DayWalker

I tak. Odlučili su Ameri da buju objavili transkripte svih razgovora u WTC u posljednjih tri sata do urušavanja. Fiksne i mobilne.
I fakat ne znam kaj mi je više strašno. To kaj će se moć pročitat zadnje riječi tih jadnih ljudi ili to da ameri zapravo imaju transkripte svih tih razgovora.
Država nas prisluškuje?
Ma neeeeeeee...

Početak mjeseca je zakon. Bubneš pin u Zabu i skužiš da ti je prije vuru vremena sjela plaća. Pa sav pun pozitivne energije kreneš u shopping. Naravno da ti navek nekaj treba. Tak si ja fino napravim listu svaki mjesec. Hlače, šulja, šuze, wc-papir, miris za wc (posle pivsko - pelinskog sranja), šampon, pjena za kupanje, nova posuda za šećer, džezva, tava, nekaj za radit led, špeceraj...
Gruba računica pokazuje da bu, nakon kaj mi zemu lovu za kredit, stanarinu i slične gluposti, moj novčanik tanji za koju tisućicu. Sjednem s Njom na kavu, pa popričamo kaj sve treba ili ne treba. Hlače nisu prioritet, a i ove šuze buju zdržale još mjesec dana. Ona bu odustala od nekih kremica i nove torbe. Jebi ga, treba stisnut malo.
Sretni kaj smo tak pametni i mudri, odlučimo se počastit kolačima. Poslije kolača treba još jednu kavicu srknut. I krenemo u shopping. Prvo zapnemo u cd-shopu jer sam ja htel videt kaj ima. Nažalost, došel je novi Jesse Cook - Vertigo, te se nepredviđeno iskrcam za 169,00 kunjerosa. Ona frče nosom, al kaj bu sad. Lagane šetnjica s noge na nogu čudnim nas putevima dopela do Algoritma. Ulazimo unutra. Loša odluka. Mislim da u životu nisam ušel u tu *&*$#!!! knjižaru, a da nisam nekaj kupil. Dva albuma Calvina & Hobbesa (najjači strip) i za Nju nekaj u Zoni - oko 350,00 ćuna.
U svakom slučaju, dolaskom na Remizu i kupnjom 4 šteke pušilica kod lokalnog švercera završava naš shopping. Pogledamo u vrećice, zbrojimo kaj smo kupili, kolko smo potrošili keša, kolko speglali u karticama. Rezultat porazan. Malo robe za puno kuna. Skužimo da bi manje potrošili da smo se držali prvog plana. Pogledamo se i prasnemo u smijeh. Pa nebumo zbog toga gubili žifce.
Otvorim prozor, naslonim se i zapalim pljugu. Jebate, kad bum ja imal dost nofcih, da ne moram brinut oko ovakvih stvari? Pa skužim da kolko god da imam, nikad mi ne bu dost. Vani je počel opako puhat vjetar i skupili su se neki oblaci. Ona viče iz kuhinje da jel bi popil jedan čaj? Naravno da bi.
Sjednemo u fotelje. Poljubimo se. Pustim Jessea, pa srknemo čaj i otvorimo svoje nove knjigice. Ovakav gušt se nemre izmjerit u potrošenim nofcima.
Samo jenput se živi. A lova je ionak da se troši.

Propuhalo me. Jebo me pes ak nije. Neki opaki orkan mi je prošel kroz uši. Kaj uđe na jedno uho, na drugo izađe. Kaj trebam zapamtit, izvjetri mi iz bulje ko da nikad nije ni bilo nutra. Desilo vam se ziher sto puta da se nečeg nemrete prisjetit. Nečeg kaj je bilo. Ja se sve češće nemrem sjetit ni kaj sad hoću.
Jučer sam tak pokušaval dozvat nekaj iz moždanog recycle bina natrag, al nejde. Skontal sam da sve kaj mi u zadnje vreme treba imam negdi sejvano. Sve mi je negdje u backupu. Na kompu, u mobu, po disketama i cd-jima. A u mozgu niš pametno. Ogromna količina gluposti koje mi u životu nebuju baš puno pomogle, osim za opaku zajebanciju dok sjedim s ekipom u birtiji. Pričamo baš neki dan, nakon kaj je frend došel na ideju da otvorimo restoran vjerske prehrane (Jelovnik: Kuhana koljenica Sv. Terezije, Jaja na posljednjoj pomasti i sl.), u kojem nećemo ispostavljat račun nego samo ekipi gurnut "torbu žicaricu" (onu kaj ti gurnu pod nos u crkvi - za milodare), da nama mozak zgleda ko velki hard disk. Dve particije.
C: Osnovni programi (disanje, hodanje, jelo, sex) - veličina = 1 MB
D: Razno (praktične šale, podjebavanje, glupiranje, alkohol, pišanje u telefonskoj govornici, nogomet i sl.) - veličina = "Not enough space on disc D:"
I to je to. Kava umjesto BIOS-a. I čudno je kak opće funkcioniramo. I sve si mislim kak prije nisam bil takav. Nemojte mi samo one "star si" fore. Nema to veze s godinama. Jednostavno nemam više potrebu pamtit. Sve je negdje ubilježeno. Nije greda doć do podatka. Al sam došel u fazu da neznam di trebam tražit. Di sam ja to spremil? Pa kreneš kopat po kompu i potrošiš dve vure da nađeš nekaj u šumi .pps zajebancija, funny aplikacija koje ti otvaraju ladicu od cd-roma kad nemaš di stavit pivu i par stotina bigboobies.jpgova. I kad nekaj nađeš, obično je kasno.
Toliko smo napredovali u tehnologiji, da imamo sve više praznog prostora u glavi, koji smo nekad popunjavali adresama, brojevima telefona i imenima, a imamo sve manje vremena jer ga gubimo da bi našli ono kaj smo prije pamtili. Sam čekam kad buju nadobudni naučnici zmislili neki hard kaj ti se direktno ugradi u lubanju pa živčanim podražajima pozivaš u sjećanje svoj ročkas prije tri godine. Tek toliko da se prisjetiš kak si uspel obradit onu malu. Moglo bi se tu fajn toga lepoga prisjetiti. Al mogla bi i tvrtka koja bu sve to radila ugradit neki mali programčić u naše slabe mozgove pa nas sve počet kontrolirat. Sve mi se vidi da bum, kad tehnološki razvoj ode predaleko, zel pinklec i otišel u ono malo divljine koju još nismo razjebali, daleko od svih tih gluposti.
Pazite kaj vam velim. Terminator. Could happen'.
 

Počelo je tak da me Ona u subotu navukla na vožnju biciklom. Ok, nije neki bad. Furamo se okolo po gradu i nije problem. Svuda se provučeš, ne moraš čekat na semaforima (tj rijetko) i nije vruće ko u trajvanu. Pičimo mi tak, a moje dvije škatule pljugih dnevno krenu izlazit. I to odjemput za cijelu prošlu godinu. Počnem kašljat ko slon, naviru mi uspomene na popušene kutije pljugih u obliku zelenih i smeđih hraćaka. Užas. I nije sad tolki problem kaj ja kašljem, nego Ona ne kašlje. Koj kurac??? Nije mi opće jasno kaj se dešava i kak to može bit. I Ona je pušač. Krenemo mi dalje. Ja šutim i vozim, mislim si kak sam sjeban u bulju. Kaj se čudim? Ima deset let manje od mene. Mjereno u popušenim cigaretama, nebo i zemlja. Puši kutiju manje dnevno. U boljoj je kondi od mene. Svaki dan je na biciklu. Ne živcira se preveć. Jede neke salatice jer mora zgubit još kilu - dvije. Zakaj vi žene uvijek morate zgubit još par kila? Al kad smo već kod toga i lakša je od mene za jedno 25 kila. I ja se čudim. Kreten. Vozim se i skužim da smo prešli već pun kurac toga. Crven u faci ko rak, na Jarunu predlažem konstruktivan odmor s posebnim osvrtom na hranu jer me želudec nekaj počel jebat. Sjednemo, naručimo cugu (piva za mene, schweppes za nju) i pizzu. Kaže mi da mi to ni baš pametno. Prvi put u dugo vremena sam se počel bavit nekim sportom (po njoj, ja se bavim sportom čim pređem više od sto metara izvan kvarta, posel se ne računa, a da nejdem autom ili tramvajem) i onda umjesto da dođem doma i složim si neku sezonsku salaticu, ja lupam po pizzi i pivi. Već mi je petsto put zračunala kolko si skraćujem život svakim zalogajem i gutljajem koji bezočno trpam u sebe. Jebiga, stara, kad se ja nemrem najest od tih kerefeka. Moram nekaj pojest konkretno, inače sam u kurcu. A znaš i sama da si volim popit i neki sokić, al nema do mrzle pive. Bubnem pivu u sebe pa naručim još jednu. Nakon skoro cijelog dana pedaliranja skočim u kadu i dođem malo sebi. Al nije gotovo. Sad bi se ona malo mazila. Pa kaj si ti normalna?? A ja jedva hodam, sav sam u banani, jedva čekam da si ispružim noge. I legnem ja, ona kraj mene. Malo se furi, al kaj ću joj ja. Kaj bi ona da se bavim sportom i još da ševim posle? Kajgod. Ležimo tak, buljimo u telku, kad njoj očigledno dost ležanja. Preuzela inicijativu, prčka nekaj po meni, i bome, došlo meni milo. I krenulo "prrrrrrrt, jihaaaaaaaaa, andrle, ariba, huhuhuhuuuuuu, jipikajeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee..." Odradili smo bome dobar poslić. Ona ode na još jedno tuširanje, obuče se, poljubi me u nos, nasmije se i veli:
"Sad možeš na spavanje."
I ode. Ja ko tumplek, ležim na krevetu i mislim si: "Jebate, pa nisam ja ni tak u kurcu. Mogu još dobro podnjet fizičke napore."
U nedjelju se dignem, boli me svaki mišić na tijelu. Odlazak do wc-a na šoranje je nevjerojatan problem, jedva si držim žlundru u rukama dok pišam. Onda se sjetim seksa od jučer pa mi se ponovo digne. Nemam sad kaj, treba i neku drkicu bacit. U pol posla me prekine mobilni #//"%***"#!! telefon. Frend kojeg ste već upoznali iz mojih blogova (farbanje ograde), zove da mu dođem pomoć betonirat. BETONIRAT!!!!!!!!! Slatko mu se nasmijem u facu (znate taj filing kad se nekom smijete prek telefona, a ko da vidite njegovu izbezumljenu facu pred sobom) i potvrdim svoj dolazak na pivu. Dodjem do njega, objasnim mu da sam se bavil sportom, na kaj se on nasmije od srca i pita me kaj je došel novi nogomet na Playstation, i da mi ne vjeruje, jer sam trutina lijena, debela. Jebotipasmater sad buš videl ko je lijen. Primim se betoniranja i stišćem zube jer me sve živo boli, al videl bu kreten da ja mogu. Nakon kaj sam se malo zagrijal, prestalo me bolit pa odradim skoro celu šihtu do navečer. Kak me navukel, a ja nasjel ko pravi hlebinac.
Danas se nemrem micat. Odlučil sam se ostavit bicikla. S njim je sve počelo. Loše utječe na moje zdravlje.
Posle posla bum se zaletil na pivu. Ak bum mogel flašu v ruki držat. Ak ne bum... Pa zakaj su ljudi zmislili slamke???

Majmuni su čudne životinje. Zaletim se do Zoo-a, pa provedem vuru vremena kraj njih. Čačkaju nos, guraju si prste u šupak, seru i pišaju di stignu, urlaju, skaču, mladunci širom otvorenih očiju gledaju oko sebe, igraju se s bilo čim. Onda me pogledaju i fakat mi dodje da zemem fleksu, pa raspilim te štange i pustim ih vun. Imaju pametne, duboke oči i fakat brijem nas razumiju. Uvijek kad ih gledam nekak si brijem kak su dobri, neiskvareni. Ko i sve ostale životinje. Nemaju dovoljno mozga da budu promišljeno zli. Imaju instinkt. To im vodi život.
 Ne zgledaju lepo u tim kavezima. Ja bi ih pustil vun.
Onda u povratku prošećem do trga, pa provedem vuru vremena promatrajući ljude. Čačkaju nos, guraju si prste u šupak, seru i pišaju di stignu, urlaju, skaču, djeca širom otvorenih očiju gledaju oko sebe, igraju se s bilo čim.  A pijanci šeću okolo (znate taj tip čuvjeka, jeftilen obleka i šuze, nepodšišan, neobrijan, neopran, puši Largo i bazdi po mirogojčeku), zabijaju mi se u facu i pokušavaju objasnit kak njegov direktor ševi malu iz računovodstva. Onda, ak nisam nikaj rekel, zovu me na cugu, jer sad smo najbolji frendovi (valjda zato kaj ga nisam odma poslal u kurac). Pa se dam u bijeg. U neki birc na kavu da dodjem sebi. 
U svakoj birtiji po pet tipova u majicama kurtonkama i jaknama kamatarkama, sa zlatnim, prst debelim, lancima oko vrata. Ćelavih, kockastih glava, vrte kutiju Marlbora po stolu. Svako malo se hvataju za mobitel, da ne propuste slučajno neki važan poziv, iako mob stoji na stolu, pa nema šanse da se ne čuje narodnjak koji svira kad mob zazvoni.
Političari, diktatori, korumpirani liječnici, lokalni šerifi, ubojice, lopovi, silovatelji, svi oni ksenofobični, homofobični, a u pricipu jakoobični kreteni.
Doše mi da zemem one štange od majmuna i napravim još manji kavez, pa ih sve potrpam nutra. Sve one kretene koji se busaju u prsa svojim kršćanstvom, a smetaju im njihova braća i sestre koji su drukčiji po nečemu (najviše po IQ).
Zato kad me neko nazove majmunom, shvatim to ko kompliment. Ko još u današnje vrijeme, kad pogleda kaj smo napravili od zemaljske kugle, s ponosom može reć da je čovjek?

Kak dobar dan. Zbudil sam se s glavoboljom. Najgori mogući početak dana. Osim ak se zbudiš u parkiću kod placa, al to je već druga priča. Naravno, kad se osjećaš ko da te neko tukel celu noć, uvijek imaš plan. Ostal bum doma. Doručak. Tuširanje i jaka kava. Ležanje u krevetu uz knjigu. Ko me takne, mač ga smakne. Uvaljam se u krevetac, lijepo se namjestim. Zvoni mobitel.
 "Bok kume, kaj ima?"
"Ležim doma, ludara me razvaljuje."
"Dobro onda niš."
"Daj reci kad si već nazval, kaje?"
"Ma niš bitno, farbam ogradu. Sam kaj sam solo, perem po drugoj pivi i drugom rebru na ogradi, pa si mislim, ak tak nastavim, napil bum se na trećini ograde. Mislil sam da mi dođeš pomoć, al ak si bubini u glavu, nema veze."
"Ma tata ti bubini u glavu, majmune. Bum došel."
"Znal sam da nebuš odolil pivi."
Kaj sad? Mora se otić. Frend me zamolil. Možda je i bolje bit malo na zraku, nego ležat doma. Dođem do njega, a on zamazan do laktova, a ograda u banani. Nisam se ni snašel, uvaljal mi je Žuju i pemzl vruke. I krenemo mi nadobudno. Dela se, bome, sve u šesnajst. Za vuru i pol, sređeno pol ograde i pol gajbe. Taman smo se zalaufali, kad sranje. Točnije pišanje. Kiša se spustila i okupala nas dok si rekel "otorinolaringologija". Pobegnemo u kuću, sjednemo se na kauč. Frend me pogleda.
"I kaj sad?"
" Niš, daj razređivača da se operemo i vadi Playstation."
"Može, može. Kaj bumo? Nogač i pivu?"
"Jel Papa poljak?"
"Je, tak jasno."
"Onda šibaj."
Kiša je davno prestala, al ko bu se sad dizal. Vodim 6:5 u partijama i gubim 3:2 u zadnjoj. Ma nema boga da me sad pomakne. Frendova stara fura kiflice sa sirom. Stari se sel s nama i otvoril pivu. Tak mi igramo i klaframo s njegovim starim koji je uvijek pun dobrih savjeta (za 1972), kad počnu zvonit mobiteli. "Di ste vi, pas mater, kaj mi neznamo igrat Playstation, ne bi zvali pederi, jel ima kaj pive, aj zemite sa sobom pa u parkić, skupili smo se za hakl, kaj bi bilo mokro, ekipa koja popuši fura na ćevape." Zamirišali mi ćevapi, a bome i frendu. Odemo na hakl. Konačni rezultat:
4:2 - u golovima (za drugu ekipu)
1 - iščašeni zglob (Pero)
2 - odustajanja na pol tekme (Fićo i Mile - 3 kutije dnevno)
1 - puknuta tenisica (Krešo - Erbacherice stare 2 god)
1 - par naotečenih jaja (Kiki - napucao špičokom - ja)
10 - velikih ćevapa
X - pive, nisu nam dali da ostavljamo prazne boce, pa smo se zgubili u računanju
542,00 - kune za ceh, moja ekipa
I tak, prkno. Došel doma, istuširal se, legnul u krevet. Upalil telku. Walker, Teksaški rendžer - prestrašno. Sjel za komp i napisal blog. Kad sad malo bolje pogledam, baš mi je bil dobar dan. A i tikva me više ne boli. Još da počne Engleska liga.

Jebate kaj grmi. U stvari volim kišu. Ne baš ovu ljetnu, ona jesenska je prava. Pa kad zamiriši natopljeno otpalo lišće. Onak dost hladno, zavališ se u fotelju, skuhaš si čaj i staviš neku laganini mjuzu. Brook Benton - Rainy night in Georgia. Ta jesenska kiša me podsjeti na jednu od mojih ljubavi, koja je, naravno, u tom trenurku bila vječna. Imal sam oko dvajst let. Upoznali smo se na nekom tulumu, bila je frendica od nekog burazovog frenda. Lepa mala. I tad sam se, ko i sad, pital kaj je ona vidla u meni? Kad malo bolje razmislim, uvek sam imal vrhunske komade. Bil sam jedan od onih koji se komentiraju u prolazu. "Daj pogle tipa kak zgleda, a s kakvim je komadom. Ziher ima love." Imal sam kurac, a ne love. Bil sam zajebant, stalno sam nekaj sral. Bog ti negdje da, negdje ti uzme. Nisam ja baš mislil da bi opće mogla trzat na mene, al kak to već ide na tulumima, trzneš par piva i neku domaću rakiju, pa ti se razveže jezičina. Tak smo nekaj pričali, zekali se i smijali, ja je pred kraj večeri pitam oće na neku kavu, veli ona da može. Razmijenimo brojeve. Našli smo se nakon par dana, sve je nekak fino krenulo. Stvarno je bila preslatka, malo niža, ko plišana lutkica. Rekla mi je da nije bila ziher da mi se sviđa i da nije znala kak ću reagirat zato kaj je muslimanka. Tek sam tad postal svjestan da je Emina muslimansko ime. Srećo moja, boli me kurac za to. Uživali smo u izlascima, kinima i cugama, picama i kolama. Lijep period. Stvarno sam je bio zavolio. To je bila jedina cura zbog koje sam se potukel, s nekim tipom iz njenog kvarta koji ju je već dugo mjerkal. Nije mu bilo po volji kaj sam ja ušel u spiku pa mi je rekel da bolje da nestanem. A ja mlad, lud, zaljubljen. Tukl sam se po tekmama i bil "u treningu". Pa ja krenem na njega, a par njegovih frendova na mene. Koje sam batine popil. Al začudo, dečki su skužili da nisam pička, pa smo kasnijih mjeseci počeli izlazit zajedno i postali dobri frendovi. Svašta. Trajala je moja ljubav par mjeseci i bilo je divno. Spavali smo zajedno, bil sam joj prvi. To se ne zaboravlja. Onda,jednu večer me nazvala da ide prošetat pesa, pa da se nađemo u parkiću. U parkiću, pod kišobranom mi je rekla da se seli. Stari je vojno lice, u Hrvatskoj je već počelo sranje i oni odlaze natrag u Bosnu u neko selo za koje nisam nikad ni čul. Dugo smo plakali, a onda je ona otišla i to je bilo zadnji put da sam je videl. Na stojedinici su puštali "Rainy night in Georgia".

Od tada se desilo miljon stvari.Imal sam hrpu komada, radil, odrasel. Došla je Ona, sunce moje i život mi se posložil kak ima biti. Bog ima načina da ti neke stvari nadoknadi, za koje misliš da ti nadoknadit nemre.

Al nekad padne kiša pa si pustim "Rainy night in Georgia", zapalim pljugu i sjetim se Emine. Slatkica mala. Tak je, valjda, moralo bit.

Ako ste ikad u životu imale komada onda znate koja to gnjavaža zna bit. Nismo mi muški niš drukčiji, babe se nađu na kavi i tračaju nas na isti način kak i mi tračamo njih. Da, drage pripadnice ženskog spola, dečki tračaju! Naravno, mi ne komentiramo kad zaboravite naš rođendan, jer se to nemre desit. Mi komentiramo cice, dupe, vašu ovisnost o sapunicama, šminki, odvratni okus tekućeg pudera kad vas poljubimo u vrat. A za vas sve evo malih naputaka o muškom rodu.
1. Mi ispuštamo čudne zvukove noću. Prdimo, hrčemo, češemo si jaja. To je tak i to nebute promijenile. Ne bumo se naljutili kad nas bubnete pod rebra ili okrenete na stranu. Ne bumo ni skužili.
 2. Postoje dvije vrste muškaraca. Oni koji stalno nose potkošulje i oni koji ih nikad ne nose. Ak ih ne nosimo, nema šanse da nas nagovorite da je to zdravo i higijenski. Ak ih nosimo, podatak da potkošulja glupo izgleda ispod bijele košulje nije nikakav argumant za promjenu.
3. Ostat doma i gledat Ligu prvaka radije nego otić s vama u kino na Engleskog pacijenta NIJE znak da vas prestajemo volit. Nogomet je način života. Ak odložimo seks za dva sata jer sad igra Manchester, budite uvjerene da će to bit tako. Iskoristite to vrijeme za dugu kupku.
4. Muškarci MRZE usisavanje, pranje suđa, peglanje i slične stvari. Ak već za vašu ljubav sve to radimo, imajte bar malo obzira pa nam nemojte napravit planu kojem ćemo to morat radit dvaput dnevno. Jer onda baš nećemo.
5. Mi volimo žensko tijelo. Mi volimo cice. Mi volimo oskudno odjevene curice. Ak se okrenemo za njima ne znaći da nam niste više lijepe.
6. Ne volimo kad se naše djevojke oblače ko curice iz točke 5. To kaj se ne oblačite ko one je razlog zašto smo s vama, a ne s njima. Više volimo kad se obučete decentno i seksi. Nikako vulgarno.
7. Nama se kita diže svako malo. Volimo ševit. Ako nam to uskraćujete iz bilo kojeg razloga otišli bumo drugdje. Također, ak nam se ne da ševit, nema tog boga ili vraga koji bu nas natjeral. Ovaj scenario se pojačava s godinama.
8. Otić s frendovima na roštilj i cugu bez vas je veliki gušt. Iz više razloga. Niko nam ne gleda u tanjur. Niko nam ne broji pive. Možemo pričat ko zadnje seljačine, a ne onim čudnim književnim govorom koji nas pokušavate naučit. Ne moramo svako malo gledat da li vam je dosadno. Možemo ić doma kad se nama hoće.
 9. Mrzimo obiteljska okupljanja, nedjeljne ručkove, rođendane, krizme, krštenja. Mrzimo sve kaj uključuje vaše i naše stričeve, ujne i pašance od zaove prvog susjeda tete Mire. Radije bi si brijali jaja tupom britvom.
10. Muškarci ne pamte rođendane, imendane i godišnjice. Da nas neko ne podsjeti, zaboravili bi i svoj rođendan. Jedino kaj pamtimo je kad je Božić, Nova Godina, Uskrs i Dan sv.Patrika. To pamtimo samo zato kaj se onda jede i pije.
11. Nama je svejedno da li bumo išli u grad neobrijani i u starim trapericama. Zapalili bumo pljugu na cesti. Ak vidimo frenda bili bumo glasni.
12. Nokti na nogama se režu kad se počnu savijat i bolit. Ne prije.
13. Imamo omiljenu majicu. Stara je i izlizana. Ima rupu pod pazuhom. Nemojte si dozvolit trenutak gluposti pa je hitit. To je dovoljan razlog za razvod.
14. Tvrdoglavi smo i mislimo da smo najpametniji. Ne pokušavajte savjete iz Cosma i Oprah primjeniti na nama. Mi nismo normalni svjetski muškarci. Mi smo Hrvati. Mi smo najpametniji. Nemojte se svađat s nama. Najbolje kaj možete napravit je složit se s nama i napravit po svome.
15. Auto je bitna stvar u životu. Zato treba stalno prčkat po njemu. Mi znamo sve o autima. Ne zovite auto mehaničara.
16. Kad nekaj popravljamo nemojte stajat iznad nas i kokodakat. Rukovanje kompliciranim alatima (šarafciger) zahtjeva svu našu koncentraciju.
17. To kaj pijani zapjevamo "Ubi tovara/purgera" ne znači da mrzimo tvoju tetu Anu.
18. Nikad, ponavljam, nikad nam prije seksa nemojte pogledat među noge i reć: "Kaj je ovo?" Ni mi ne komentiramo vaše obješene cice i celulitna bedra.
19. Pivski trbuh je u kvartu mjera vrijednosti. Trčanje i trbušnjaci ne dolaze u obzir.
20. Mrzimo se šetat. Nam niš gore nego ruku pod ruku po "korzu". Radije seks drugi put ovaj tjedan.
21. Ak se prijetite da bute se vratili mami, onda odite. Prije nego kaj počne tekma.
22. Playstation i komp nisu nepotrebne hrpe plastike. Ko da smo mi oduševljeni vašim kompletima Moje tajne i Cosmopolitana pod stolićem za kavu.
Tak vam je to curke drage. Naravno da sve ovo nije baš ok, al je tak. Malo smo teški i zajebani.Al vas volimo. Mazimo i pazimo. I nakon svega ovoga jedan nevjerojatan podatak.
Baš vam volimo donijeti kavu u krevet.

Baš sam se jučer razveselil. Prvo sam postal svjestan da idem na godišnji. Mrak. Onda sam se prošetal s posla doma. Lagano, s noge na nogu, gledam curice i izloge. Vruće je pun kurac, pa si kupim buteljkicu vode i osvježim se malo. Sjednem kod HNK na klupicu i promatram ljude. Kak je to dobro. Vidim mamu s klincem od tri-četri godine. Šeću se polako, drže se za ruke, a mali neumorno postavlja pitanja. "Mama, a kaj je ovo? Mama, a kaj je ono? Mama, a ovo mi imamo doma? Mama, a ovo ćemo imat doma?" Nasmijem se slatko jer se sjetim sebe i buraza kad nas je stari vodil u šetnju gradom. Do HNK smo bili totalno zaigrani i ludi kaj smo sve vidjeli. Bili smo u Tehničkom muzeju. Svi ti auti, motori, rudnik, pa struja, sateliti, brod, podmornica... Pune nam oči. Trčkaramo oko starog, svaki sa sladoledom u rukama, zamusani od čela do brade. Onda snimimo Zdenac života, pa se umijemo u Meštrovićevom remek-djelu, a stari si čupa kosu jer je pet metara dalje pumpa za vodu, kakvih je prije bilo na svakom uglu. Onda krenemo put Gornjeg grada. Normalno preko Trga, da nahranimo taubeke, pa po Ilici do Tomićeve i na Uspinjaču do gore. Tamo nam stari malo objašnjava povijest, tu su mučili Matiju Gupca, tu je bila zlatarna majstora Krupića, pa nam ispriča pol priče o Dori, tu je bilo ovo, tu ono... A kad smo na Gornjem gradu, onda treba obavezno u Zoološki muzej u Demetrovoj. A tamo preparino miljon životinja, živa zlatna ribica i ogromni morski pas. Kak su to bila lijepa vremena. Jedva čekam trenutak kad bum ja svoje klince vodil po gradu, kad bum im objašnjaval povijest i kupoval im sladolede i igračke...
Dignem se s klupice pa nastavim šetnju. Po izlozima svega ko na božić, al mi pažnju privuče sniženje u Znanju. Knjige iz njihove naklade po 30 kunjerosa. Da vidimo kaj se nudi. Gle, Adrian Mole. To sam davno čital, već sam i zaboravil. Ovu knjigu nisam nikad ni videl. "Gospođo, kolko ima tih knjiga o Adrianu Moleu?"  "Pet" Razmišljao sam skoro dvadeset sekundi. "Dajte mi svih pet". 150 kuna dobro uloženih. Dođem doma, pogledam "Moje grčko vjenčanje". Nisam se baš oduševio, al ok. Film nije opće loš. Napravim si kavicu i Cedevitu, sjednem u fotelju, dograbim knjigu. Ni ne gledam koja je, niti čitam od početka. Nasumce otvorim stranicu.
"Otišao sam u posjet psu. Operiran je. Veterinar mi je pokazao plasticnu vrecici punu svakakvih jezivih stvarcica. Bio je tu komad ugljena, pa malo božicno drvce s torte, pa figurice gusara s modela broda. Jedan je od gusara držao u zamahnutoj ruci bodež, taj je sigurno zadao psu gadne muke. Pas sad izgleda puno bolje. Za dva dana moci ce se vratiti kuci, nažalost!"
Hehehe. Pogledam na knjige. Koji gušt me čeka. Otvorim novu šteku pljugih i odem u kuhinju pa otvorim kredenc.
Dobro je. Vakumirane kave ima dovoljno...

Zove me frend danas. Pročital je u novinama i na netu o šori navijača u Švici. I poludil totalno. Malo mu se skupilo. Stari mu je po treći put u pet let ostal bez posla. Ima 57 godina. Ko bu njega opet zaposlil? I tak frend počne urlat, a ja slušam. Pa čemu služe frendovi?
"Evo ti opet. Pak su napravili sranje. Ja, majke mi, ne kužim tu želju za napravit sranje di god da odeš. Čitam na forumima: "kaj kurac, natukli smo srbe, tak im i treba." Di su bili kad sam ja čučal u rovu, mamu im jebem? Sad su, kao, heroji. Svaki put neki izgovori. Šatro je šora izbila zbog srba. Šoraju se i sa talijanima, mađarima, slovencima... Kakve veze ima koji su? Bitno je da se posle u kvartu priča ko je kog nabil. Bitno je da se završi u muriji, jer si onda veća faca.
Sve me to podsjeća na političare i njihova "ko je više kriv?" prepucavanja. Jesu li veći zločinci partizani ili ustaše? Kaj mene boli kurac za partizane i ustaše? Dok su se oni tukli, ni moj stari se nije rodil. Mrzim te debate di se sva argumantacija svodi na to čije žrtve su veće. Sve su to zločinci. Svi su ubijali. Ajmo se više prestat klat oko toga. Zapalit žrtvama svijeću i počet živit u sadašnjosti. Ne zaboravit, al ne stalno ni pričat o tome. Treba se držat sadašnjosti. Ajmo delat, a ne pričat. Firme nam propadaju, vlade su nam u kurcu, proizvodnje nemamo, svi smo jebeni trgovci. Ajmo onda proglasit Hrvatsku bescarinskom zonom pa nek drugi dolaze kod nas u shopping.
Već mi je lagano dost svega toga. Samo se puno priča, a niš se ne radi. Oni kaj nekaj rade, rade sranja po inozemstvu. Uskoro bu me sram negdje vani reć da sam Hrvat, jer buju me gledali ko  izazivača nereda. Ak me opće puste prek grane. Kurac moj bumo mi u europsku uniju. Treba nas ogradit zidom i zapalit. Jebo me pas, ak to nije najbolje."
Zove me da odemo popodne na pivu, jer čuči doma i lud je od svega.
Gledam si nekak, pa fakat. Kaj nam to treba? Nacija koja je uvela nerede na skijanje. Odbijam povjerovati da su Hrvati u takvom kurcu. Nakon tolikih stoljeća kulture, da smo se spustili na ovo. I dalje imamo strašne književnike, glumce, kazališta, imamo strašne sportaše i radišne ljude. Znači, nekaj tu ne valja. Ne valja to kaj neznamo izabrat prave ljude da nas vode. A brijem da već godinama ne valja ni školstvo. Da roditelji nemaju vremena za vlastitu djecu jer pokušavaju preživit. Pa su klinci na ulicama, prepušteni sami sebi. Htjeli smo kapitalizam. A dobili smo samo najgori dio kapitalizma.
I sve mi se čini da tim klincima treba tu i tamo zveknut šamarčinu. Inače bu im neko drugi zveknul flašu u glavu. A onda bu kasno.

Jel vas nekad fura da bi najrađe sve poslali u kurac, pokupili kufere i zapalili negdje solo? Di vas niko ne zna, niko vas ne gleda po ulici, konobari vam se obraćaju sa "vi". Zabrijal sam totalno na New Orleans. Tak bi rado zapalil tam, zel nekakvu jefta sobu, hranil se junk foodom, a navečer... Eh, navečer zapalit na Burbon Street, uć u nekakav bar koji ok izgleda izvana, sjest za šank, naručit si Glenfiddich whiskey i Sam Adams pivu, zapalit čik i poslušat izvorni New Orleans jazz. Sve zadimljeno, a crni orkestar piči po nekoj stvari široko se osmjehujući. Na drugom kraju šanka, lokalna prostituka odmjerava potencijalne mušterije. Napadno namazana i obučena, nagovara proćelavog tipa da joj plati cugu. Konobar sa čikom u ustima i tetoviranom nadlakticom na kojoj piše "Kill'em all" preko američke zastave, podsjeća te da je vrijeme da naručiš novu rundu. Plaćaš i njemu piće. I sjediš tako, ločeš, slušaš mjuzu i boli te kitomir. Do fajrunta promijeniš još par lokala i par bendova. A svi znaju svoj posao. To bi ja.
Kod nas izađeš u neki od "staklo i mesing" lokala, zabavljaju te Eminem i Magazin iz zvučnika, plaćaš preskupu pivu, o whiskeyu ni ne razmišljaš, sa šanka te snimaju lokalni ćelavci sa kilom bižuterije oko vrata, kraj tebe prolaze klonirane curice. Sve isto obučene, sa onim odurnim cvikerima koji im prekrivaju pol lica. Vrlo brzo ti dosadi dovikivanje "E razbu ideš trasu na tekmu?" i slični razgovori u kojoj je svaka druga riječ šatra, jer tak ispadaš veća faca. Dva - tri lokala u Zagrebu imaju neku normalnu mjuzu i moving, ali u njima nać mjesto je ravno mogućnosti da buš dobil na lotu. I kaj onda? Zabiješ se u lokalnu birtiju koja bar ima dušu i u kojoj ti je krezubi Pero zidar sedam puta veća faca od svih tih gradskih šerifa. Skupi se par ljudi, konobarica pusti stare stvari od Novih Fosila, malo se prisjetimo kak je bilo prije i ponavljamo neke priče po neznamnijakojiput. I nije to tak loše, al ja bi tak zapalil negdje di me niko ne zna.
Negdje gdje me zovu gospodinom i kad sam pijan ko guzica. A crnci sviraju "The piano has been drinkin'".

Opet sam se jučer posvađal s njom. Jasno zbog totalne gluposti. Jebeno je to kaj smo tvrdoglavi. I to onak da ne znaš ko je više. Pa nebum joj valjda popustil. Još da je bar sto posto u pravu. Al nije. Pol ona, pol ja. Ni jedno ne želi priznat da je onu drugu polovicu u krivu. To se onda razvuče cijelu večer. Pravimo se pametni, a u stvari smo glupi ko kurac. I posvadimo se kak ima biti. Ona po starom scenariju frkne z nosom i ode doma, a ja upalim Playstation, jer sam obećal sebi da bum od sad bil bezobzirna budala. Nema više kad ona nazove da bi nekaj, a ja dobar dečko pa može. Ko je jebe. Ja bum se doma igral. To je moje pravo. Napucam golf loptu po ekranu i para mi ide iz ušiju. Kaj si ona misli. Ne bum je ni nazval prvi. Ovaj put bum ustrajan u svojoj odluci. Dok me ne nazove i ne veli mi da joj je žao, ja bum se igral. I kaj mi može?
Ona, naravno dolazi doma nadrkana i izdere se na sestru, zapali pljugu i sjedne na krevet. Misli si: pa s kojim sam ja moronom. Kak može bit tak glup i tvrdoglav? Ko da je popil svu pamet svijeta. Nemrem ja bit u pravu, nema šanse. Ma ko ga jebe. Sad bum nazvala Martinu i idem nekam van. Kaj bu on meni? I nebum ga nazvala. Kaj on misli da bum ja sam skakala oko njega. Koji kreten. On bi se meni trebal ispričat, jer sam ja u pravu. Al nemreš ti to njemu objasnit. Ma boli me pička. Idem van. I kaj mi može?
Puhanje traje već tri sata. Niko ne zove. Buraz nazove da se nađemo u birtiji u kvartu na pivici. Izvrsna ideja, baš bi mi sad legla mrzla Ožujska da se malo smirim. Došlepam se do birtije, buraz sjedi za stolom sa mojom malom i njenom frendicom. Odma skuži da smo nadrkani, pa pita zakaj. Naši odgovori se brzo pretvore u svađu, pa nas on jedva utiša i kaže nam da niko nije u pravu jer od 01.07. se sve to može i prek interneta.
Začepimo oboje, pa se pogledamo i prasnemo u smijeh. Koji smo mi kreteni. Priznamo si da smo odlučili da nebumo prvi nazvali, da se ona druga strana mora prva ispričat itd. I ispalo je da smo i ona i ja imali iste misli u tim trenucima ljutnje. I tak je to svaki put.
I znam da bu sve ok s nama. Tolko si pašemo da smo i u kurcu na isti način.

Prkno. Opet sam prehladil mjehur. Nikad nebum nafčil da ne sjedim na betonu pa čak ni kad je vruće. Jebiga, kad su klupice u parku potrgane pa se treba snać. Nebum valda celo vreme stajal na nogama. Da dobim proširene vene. Negdi se treba spustit presvetla barutana. No dakle, prehladil sam mjehur pa svako malo na cijeđenje salame. Sreća da me ne peče dok šoram inače bi se opako zamislil. A jesmo mi muški kreteni, pa to je nevjerojatno. Sve može. Može mi kosa otpast, nemoram imat dva zuba u glavi, škemba slonovska, noge mi smrde, nokte ne režem, al nemoj da se nekaj desi safaladi. To me podsjetilo na jednu večer dok sam imal dvajsdve-tri. Scenario.
Frend je došel po mene i čuči u autu pred zgradom. Nema se vremena za tuširanje. Podignem ruku i pomirišim se ispod pazuha. Majko božja!!!!! Pa kae ovo? Nabrzinu se podaperem nad lavaboom i sjetim se da kak mi tek smrdi među nogama nakon cijelog dana znojenja. Pod rukom sam se opral ofrlje, ali kitu treba temeljito oprat. Jer kaj ak osvojim nekakvo pušenje, malička se spusti dole i padne u komu? Pranje pitona traje tak dugo da sam se mogel komotno istuširat. Ma sve je oprano, kita miriši ko bonbonček, al mi vrag neda mira, pa se počešem ispod jaja i pomirišim prste. Zbljuv. Ponovim radnju na visuljcima. Frend je zgasil auto i zvoni na vrata.
"Pa dobro koj kurac delaš?"
"Ne njajke, moram se malo podaprat, možda ulovimo kaj večeras."
"Ti i ja nemremo ulovit ni upalu pluća, daj završi s tim, ekipa čeka."
"Kam se opće ide?"
"Nekam na biljar, pa posle kam nam se bude išlo. Aj majmune požuri."
Krasno, biljar, pa onda "nekam". Opet pederbal koji bu završil u nekoj birtiji na beli. No kaj sad. Kaje tu je.
Odlazimo van, sve se razvija onak kak sam predvidil, al Pero bi u neki birc u Novom Zagrebu po bratića. Mi tam, a ono neki privatni party, rođendan, sve puno malih curica već dobro pod gasom. Kak smo i mi već fino nacicani i napušeni krećemo u osvajanje, željni nekih cica u rukama. Žrtve su izabrane, strateško razmještanje, priprema terena i napad. Sve se prekrasno odvija, malička mi je dopustila speleološko istraživanje. Jezici rade, oboje bazdimo po alkoholu i pljugama, al boli nas briga. Držim je za cice, mjesim ja i uživam. To mlado, to čvrsto. Povlačimo se prema smrdljivom wc-u i nalazimo praznu kabinu. Mala sjedne na školjku i krene mi pušit. A meni neugodno. Em sam pijan i napušen, em je atmosfera šatro puna romantike. I ćuna se ne diže. Jao sramote. Iznevjerio me najbolji prijatelj.  Nemušto se ispričavam mladoj dami koja me gleda i još drži moju žlundru u ustima. Njen pijani pogled i moja ispuhana kita me hite na histeričan smijeh, tak da sam još i šamar zaradil. Jebi ga. Sorry malička.
Drugo jutro zovem kućnog liječnika da si dogovorim pregled. Malo sam razmislil. Nekaj tu ne valja. Već mi se to dvaput desilo. Počinjem brinut. Sigurno neka opasna boleština.
Naravno, ispadne da nije baš najbolja stvar na svijetu karat pijan, a nije baš zdravo lokat općenito. Smanjit pljuge i više se bavit sportom, jest voće...
Baš sam se bil zabrinul. Ma jebe mi se za doktorove savjete. Mali je ipak u dobrom stanju, to je bitno. Da je sve u redu s ćunom.
Nisam kužio u to doba da je sa kurcem sve u redu. Ali sa muškim mozgom uglavnom nije.

Skroz tiho sam si pustil mjuzu, zapalil šiljak, srknul kavicu i zavalil se u fotelju. Noge sam lepo podignul na stol, ko John Wayne. Sam kaj na nogama nemam kaubojke neg karirane šlapice. Gušt. Razmišljam si o poslu. Kak bi bilo dobro da ne moram svako jutro ustajat i delat. Kaj je najbolje, posel mi opće nije neki bed. Kuckam po kompu cijeli dan, telefoniram i surfam po netu. Neš ti posla. I još dobim lovu svakog prvog. Al ona vječna želja za spavat do 12 mi stalno prolazi kroz tikvu. Tak mi nekak izgledaju dani dok ne delam. Ustajanje u 11 ili 12. Pa do kvartovskog ćumeza na userušu i novine. U pol dva dolazi prvi frend.
"Kaj ima?"
"Niš, sad sam se zbudil, bil sam jučer na koncertu, pa smo se zarakijali posle. Došel sam doma u pol sedam. Mislim da nas je murija nekaj zapisala, al jebeš mi mater ak znam di i zakaj. Slatka, daj mi skuhaj jednu z mlekom."
Zabijemo kljunove u novine. Ne komuniciramo jedno pol vure dok ne prožvačemo sve gluposti, koje se ne mijenjaju već tjednima. Sezona kiseliša, nema se pravih vijesti pa se iste teme žvaču po tjedan dana.
Baš smo završili s cajtungima dolaze još dva frenda.
"Óla ekipa kaj ima?"
"Ma kurčepalčenje, sad me zvala lošija polovica. Pazi spiku. Da kaj ja mislim da bu ona sedila doma dok se ja s frendovima okolo igram nogomet? Velim ja da ju ja ne držim. Nek ide van s curama. Pa nemrem zajebat nogač, jučer smo igrali protiv Voltinog. A ja da ne dođem. Moš mislit. Zato kaj je njoj palo na pamet da idemo u kino gledat neku dramu s Michelle Pfeiffer. Zaboli me kurac za to."
"Pa kak si to riješil?"
"Steral sam je u kurac. Pa nismo oženjeni. Jebote kak ti baba može dić živac pa to nije normalno. Ivana daj mi Ožujanu. I daj dečkima kaj buju."
I tak to krene. Oko 6 popodne, dok se radni narod još vraća s posla, mi već u dimu i magli. Psujemo žene i ko ih izmislil, psujemo starce, psujemo državu, muriju, vojsku, Ćiru, Štimca, Polovanca, nogometni savez ... I ode ta priča negdje u bananu. Obično se sjetimo kakvi kreteni uspjevaju u ovoj državi, a nemaju veze sa životom, ne znaju padeže, potpisuju se s palcem. Kak u ovoj zemlji čim si u većem kurcu, to bolje prolaziš. I kak Mladen Burnać može imat svoj fan klub? Pa ko to sluša?
Dodjem doma u sitne sate, kad me poteraju iz birtije. Pjevam si nekaj u bradu. Ni ne kužim da smo tolko pljuvali po Burnaću da sad pjevušim "ne zovi mala policajce... rum dum dum".
Ujutro, mamuran i lud od glavobolje, skužim da bi tak bilo svaki dan da ne radim. Uostalom imam dva-tri frenda koji su u tom filmu. I pijani svaki dan. Pa popodne uzmem curicu za rukicu i na Jarun u šetnju. Friški zrak mi razbistri glavu, malička me ljubi i smije se kak sam glup, ja joj neuvjerljivo objašnjavam da su to muške spike i da ona to nemre skužit. Dodjem doma, puno se bolje osjećam, skuham si kavu, pustim tiho mjuzu, zapalim šiljak i dignem noge na stol. Ko John Wayne. Samo kaj na nogama nemam kaubojke neg karirane šlapice.
Srknem kavu, potegnem dim i otvorim knjigu. Michael Palin: Hemingwayev stolac. Dobra knjiga.

Nekaj tu ne štima. Il ona dobro glumi, il ja još mogu. :))