima? Pojelo nas potrošačko društvo. \"Radi, radi, zaradi, troši, množi se, proizvedi još radilica.\" Svako jutro, kad dođem na job, napravim si kavicu, zapalim pljugu i popričam s ekipom. Uglavnom pjevam i zekam se. Oni imaju namrštene face, jer posel čeka. Treba sklopit velke ugovore i zaradit puno nofcih. Bili su online cijelu noć, gledajući u treperavo svijetlo laptop ekrana, pripremajući se za big deal. A meni je sve to upravo to. \"Big deal\" Moš mislit. To nije moja spika. To nije moja brija. To nije moja stvar. Tu sam privremeno i svima to dajem do znanja. Ne dam da me zaguše sa ispraznim korporativnim frazama koje ne znače apsolutno ništa i primjenjive su na apsolutno sve. Želim na drugi način ostavit svoj trag na ovom šugavom svijetu. Želim da se jednog dana, u nekom bircu, na nedjeljnoj kavi, neki ljudi koje nikad u životu nisam vidil sjete neke moje knjige i mojih riječi. Želim ih dotaknuti na drukčiji način. Ne kroz poslovnu rubriku u dnevnom listu. \"DayWalker imenovan predsjednikom nadzornog odbora.\" Big deal. Sutra je u novinama već neko drugi. I to pokušavam. Za sad me gledaju ko da sam pal s Marsa i nisam baš skroz svoj. A možda i misle da sam ja onakav kakvi bi oni htjeli biti ili kakvi su možda bili, a nemaju muda biti takvi. Možda ih već, takav kakav jesam, dotičem a da nisam tog ni svjestan. Arsen je to sročio bolje od mene:
Kome ja to pjevam
Možda ipak onima što stoje ovako zaglušeni i nijemi pred pustinjom i ponosni kao kraljevi,
i ne usuđujući se pokrenuti svoje srce pred zagonetkom života, želeći dobro i ne želeći terete tog dobra.
Onima, napokon, koji to ne znaju, koji bi me ponizili, koji bi me usmrtili ili ranili samo,
onima do kojih ne dopire moja pjesma i koji umiru smiješeći se, misleći da su drugi za njih pjevali,
a ja sam to činio.

Vječiti nogometni rat na Remizi traje od kad ja znam za sebe, a vjerojatno i još puno duže. Remka je uvijek bila utočište BBB, išlo se na tekme, navijalo, tuklo i opijalo do besvjesti. Bez obzira na rezultat. Prije petnaestak godina se išlo šorat sa grobarima i delijama, danas su to, nažalost, Torcida i Armada. Nasreću postoje neke starije struje koje su došle davno pameti, pa navijaju za svoj klub. Boli me kurac za Torcidu. Da sam se rodil u Splitu, navijal bi za Hajduk. Tak normalno. Na Remizi postoji dost ljudi koji navijaju za splićane i nema bolje zeke nego kad se nađemo kod frenda u podrumu, razvučemo projektor i pogledamo si tekmu. Uz gomilu pive navijamo za Hajduk i za Dinamo kupu UEFA, jebemo jedni drugima mater i dobro se zabavljamo. Pljujemo po Štimcu i Mamiću, urlamo na Carevića i Mujčina. Nikad se pošorali nismo. I nema potrebe. Svi smo u periodu odrastanja hodali sa komadima iz "suprotnog tabora", imali frendove iz istog i fakat nam je bilo super. Najvećem Torcidašu iz kvarta sam vjenčani kum. Čovjek kojeg ne bi mijenjao za niš na svijetu.

A sve je počelo sa političarima i dobivanjem bodova preko "zavadi pa vladaj" šeme. Nebijem ih na kurac. Kao, u Zagrebu cvjetaju ruže, svi žive super, a u Dalmaciji se zatvaraju tvornice, ljudi ostaju bez posla. Ma nije baš tako, gadovi lažljivi. I ovdje nema posla, sve je skupo, dvije godine sam bio bez posla i živio od donacija cure i staraca uz poneku kintu od jadnog privremenog fizičkog joba. Mrzim te usrane priče, mazanje očiju jadnicima koji i tako ne vide od suza. Jer mi mislimo kak je u Dalmaciji sve super, turistička sezona par mjeseci, pa onda noge u zrak. A nije uopće tako i ljudi se dole gadno muče za svoju koricu kruha. Zato ću glasat za onog koji će javno reći da je neprijateljstvo sjevera i juga laž, koji će poslat u kurac sve one kretene koji pričaju bilo kaj drugo, koji je odrasel na mjestu slinom Remizi i kojeg boli kurac odakle su ljudi s kojima živi i radi.

A znamo se ispremješat tijekom godine. Mi ćemo rado na more, oni će rado u Zagreb na faks. I laži su da se ne podnosimo, napuhane novinarske patke u sezoni kiselih krastavaca.

Volim sjest na rivu u rano juro, naručit svoju kavu s mlijekom (koja je btw. isti kurac ko i kava s mlikon)promatrat barke koje kreću prema moru i pročitat novine. Volim poslušat klapu, pojest dobru ribu, popit vina. Volim zapalit španjulet sa nekim barbom na rivi i pustit ga da zaneseno priča o svom malom gradiću, o moru i ribama, o vinu i Splitskim curama.

Volin lipu Dalmaciju.
I ko mi kaj može?

Kad mi zgasne život,
O čemu će se pričati?
Da li će ljudi plakati,
Ili će se smijati?
 
Da se mene pita,
Kad me spuste dolje,
Smijeh bih rado čuo,
Ljude dobre volje.
 
Neka me isprati pjesma
Umjesto dosadnog popa.
Neka se popije piva,
Neka se dobro klopa.
 
Sa smiješkom nek me se sjete,
Kad odem zauvijek počivat, 
Neka se čitaju moje priče,
Na papiru će mi duša snivat.
 

Nikad ne trči za curama i trajvanima. Životna istina na koju sam na trenutak zaboravil jučer. Zapel na bankomatu za jebenih 50 ćuna. Bez kune u džepu, a treba kupit pljuge i kartu za trajvan. Naravno da je delal samo jedan bankomat na Remizi i da su se svi sjetili da bi baš sad digli neke peneze. I tak ja skužim da kasnim, pa potrčim za dvanajsticom i sjebem si zglob. Krivo sam stal. Celi dan na poslu u sjedećem položaju i mislim si: "Super kak me noga ne boli." Naravno, kad sam došel doma i opustil se noga je počela jebeno bolit. Oko pol pet vjutro sam već bil tak nervozan da sam se moral dić i otić van razgibat zglob. Vani šljiva, al tata se dobro obukel pa me boli kurac. Zapalim pljugu i duboko udahnem. Pomiješali mi se mirisi. I ne znam zakaj sam se sjetil kruha s putrom i pekmezom i bijele kave. Valjda su me probila ona hladna jutra kad sam nakon takvog doručka išel u osnovnjak odradit jutarnju smjenu. Čudno je kakvi sve okidači sjećanja postoje na ovom svijetu. Čudno mi mozak radi. Spustim se prek mostića na slabo osvjetljenu Ljubljanicu. Volim tu ulicu. Upoznao sam je kad sam bil klinac i prolazil njom svaki dan na putu do škole. Puno kasnije ću provesti ovdje šest godina svog života konobareći za život. Na ulici nigdje nikog, tek pokoji zetovac koji se vraća iz noćne. Slastičarna, dućan, pivnica lijevo, birc, videoteka, mjenjačnica, zlatarna, papirnica desno. A tek sam prošel dvajst metara i došel do Psunjske. Nakon toga mesnica, foto studio, birc, kladionica, pizzerija, pa malo praznog hoda. Onda kladionica, dućan s cipelama, dućan, prek puta frizeraj, kiosk i dućan sa donjim rubljem. Na križanju sa Dinarskom opet birtija. Zakoračim na križanje ne gledajući ni levo ni desno i skoro me pokupi poznata Golf dvojka. Miro.
- Koj kurac radiš majmune, mogel si poginut.
- Koj kurac ti radiš na Remki u ovo doba?
- Ma nisam mogel spat. Aj ulazi, idemo do benzinske po neku pivu.
Sjednem u kariolu, pa na pumpi ubodemo par preskupih Žuja i vrnemo se na Remizu. Sjednemo se kod dućkasa na okretištu i otvorimo pive. Žućkasta rasvjeta je još upaljena, čuje se samo škripa trajvana. - Kaj je s tobom? Kak to da ti ne krmiš? Kaj si noćni?
- Ma ne, sjebo sam nogu, pa me jebala celu noć. Unervozil sam se, pa sam odlučil prošetat. A ti?
- Dobil sam unapređenje, veću lovu i sve mi je super. Onda sam se setil klinaca, pa sam se rasplakal. Mislil sam da bu mi bolje ak izađem van. I viš, dobro da jesam.
Miro se rastal od žene prije godinu dana i klinci, dva sina, su ostali kod nje. Stalno su se svadili oko love, nisu baš puno imali. Potegnemo dobar gutljaj.
- Ne kužim zakaj nismo imali strpljenja, da smo još samo malo pričekali, sve bi bilo ok. Ona je isto dobila dobar posel. Zakaj nismo čekali?
- Jebi ga buraz, ak ste se razišli zbog love, kaj je najgluplji mogući razlog, razišli bi se i kasnije zbog bilo čeg drugog. Kak su moji starci godinama živjeli na samo jednoj i to jadnoj plaći? Nema ti to veze s lovom. Niste si pasali i to ti je to.
- Ma to sam si i ja mislil. Samo mi je žao kaj ne živim s decom. Da vidiš kak rastu.
- Daj se nemoj oko toga bedirat. Sad je gotovo.
- Znam. Daj pljugu.
Sjedili smo na zidiću u rano jutro, cijevčili pivkanu i šutili. Nije mi jasno zakaj se to dešava sve više i više. Ekipa se rano oženi, a ne poznaju se dobro. Ne znaju kak bu to funkcioniralo kad buju živeli u ista četiri zida. I često ispadne da to ne fercera nikak. Pa si sjebu život. Dvoje ljudi, preveč različitih, misle da mogu skup.
Miro se pokupi starcima na doručak, a ja ostanem na zidiću dovršit pivu. Ne znam zakaj mi baš sad tak paše, valjda mi smiruje živce. Sused Lončar, penzioner, naviknut na vremena kad se u rano jutro kupoval crni kruh, lagano kreće prema dućanu. Pozdravim ga.
- Bok sused.
- Bog daj.
Kvart se užurbal, dostavni kamioni, otvaraju se dućani i kiosci, ekipa dolazi po cajtunge i jutarnji šoping. Pogledam iza sebe. S druge strane putoka, u staroj crvenoj zgradi moja sreća još spava. Skužim po ne znam koji put koliko je volim. I da nam se nebu desilo, kaj se desilo Miri. Jednostavno znam da ne bu. Krenem na Ljubljanicu u birtiju, trznut jednu kavicu. Kod Štefa kupim pljuge, pa se spustim prek mostića.
- Bok Pero.
- Bog daj.
Remiza se budi.

Zar zaista misliš da sam ovdje tek tako?
Da sam bez volje,
Da sam bez želje,
Da sam kao oni?
 
Zar zaista misliš da se bojim tvojih kiša?
Da se bojim tvojih munja,
Da se bojim tvojih gromova,
Da sam kao oni?
 
Zar zaista misliš da ću živjeti bez riječi?
Da nitko neće znati da sam bio,
Da ću otići tiho,
Da sam kao oni?
 
Zar zaista misliš da ne znam?
Zar zaista misliš, Bože?
 

Tulum je došao, prošao, ali bez mene. Nabijem na kurac Murphya i njegove zakone. Čekaš nekaj dva meseca i kad napokon dodje na red onda te obori temperatura koja naravno prođe za dva dana. Kaj nije mogla doć prije ili poslije? Naravno da ne. Jer onda bi bilo sve ok, a svijet tak ne funkcionira. Iako sam upoznal većinu ljudi koje sam htel upoznat, ostaje filing da sam mogel upoznat još neke kul ljude. No kaj sad? Ne vredi cmizdrit (i tak nisam taj tip) nego čekat nova dogadjanja. A sa "Malo dobrih ljudi" ću se i tak nalazit na cugama. Pa kad poteknu pive, pelini i sokovi od žarulje sve bu dobro.
 
P.S. Dragi Murphy, odjebi od mene.

Primi me za ruku, ne puštaj.
Nego me vodi ko slijepca putem kojim smo krenuli.
Znaš da te volim u raščupana jutra.
Kad sjedimo, čitamo i pijemo čaj.
Kad pričamo o ničem, kad tonemo u san.
A meka ti je koža, svila pod prstima.
I miris jagoda.
Zato me primi za ruku i ne puštaj.
Nego me vodi ko slijepca putem kojim smo krenuli.
Jer znaš da te volim.
A druge me ceste zovu.
 

-Kad se najmanje nadaš, kad si opušten i otvoren i kad briješ da je sve oko tebe nekak ružičasto, onda te obično nekaj pogodi. Ustaneš iz stolca i BUM!!!! Doleti ti fosna u glavu. I to je pravilo. Tak je mene puklo po novčaniku kad sam se najmanje nadal. Jebi ga, nije da nisam mogel bit pametniji, mogel sam, al nekad si popiješ, pa zabrazdiš u bankomat, sve potrošiš, glasno pjevaš i urlaš u tri ujutro i pošalješ pandura u rodno mjesto. Bla, bla, bla prekršajno, žao mi je naravno, upozorenje, kazna, sudski troškovi... I odoše kunjerosi iz džepeta. Zbog malo remećenja javnog reda i mira i glupog pijanstva, sad bum dva tjedna jel kruh i vodu. Ni za pljuge nebum imal. Jebem mater onom ko je zmislil alkohol, jebem mater Kikiju koji me prvi nalijal z Ožujanom i jebem mater sam sebi, kaj sam glup ko kurac i u stanju sam zdrobit tri glave za jednu večer, napit se ko svinja i onda doć doma i gledat kak tih tristo kuna u nepovrat odlaze dok rigam. A sad još i ovo. Ma znaš kaj buraz? Ja bum, majke mi, prestal pit. Niš dobroga mi to nije doneslo. Sam mi je slabo celi tjedan, svako malo se pošoram, lova mi scuri do 15-og i onda žicam ostatak meseca. U kurcu je to.
Frend je ovo svečano izjavil prije 6 meseci i bormeč odonda ni popil ni kapi. A kak se on znal natočit to je bilo čudo. On je naručival cugu i dok smo mi već debelo spavali pod šankom. Sretnem ga nedavno, fura si curicu za ruku, sav nekak zdravo zgleda, prestal je i pušit prije tri meseca. Veli da se preporodil. Velim ja, bravo Beli, nisam mislil da buš zdržal. Veli on, nisam ni ja. Na njemu friška obleka, obrijan, sređen, prepal sam se kad sam ga videl.
Zove me jučer, da jesam za kavu? Normalno da jesam. Dođem do lokalnog, a on cijevči Ožujsko. Kad me ni šlogiralo. Kaj je Beli, kaj si normalan?? Pa kaj sad?? Mala, daj i meni jednu. Pa kaj se zgodilo?
Krene on, smiren ko Dalaj Lama:
- E, moj buraz, nisam više mogel. Napravil sam sve kaj sam htel. Prestal sam pit, pušit, zgubil sam 20 kila. Počel sam se hranit zdravo, što i nije tak loše, al je mala zabrijala. Niks meso, niks masno, ljuto, prženo... Jebote počel sam slinit kad vidim parizer u izlogu. Super je to klopa, to zelenje. Al nemreš sam to jest. Boktimater, pa nis krava. Zabrijala je, upisala yogu, upoznala sličnu ekipu, postala je nekak sva duhovna. Sve joj je istina, svjetlost, ljubav, vrijeme je beskonačno. Svaka čast, buraz, al nemrem ja to. Poslal sam je doviđorno, nek ide u miru i sreći. Onda sam sjel i zapalil pljugu. Pa mi je puklo u tintaru. Nekad sam lokal ko smuk, pušil tri kutije dnevno, bil kreten u bulji. Onda sam počel "živit zdravo", prestal pit, pušit, promjenil si život i skoro postal kreten na drugu stranu. I skužil sam da prije nisam užival u životu, a ni sad u zadnje vreme. Sve je to u kurcu čim si zabriješ na nekaj pretjerano. Ko da si staviš na oči ono sranje kaj stave konjima pa vidiš samo u jednom smjeru. Zato sam si sad popil pivicu za gušt, lepo bum se dignul i otišel doma. Sutra se i tak dela. Dodjem doma, upalim si telkicu i malo uživam u životu. A da bi užival u životu treba se držat sredine. Možda i nazovem jednu maličku s posla. Slatka je ko bombon, stalno se nekaj šmajhla oko mene, već me zvala na kavu. Voli žuju i roštilj. Mislim da bi se dobro slagali. Ti buš ostal?
Popijem pivu do kraja pa krenemo prema kućama. Pokupim si maličku po putu, kupimo ćvape i žuju pa odemo kod mene. Gledam ju kak uživa u ćvapima i luku, potegne žuju i veli.
- Sad bumo se izvalili u krevet i pogledali film. Al sutra idemo u jednu vožnju z biciklima. Nisi valjda mislil da bum pustila da ti se ovi ćevapi i piva uhvate? Ovaj trbuh mi je slatki, al sve veće od ovog bi bilo preveč i grdo.
Dođem do nje i počnem je ljubit ko sumanut, a oboje bazdimo po luku. Ona me pogleda, potegne pivu i podrigne, pa se počne smijat.
-Mogel si bar pričekat da si zube operemo. Kaj ti je došlo?
Pogledam je u oči, predivne tamne oči.
- Volim te, sredino moja.

Zove me frend, veli da bi mogli popit po koju i da navratim do njega. I tak se nismo vidli sto let. Velim ja ok, dojdem do tebe. Veli on da na novu adresu. Jebate, preselil si se? Kaj si kupil stan? Ma ne, veli on, dodji pa bum ti sve rekel.
Doteglim se jedva na Srednjake (nije to opće daleko od Remize, al tak sam lijen) i pronađem njegovu pećinu. Dočekal me u šlapama, neobrijan i u staroj trenirki i majici, što je za njega jako čudno jer znam da mu žena pizdi ak nije obrijan i sređen. U stanu koji nije luftan bar tri dana sve razbacano, hrpe nekih kutija u uglu i gomila praznih piva i neopranih šalica kave na stolu. Pogledam u njega.
- Daj sedni, koj kurac blejiš? Rastal sam se.
- Ne njajke, buraz. Ti da si se rastal? Pa ja nisam u životu videl dvoje ljudi koji se više vole, od tebe i Mirne.
- E, viš kak si se zajebal.
- Pa dobro, koj kurac se desil? I daj malo zluftaj, noge ti još uvek smrde ko posle nogača u osnovnjaku. Kaj je bilo?
- Ma ne da mi se baš puno pričat o tome. Znaš kak smo nas dvoje bili uigrana ekipa? E, to mi je nekak počelo splašnjavat od kad se zaposlila. Nekak ko da si više nismo bili tak dobri. Znaš ono, dodjemo doma, najedemo se, umorni smo, buljimo u telku, ona nekaj pegla, pa na spavanje. Zgubilo se nekaj. I skužim ja da sto posto ima nekog tipa. Seks nam je postal banana. Ma generalno sranje. Pa sam joj prigovoril da koj kurac? Kaj se dešava? Veli ona da se niš ne dešava. Ma kak niš, velim ja, kad tu nekak niš ne štima. Bla, bla i posvadimo se. Al onak kak ima biti.
- I jesi je pital?
- Kaj?
- Pa jel ima jebača.
- Pital sam. Rekla je da nema. A ja sam si brijal da mi i tak i tak ne bu rekla da ima. I tak smo se svadili sve više i više, onda je jednu večer puklo. I ja pokupil stvari i otišel. Sad mi je žal ko cucku. Al jebiga.
- Pa kaj je ne nazoveš?
- Jel bi se ti vratil nekom ko ti je rekel da si jebena kurva koja se kara po sastancima za bolje mjesto za parkiranje.
- Jebo ti pas mater glupu. Ak si to fakat rekel, ja ti nemam kaj drugo za reć.
- Znam, jebi ga sad. Pukla me žuta minuta u svađi i rekel sam nekaj kaj fakat ne mislim. Sad je gotovo. Rekel sam ja posle "sorry", al bilo je kasno. Nemrem zaboravit taj pogled kojim me pogledala kad sam to izgovoril. Ne ljutnja. Razočaranje.
- Fakat si kreten.
- Znam, kaj je najgore, posle mi je njena sestra rekla da ziher nije imala nikog drugog, da stvari nisu funkcionirale jer sam ja bil u banani i nije mi se nikam dalo ić i da zbog mene seks nije bil u redu i da ak se ne sjećam da je htela samnom razgovarat o tome al sam ja sam buljil u ekran i da je ona mene volila i da je najbolje da joj se više nikad ne javim. Ja sam sve zasral. Ti mater, a nisam noćima spaval od ljubomore.
Zašutili smo i popili još par pivica, pa sam krenul doma. Razmislim si kolko ima takvih kojima malo kolotečine (u koju svi upadnu prije ili poslije) može razjebat brak.
E, moj Robi. Jebeš čovjeka koji sumnja u ono u što je siguran.

Niste bili vani dva mjeseca. Mogući scenario.

Žene

Dogovor sa besticom (najboljom frendicom) barem dva dana prije.
17 kava na kojima se razrađuje plan. Kad, kuda, kaj obuć, kak se namazat, da li zvat i Tamaru?
Bezrazložni shopping jer želi obuć baš ovu kombinaciju za koju shvaća da nema cipele.
Kupovina nove haljine koja je bila baš hercig, a ima i cipele koje idu uz to. Kupovina novog sjenila i ruža za usne.
Razgovor sa besticom. Da li će i On biti? Valjda hoće, svaki petak je tam.
Petak. Trčanje doma s posla. Duga kupka i depilacija. Lažu govna da to ne boli. Au, au, au. Premazivanje svakog dijela tijela sa raznim kremicama. Oblačenje haljine. UŽAS!!! Pa to izgleda ko vreća.
Kopanje po ormaru. Nema kaj za obuć. Zvanje svih frendica koje još razgovaraju s njom. Posuđivanje Fendijevog kompleta. Isplatilo se plakat prek telefona. Frizura nepostojana. Pranje kose. Sušenje. Namještanje frizure. Odabir parfema. Danas se osjeća tako Miyake. Frendica dolazi. Dive se jedna drugoj. Piju čašu crnog vina za zagrijavanje. Polazak. Dolazak pred pomodni lokal. Izbacivanje sisa u facu redara. Frajer se nasmiješi neandertalski i pušta ih unutra. Gužva do jaja. Nalaze mjesto uz šank i naručuju koktel. Lagano mjerkaju frajere. Ima zgodnih komada večeras. Dva tipa u tenisicama i majicama na kojima piše "Volim pivo i streljivo" stoje sa druge strane šanka. Gledaju ih s nevjericom. Jedan namiguje. Koja seljačina. Nee. Dolaze do njih. Tipovi su u banani. Loša obleka i pivske škembe. Provaljuju par fora. Zabavni su. Njih dvije se smiju. Tipovi im plaćaju koktele. Nisu ni tak loši. Slatki su. Taman se zahukta priča, kad prilazi On. Njih dvije se prave da nisu s ovim "tipovima". On plaća rundu za cijeli šank i pokazuje zlatan sat. Namiguje im. Njih dvije hihoću. Kako je sladak. On frajerski namigne i ode se družit. One odlučuju da će otkantat ove papke. Odlaze na wc i ne vraćaju se za šank. Stanu uz DJ-evu kabinu. Traže ga pogledom. On izlazi iz lokala sa nekom odvratnom plavušom ogromnih sisa. Kurva. Raspoloženje splašnjava i one odlučuju otići doma. Neće tak skoro van. Nemreš upoznat normalnog frajera. Ostaju kod jedne uz načeto crno vino i razgovor da koj je kurac sa današnjim muškarcima.

Muški

Petak. Peru po Playstationu i pivama. Jedan gubi već šestu partiju za redom. Jebu jedan drugom mater. Zvono na vratima. Stižu ćevapi. Razvuku mastan papir po podu i lagano zobaju ćevape s lukom i onda masnim rukama po controleru. Na najnapetijem dijelu tekme playstation zablokira. Mater u pičku. Svi pokušaji nisu urodili plodom. Lupanje po televizoru, iako on nije niš kriv. Kaj sad. Do kvarta na pivu. U lokalnoj birtiji se niš ne dešava. Treba ić negdje van. Nisu bili nigdje već dva mjeseca. Aj može. Dolazak pred pomodni lokal. Kompa radi na ulazu ko redar. Ulaze nutra. Gužva do jaja. Nalaze mjesto uz šank i naručuju pive. Dvije male - 36 kuna. Pa kaj smo nekaj jeli??? Snime komade prek puta. Jebote, gle koje ova balkone ima. Komadi ih vide. Namignu. Brzi dogovor. Odlazak do njih. Provaljuju par fora. Trebe se smiju. Naručuju im cugu sa zadnjom lovom koju imaju. Zeka je skroz ok. Dolazi neki nalicjkani majmum i ljubi komadima ruke. Skoro su ga potegnuli, kad tip naručuje cugu za cijeli šank. Bravo buraz, to se traži. Tip odlazi, komadi odlaze na klonju. Čekaju ih dok nisu popili pive. Ne vraćaju se. Ko ih jebe. Kompa s ulaza im naručuje još jednu rundu. Izlaze debelo poslije fajrunta, pijani ko guzice. Odlaze na spavanje. Ujutro se bude, skuhaju kavu i upale Playstation. Nije bilo loše vani. Nisu niš jebali, al su se bar natočili ko zvijeri.

Već se prijavilo miljon ljudi. Ko zna kolko bu ih došlo na kraju? Baš me zanima koliko je onih koji bi tak rado došli, al su se tolko nasrali prek Iskrice, zlagali se u profilu i na chatu, da nemaju muda pojavit se. Hehehehe. Sve se vraća. U svakom slučaju nadam se da ću napokon upoznati u živo neke ljude s kojima komuniciram ovak nepismeno (na pismeno). Nemam apsolutno nikakvih očekivanja, osim da se dobro provedemo i napijemo. Zanima me i kak Gap sad zgleda. Navodno je bilo preuređenje. Jedino kaj u Gap-u nema Žuje. Majku mu, moral bum miješat :) .
U svakom slučaju, vidimo se 07.10.
Mojne da neko ne dođe, kuiš da ne bi bilo, ono, berbe ušiju, razbu. Kuiš?