DayWalker

Birtija je čudno mjesto. Posebno kvartovska. Dođeš, sjedneš, boli te kurac da li ima nekog. Naručiš si vitamin B i popričaš sa konobarom/icom. Kaj ima novo, ko je jučer čučal u birtiji do fajrunta, zakaj je Joža prodal kuću i di bu sad otišel? Birtija je nepresušno vrelo narodnih mudrosti, pametnih stvari rečenih na asolutno idiotski način. Na Remizi je birtija način života. Bez obzira na to da li si voliš cugnut il si striktno "kava mljekuša i velka čaša vode s ledom" tip. Dokotrljaš se do birtije da vidiš kog ima. Izlaziš iz birtije nakon kaj konobar već totalno zgubi živce. Naravno, uz prigodno prisjećanje njegove i gazdine rodbine i da kaj kurac nas sad tjeraš, a ostavili smo ti već hrpu love. U tom stadiju se odlazi do dućana koji radi do 24, uzima se zaliha pljugi i konzervi Ožujane pa u parkić. Parkić je smješten točno između tri nebodera, tak da murija redovito dolazi (jebiga dečki, zvali su nas). Nije ni čudo jer pet-šest pijanih budala zna bit jako glasno. Posebno kad se raspravlja o bitnim temama kao što su koji je bolji strip junak (Judge Dredd ili Dardevil) i za koj kurac Kristijan Polovanec još uvijek igra u Dinamu? Pa na školskom se igra bolji nogomet! Onda se krenemo igrat izbornika. Svaki muškarac na Remizi se kuži u dvije stvari: idealnih jedanaest hrvatske repke i kak najbolje speč meso na roštilju. Naravno svi se kuže i u aute, farbanje, struju, vodovod, plin i slične muške stvari. Postoji nepotvrđena legenda da je jedan frend sam speglal šulju, al kak to niko nije videl svi gledaju na tu priču sa određenom sumnjom. Naravno riječ dvije i o sexu. Bez obzira na sve sočne komentare koje znamo podijelit curicama u prolazu, poznata je stvar da većina Remižana troši jednaku količinu energije na nogomet i izbjegavanje sexa. Pa nemamo više 17 g. pa da možemo svaki tjedan. Kaže frend "Jebi ga, nekad sam ga tvrđeg vadil nego kaj ga sad stavljam" Kak većina nas ima stalne komade, sex je nekaj kaj možemo svaki dan. Pa nam se onda neda. Pa ne bi ni svaki dan jel samo jastoga. Mislim fakat. Također, zgubili smo volju objašnjavat komadima da je to 20 cm. Jedini potvrđeni kapitalni primjerak bio je u vlasništvu pokojne legende Remize, malog pijanca i velikog glazbenika Pinđe. On je imal salamu tak velku, da mu je treba jednom rekla: "Ko da vlak ulazi u mene" Pinđo, legendo uvijek ćeš biti u našim mislima. Remiza se sastoji od dva dijela. Prek potoka i prek potoka, ovisno s koje strane potoka živite. U stvari dio Remize je kod tramvajskog okretišta, a drugi dio je Ljubljanica. Ljubljanica je žila kucavica Remize, di se sve dešava i svi vide. Navečer je obavezan izlazak na korzo, šetnja među mnogobrojnim parkiranim autima i lokanje sa skinsima pred dućanom. I uvijek je veselo, zaluta neki "baja" pa kaže koju napuhanu, kao, on je frajer. Onda polete boce i kante za smeće, pa procuri krvca vrela. Ide se poslije u Traumu pa se šiva, podvezuje, gipsa... Nikad dosadno. Obavezne tekme na školskom su stvar koja se ne smije propustit, iako nas je sve više koji promatramo, sa hladnom Žujom u rukama. Pa onda kod nekog u dvorište na ničim izazvan roštilj. Pa zvučnike na prozor i red Azre, red Dugmeta, Pušenja, Hladnog piva...
A kad nekaj zapne, nazovi frenda. Kaj god da ti zatreba, lova, prevoz, pomoć bilo kakve vrste. Nazovi frenda, doći će ih deset. Na cesti se pozdravlja starije. Cijeni se sijeda kosa. Frend mog frenda i moj je frend. I uvijek smo spremni na zeku i zajebanciju. Dođite na Remizu. Ak u lokalnoj birtiji vidite pet kretena koji urlaju na sav glas o K1 turniru, Prideu, Cro copu, Dinamu, Hajduku, Gospodaru prstenova, getribama, pipama, Fasadeksu i dobacuju komadu u prolazu "Odi milo da ti striček da lizu", ne bojte se. To smo samo mi zbrisali od svojih boljih polovica na pivu. Slobodno okrenite rundu.

Bilo mi je teško jučer. Ma ne. Nisam bil u kurcu, tužan, sjetan i slično. Bavil sam se građevinskim radovima. I sad me bole i oni mišići i košcice za koje nisam ni znal da ih imam. Ne pomaže ni Andol, ni masaža, ni namakanje u kadi. Iako je ovo zadnje pomoglo za općenito opuštanje. Sad dižem noge samo par milimetara od poda, a podizanje šalice sa kavom uzrokuje neopisive bolove. Au, au, au, au. I zanimljivo da nisam u tramvaju uspel sjest (čudo jedno), neg sam se uz grde bolove dopeljal do posla. Nebum nikad više fural mort na treći kat po stepenicama. Il dizalica, il štrajk. U tramvaju uobičajena gužva. Inače baš ne razmišljam o tome, al kak me danas sve boli, pa sam bil ljut kaj nemrem sjest, napravil sam si malu analizu jutarnjeg javnog prijevoza. Gerijatrija se budi u 5, jer nemreju spavat po ovoj vrućini (tlak, gušterača, bronhiji, pluća i sl), pa onda čim se počnu otvarat dućani, plac, doktorske ordinacije oni skaču na štake pa pravac - besplatni tramvajski prijevoz. Naravno, do zuba naoružani cekerima. I kužim da se starim ljudima teško uvlačit u kadu, al ja fakat ne moram snifat jednotjedni ustajali znoj. Nije, ponavljam - NIJE, mi jasno. Postavite se u situaciju. Imate 70 god, služite se štakama, zadišete se nakon prođenih 10 m, treba vam tri minute i pomoć dvoje ljudi da se popnete u tramvaj, dvije minute da dođete do prvog stolca i dignete onog ko sjedi na stolcu. Vozite se do placa, sjedite do zadnjeg trena jer nemrete ustat dok tramvaj vozi, dvije minute dok se dignete, tramvaj je već pun pa se teže probit do vrata, treba vam dvoje ljudi da vam pomogne sići dole, dok ste na srednjoj stepenici zetovac, koji vas ne vidi jer su svi već ušli, zatvara vrata i kreće, ljudi viču na njega, pa napokon izlazite van. A vani milina jedna. +40 u hladu, a vas muči niski tlak, arterioskleroza i slične kardio vaskularne boleštine. Al nema veze. Jer na placu je kelj 25 lipa jeftiniji nego kod Jože u kvartovskom dućanu.
I ja ću biti jednog dana star. Možda i odem s mozgom u bananu. I žao mi je starih ljudi koji često nemaju nikog da se brine o njima, pa se moraju mučit sami. Al postavio bih samo jedno pitanje.
Dragi stariji sugrađani, dragi umirovljenici. Imate cijeli dan pred sobom. Koj se kurac rivate kad ljudi idu na posel????

Da je rastezanje po krevetu olimpijska disciplina, ja bi bil olimpijski pobjednik i rekorder. Volim ljeto, nisam lud da ga ne volim, sve te oskudno odjevene curice oko mene, ali fakat mi dodje da se opće ne dižem iz rashlađene sobice. Jebe me samo kaj nema nikakvog nogometa na telki, a ne da mi se do knjižnice po nove knjižurine. Al snađem se nekak. Pronašel sam punu škatulu Strip Artova iz tisućudevetstoosamdesetineke i prisjetio se kak je to bilo dok sam bil klinac. Nakon cjelojutarnjeg nogača pred zgradom, taman kad upeče sunce, užicaš staru za slaju, pa dok se Šarenko cijedi po prstima, legneš na krevetac u rashlađenoj sobi i dohvatiš novog Velikog Bleka. Danas kad pročitam neki od tih starih stripova vrištim od smeha. Koje su to gluposti, pa to je prekrasno. Ali i dalje uživam, jer svaki put kad naiđem na staru epizodu Rip Kirbya, kroz glavu me počnu pucat fleševi. Sjetim se odrastanja na Remizi. Sjetim se šamara od taksijanera Iveka kad smo mu krali trešnje u dvorištu, sjetim se Crnog Petra, slički Fudbaleri i timovi, Sandokana, Partizanske Eskadrile, kauboja i indijanaca, jedinice iz prirode i društva, ukora. Zamiriši mi roštilj kod tete u Vukomercu. Dok dečki kure vatru i zaljevaju osušena grla pivom, žene u kuhinji spremaju juhu, a sa radija piče Novi Fosili, Srebrna Krila, Jasna Zlokić, Grupa 777... Bratići uvijek puni stripova, pa poslije obilnog ručka, zavaljeni u ligeštule čitamo novog Alana Forda, uz hladnu limunadu. Gušt. Stripovi su mi, uz onaj miris u zraku kad se mjenjaju godišnja doba, najveći okidači sjećanja. Oni me bacaju u prošlost, tjeraju me da ponovo proživim satove biologije i matematike, da ponovo sa frendovima zaigram Lopova i pandura, da skup s burazom krenem u istraživanje prašume prek puta zgrade, da ponovo radim snježne utvrde i vodim rat sa ekipom iz prvog nebodera. Nostalgičan sam često. Djetinjstvo me ponovo zove.
Sretnemo se tu i tamo, djeca iz tisućudevetstoosamdesetineke bore se sa odraslima iz novog milenija oko par trenutaka ničim izazvanog smijeha. Neki i sami imaju djecu, ozbiljni su i mrki, trče na posao i s posla, plaćaju račune...
A onda dohvate starog Zagora pa im se smiješak navuče na lice.
Ima nekaj u tome...  

Tulum ko tulum. Krenulo je sa dolaskom među hrpu nepoznatih ljudi i priglupim smješkom koji je trebao sakriti nervozu. U stvari, nemam pojma zakaj sam uvijek nervozan u takvim situacijama. Fakat sam društven i ne jebe me upoznavanje drugih ljudi. Al nema gore nego kad te frend pofura na tulum, a ti na tulumu znaš samo njega. To je naravno i izvrsna prilika da, dok se malo ne opustiš, bubneš dve - tri pive i popušiš pol kutije pljugih za pol vure. Onda ti se tak počne mantat da te boli kitomir kaj nikog ne znaš pa kreneš u mingle. Među ljude, pa kud puklo. Ideš kroz tulum najsporije kaj možeš i promatraš baš svakog, nadajući se sresti poznatu facu ili uspostavit "eye contact" sa nekim ,pa ak niš drugo reć "bok". Snimim maličku, bombon. Gleda me i smješka se, slatkica mala. Dolazi do mene i pruža ruku. Kaj tog još ima? 
"Bok, ja sam Tanja"
"Bok Tanja, ja sam DW"
"S kim si tu?"
I krene razgovor. Ima 19 godina, ide na dizajn, po horoskopu je vaga i bla, bla, bla. I voli starije dečke. Nasmijem se slatko.
"Milo moje, ja sam ti ipak malo prestar."
"Ma da? Pa koliko ti imaš?"
"32"
"Ko ti je reko da si star? Ja mislim da bi ...bla, bla, bla"
Prestanem slušat, prekinem je, kažem joj da imam curu i da je nemam namjeru varat. Ona ne posustaje, traži broj moba, mogli bi na kavu. Neka hvala, javi se mom frendu, on ti je solo. Odbijam je, a gledam u to mlado, zategnuto tijelo, u grudi koje prkose gravitaciji i mislim si, jebem ti skrupule i onog ko nas je nagradio vječnom seksualnom željom, ali nas i kaznio moralom. 
Nakon nekog vremena upoznam dosta zanimljive ekipe, pa krene pjesma i zeka. Piva jedna za drugom, opuštanje. Počelo me malo hvatat. Dignem se iz fotelje, malo prošećem po stanu, snimim Tanju sa nekim tipovima mojih godina, šmrče se nekaj, ona se pijano smije, tipovi je drpaju... Užas. Takve stvari se nisu dešavale kad sam ja bil mlađi i brijal po tulumima. Moral si se dost namučit da pokupiš nekaj, a u 99% posto slučajeva si otišel doma suh. I bolil te kurac. A potrošil si cijeli tjedan čitajući Nerudu, ne bi li komade fasciniral svojim znanjem poezije. Ta brija mi je nekak bila ljepša.
Popijem još par pivkana, pa krenem doma. Noćni tramvaji u najgorem izdanju. Pijanci, narkomani, kurve, beskućnici. Dođem na Remizu, snimim klinca kak spava kod dućana, pobljuvan ko guzica, tri lokalna skinsa me pozdravljaju uzdignutom desnicom i nude jeftinim vinom. Fala dečki, dost mi je za danas. A i vama, kolko vidim. Ko bu njima objasnil da im je brija u kurcu? Uvučem se u krevet i razmišljam o svemu kaj sam videl večeras. Ne izlazim baš često, pustilo me. I svaki put kad izađem, skužim da to više nisu moje zeke, da je sve nekak usiljeno i lažno. I čini mi se da se sve manje te djece dobro provodi.
Ujutro me probudi mob. Ona mi želi dobro jutro, pita jesam se jako napio i smije se kad kažem da nisam. Doći će do mene na kavu oko 12. Pušta me da odspavam još malo. Hvala Ljubavi.
Majka u kuhinji piči po Hrvatskom radiju, vijesti, Gotovina, neredi navijača, auto-bomba, mrtvi, ranjeni, automobilska nesreća. Vrijeme: vruće i sparno.
Ona dolazi u 12 i to mi izmami smiješak. Pa okrenem leđa prozoru i pustim da me sunce, kaj se probija kroz rupice u roleti, oprži po potiljku.
To te ja pitam.

Imal sam veliku želju započet sa dijetom. Ma ne zato kaj sam debel, al pivska škemba grozno strši na inače savršenom tijelu. Jasno i trbušnjake treba radit redovito. I prestat pit pivu.
E tu je već problem. No odlučim se provesti svoj naum u djelo, pa makar... I krenem opasno. Rezanje prehrane, trčanje (ja - pa trčanje - svašta), trbušnjaci. Odem u birtiju i naručim Schweppes. Kava bez mlijeka (masnoće). Smanjil sam i pušenje. Za doručak i večeru corn flakes. Izdržal tjedan i pol. Ponosan na sebe.
U subotu zvoni telefon. Frend. "E, buraz, daj se navrni oko šestice s maličkom, bacili bumo neke ćvape i kobaje na roštilj. Bit će ekipa, uglavnom svi sa komadima." I krenem ja sa "Čuj, sorry, al..."  "Slušaj pederu, nije dost kaj si zaboravil da mi je danas rođendan, nego još ne bi ni došel? Da si se naslikal pod oobavezno. Aj bok" I kaj bum sad? Odem do frenda, cvrlje se neki kotleti, toči se Ožujana, a ja na mineralnoj i salati. Čvrst karakter.
Kako obično biva sa čvrstim karakterima, frend dođe do mene, fura mi neku pivicu, pa ne bum valjda na njegov rođendan pil kiselu, daj ne kenjaj, zemi jednu, pogle se kak zgledaš, pa kaj si normalan, a gle ćevapi, malo ljući domaći ajvar, moutard, pljeskavice punjene kajmakom, aaaaaaaaaaaaaaaaaaa
Jebeš karakter koji nije labilan. Nakrkam se ko majmun, krenem po pivama. U dvanaest pijan ko guzica, zagrljen s ekipom. "Dinamoooooo" Ko na turskoj svadbi, žene u drugom kutu dvorišta, gledaju u svoje dečke i muževe i vrte glavom u nevjerici, iako su takav scenario vidjele sto puta. Ne ljute se. To je tak.
Dođem doma, malena me spremi u krevet. Ujutro glavobolja i mamurluk. Još smrdim po mesu s roštilja. Stara u kuhinji poha piletinu. Stari fura domaćeg vina.
I shvatil sam. Nikad od mene Apolon. A iskreno, i boli me kurac za to.

Sjajni pločnici prazno odjekuju.
Neonske reklame te zovu da navratiš sutra.
Kroz prozore gledaš domaćice kako pomažu pijanim muževima u krevet.
Iz haustora te dozivaju dame noći.
Policajci te odmjeravaju u prolazu.
Noćni tramvaji pretvoreni u spavaće sobe za beskućnike.
Dvoje se vraća odnekud, zagrljeni ispod jednog kišobrana.
Rijetki auti te u prolazu zaljevaju vodom iz lokvi.
Noge su ti teške, umoran si, a rano ujutro treba na posao.
Ona leži u krevetu, čeka te nestrpljivo.
A ti joj nosiš tablete protiv bolova iz dežurne ljekarne.
 
 

Pol tri u noći. Prevruće je, vrtim se po krevetu, namačem ionak mokru plahtu. Uzimam novi jastuk, ovaj je mokar. Niš ne pomaže, nemrem se rashladit. Prozori širom otvoreni, al nekak brijem da postoji neka nevidljiva koprena koji ne dopušta zraku da uđe u sobu. Razbudil sam se. Dignem se iz kreveta i odem pišat. Umivanje u hladnoj vodi je malo pomoglo, pa sjednem na prozor i zapalim pljugu. Da, znam, nije baš zdravo, al kaj mogu kad sam ovisnik o dimu. Na ulici nigdje nikog. Nebo vedro, bez oblačka, vide se zvijezde. Sad bi pasala neka mjuza. Bubnem Jesse Cooka u player. Akustična gitara, lagani tonovi ispune sobu. Koji gušt. Gledam u zvijezde, a preveč ne vidim. Cvikeri su na stolu, a ne na nosu. Al kužim kako zvijezde trepere. Kako je moj mozak jedna čudna nakupina mašte koja vrlo često pobjeđuje ograničenja koja zadaje zdrav razum, odlutam ja. Gledam u nebo, a zamišljam zemlju ispod tog neba. Ne znam zašto, ali kad god odlutam mislima  u druge zemlje, uvijek mi prvo padne na pamet Afrika. I pokažu mi se stepe, velika jezera i zebre koje piju vodu. Lavice u lovu mjerkaju stado, polako se približavaju, vrlo tiho. U šumi koja se prostire rubom ravnice, urliču majmuni. I njih je nešto probudilo. Ispuni mi sobu kakofonija urlika u kojoj prepoznajem ptice, majmune, lavove, gazele, lovce i lovinu. Iz ničega se pojavljuju ljudi, stravično izgledaju, namazani bojama, goli sa komadom kože preko intimnih dijelova. I baš kad sam odlučio prekinuti svoj put u Afriku, oni se počnu široko smijati i mahati mi. Zovu me. I ja bih otišao, ali ne mogu se pomaknuti. Samo ih gledam i mašem im. Počinje svitanje, crvena zora iznad stepe, sad tek vidim cvijeće na rubovima šume. Prekrasno je. Čuje se jutarnja pjesma iz nekog sela u daljini. Stado gazela se kreće prema paši, smiju se hijene. Ljudi mi i dalje mašu. Jedan mi govori. Daleko je i priča nekim čudnim jezikom, a ja ga čujem i razumijem. I kaže mi:" Odavde si krenuo, ovamo ćeš se vratiti. Nekad se nisi bojao. Nekad si trčao sa zebrama, hrvao se s lavovima. A danas se bojiš čak i potrčati jer znaš da nisi slobodan. Ovamo se vrati. Čekamo te brate." Mahne mi ponovo pa nestane u šumi. Probuđena Afrika me pozdravlja sa pjesmom svojih najljepših zvukova i zove me da se vratim. Tamo odakle sam otišao dok me još nije bilo. Tamo ću se vratiti kad me više ne bude.

 
KAJ SVE HOČEM BIT KAD BUM VELKI!
1. Kabač (Cowboy) - zato kaj oni nosiju biždolje i jahaju na konjovima. Onda tjeraju kravice prek potoka i vičeju. Odna vrtiju štrika i loviju male krave. Kad ih vgrizne zmija oni ne vičeju neg se zrežu z nožom. Piju viski, a kad si naruče mljeko onda se svi v birtiji potučeju.
2. Indač (Indian) - zato kaj oni nosiju perjanice i luk i srijele. onda loviju jelene, al ne male neg sam velke. Spavaju u šatorima di gori vatra. Ja ne smijem palit vatru u svom šatoru doma. Jako vičeju kad napadaju zločeste kabače. Možeju pričat sa vukima i znaju di je ko prošel.
3. Vatrogasac - zato kaj se oni svaki put kad negde gori vatra, spuštaju po štangi, al se po njoj ne penjeju neg po lojtrama. Voziju se u velkom kamijonu koji ima sirenu i zavija kad se vozi. Ja bi imal kacigu kakvu ima moj sused Jura kad dojde kod mame gasiti dok se peć zapali.
4. Dotkor - zato kaj on uvek drugima daje pikice, a njemu niko ne. Dotkor je uvek nasmijan i dijeli šprice ak si dobar. I više nemaš temperuturu. Ak si zločesti, onda ti dotkoru moraš dat plavu kuvertu. Svi dotkori skupljaju plave kuverte ko kaj ja skupljm sličke od Otpisanih. Onda se oni đoraju za kuverte. Dotkor radi u bolnici. U bolnici jako smrdi.
5. Pilot - zato kaj oni letiju u avijonima i helićima. Onda se ti sedneš u avijona i odeš kod bake. A pilot te pusti kod sebe da i ti malo šofiraš s avijonom. Piloti su super i zato kaj im sve sve zgodne tete smješkaju. Meni se smješka samo Maja iz c razreda al ona nije zgodna jer je ružna. Ona mi uvjek nosi bonkase, al ja ih sve dam Ivani.
6. Kamijonac - oni voziju kamijone svud po cestama. Imaju jako velke i onda jako trubiju kad su veseli. Oni voziju jajca i pajceke i krevete i sve. Stalno se smijeju. Kamijonci uvijek jedeju luka i mesa i pijeju rakiju. I moj tata pije rakiju, al on nije kamijonac.
7. Vojnik - zato kaj oni nosiju pušku i pucaju iz topova. Oni braniju našu zemlju od neprijatelja. Vojsku je napravil drug Tito. On je bil ranjen. Skoro je poginul al ga je spasil pes. Ja isto imam pesa ko drug Tito, al mene moj sam grize i jako laje. Tata kaže da mu trebamo kupit curu. Zakaj bi neko htel imat curu? One su tak dosadne.
8. Kuhar - zato kaj oni puno jedeju i stalno imaju pune ruke mesa i paradajza. Ja najvolim paradajz. Kuhari su svi črleni v licu. Zato kaj puno papaju i pijeju pivu jer im je vruče. Oni znaju i speči kolače pa ne moraju tražiti mamu da im speče. Ja jako volim kolače, al ne volim one s kokosom. Kuhari imaju veliku kapu. Meni je ta kapa super.
9. Glumac - zato kaj se oni puno kreveljiju i ljudi im se smiju. Mogu se nabeljit, a ne dobiju šamar. Ja kad se nabeljim teti Zdenki dobim od mame flisku. Glumaci se oblačiju u sve i svaki put zgledaju drukče. Mogu se obuč i ko kabači i indači i vatrogasci i dotkori i piloti i kamijonci i vojniki i kuhari.
10. Patuljak - zato kaj bi živil u panju ili gljivi i mogel bi pričat sa zečekima i Bambijom. Onda bi oni došli kod mene na čaj i kolače. U šumi bi bilo super jer tamo navek sija sunce. Ak pada kiša zemeš si nekakav list i to ti je umjesto kišobrana. Moj tata kaže da bi ja mogel biti patuljak sto posto. Jer sam već sad takav ko da sam se najel nekih čudnih gljiva.

REZOLUCIJA ZA OSTATAK ŽIVOTA
 
 
1. Prestal bum jest poslije 19 h. Do tad kaj sam pojel - pojel. Škembolina je u nadimanju premašila samozadane gabarite. Sve je teže pronać traperice koje ne zgledaju na meni ko vreća. A i kitu si sve teže vidim.
2. Prestat ću pušit. Trčal sam danas na tramvaj. Ušel na Remizi, stenjal do Cibone. Čisto sumnjam da bi mogel doć s biciklom do Jaruna bez stanke.
3. Smanjil bum pivu najviše kaj mogu. Shvatil sam da u ovom slučaju ne treba zadavati točno određene vrijednosti. Nikad ne znaš kad bu iskrsnula  zeka, a pit neki "Sraćko" umjesto pivkane i nije  zeka. Kava također ne dolazi u obzir.
4. Počel bum se bavit rekreacijom. Prvo neko bežanje po kvartu dok ne skupim sape za odbežat do neke prirode. Obavezno bicikl, dizanje utegića, sklekove i trbušnjaci. Umjesto škembe hoću pločice. Talijanske.
5. Ne bum se više izležaval pred telkom. I tak se nema bogznakaj za videt, filmovi sve više liče jedni na druge. Jedino kaj se isplati je kupit komplete Mućki, Fawlty Towersa, Crne Guje, Monty Pythona. Onda svaki put kad si u mahuni, bubneš ih u devedejac, pa ti poprave raspoloženje.
6. Svako jutro nakon buđenja, umjesto pljuge i kave, gimnastika. Razgibavanje uz Vesnu Mimicu na prvom programu hateveja. Samo se nadam da bum našel doma dovoljno rekvizita kakvima se oni koriste. "Uzmite veliki suncobran (koji svako ima doma, posebno u stanu od dvajst kvadrata) i lagano se vrtite oko njega dižući se na prste. I jedan, i dva..."
7. Pretplatil bum se na sve revije o zdravlju koje postoje, kao i na newslettere svih zdravstvenih kompanija iz svijeta. Bolje spriječiti nego liječiti. Samo se nadam da ne bum pronašel neke simptome koje već imam, a nisam ih skužio. Na takve stvari treba reagirat promptno inače - sranje.
8. Prestal bum jest masno, slano, ljuto, kiselo, slatko. Samo makrobiotička prehrana, trave, algice i slične ukusne drangulijice. Vrijeme je za mislit kaj sve radim svom srcu, želucu, jetri, crijevima i ostalim organima.
9. Kupil bum jaaako puno knjiga o samospoznaji. Upoznal bum gurua Brahmaputrajajcaikrumpira koji bu mi objasnil tajne svemira i mene samoga u tom svemiru. Treba se upoznati. Drkica dvaput dnevno ne znači da se dobro poznajete.
10. Ako mi na navedeni datum ovak nekaj padne na pamet, molim cijenjeno pučanstvo Iskrice da me podsjeti da moram skočit u mikser za cement. Hvala.

Crni me zbudil u pol devet. Nakon što je prešutil moju bujicu psovki na račun bliže mu i dalje rodbine, svečano me obavijestil da je prekjučer ševil, da je mala bombon, da di sam bil jučer cijeli dan i da ko mi kriv kaj si ne gasim telefon navečer. Nakon još jednog seta psovki dogovorili smo se za kavu. Objasnil sam mu sve kaj se desilo jučer, posebno sve o Meliti. Crni je izjavil da mi onda oprašta kaj se nisam javil jučer, za pokoru bum moral izmolit pet Slava pivi.  Bil sam nervozan ko pas, jer sam mislil danas ostat u krevetu cijelo prijepodne, spremit stan, skuhat si neku tjesteninu za ručak, malo gledat telku i otić se nać sa Melitom. Mrzim kad mi se planovi poremete. Vani opet šljiva. Cijelo nebo puno oblaka, al je mirisalo prije na kišu nego na snijeg. Odlučim se do dućana po neku buhtlu što će se pokazati kao jedna od lošijih odluka. Dok sam izlazil iz dućana predamnom se nacrta Bubi, lokalni žicar i luđak koji završi u ludari bar triput godišnje. Tam ga nakljukaju tabletama, dobije par kutija za doma i onda je miran. Može se s njim lijepo popričat. Sranje nastane kad ostane bez lijekova. Nikad nije odlazil kod doktora po recept za nove tablete i onda ga počne prat. Nisam ga dugo videl, valjda je bil unutra. Problem je bil kaj nisam znal ni kolko je dugo vani.
-Grdi imaš kaj sitnog?
Znal sam da nemam jer sam sad za zadnji sitniš kupil buhtlu, a dvajst kuna mu bome nedam.
-Nemam Bubi, suh sam.
-Ne jebi, Grdi nego, ovaj, daj koju kunu.
-Bubi odjebi, rekel sam ti da nemam.
Nisam ni videl šaku, časna riječ. Samo sam vidil neki fleš i osjetil kak je sve ispod mene mekano i crno.  Kad sam se zbudil, oko mene je bila hrpa zabrinutih lica, a ja sam bil mokar. Valjda su me zaljevali vodom da me osvijeste. Polako su me podignuli. Nisam baš puno vidil na lijevo oko. A nisam vidil ni Bubija. Poslije mi je Mijo, pijanac koji stalno visi pred dućanom rekel da je zbrisal čim me potvrdil. Nije zakaj imal ni ostat. Meni se mantalo u glavi i jedva sam stajal na nogama. Ljudi su vikali da zovemo muriju, al se meni nije dalo zajebavat još i s njima. I tak mogu samo nać Bubija, otfurat ga u Vrapče i za dva mjeseca pustit. Kaj ja imam od toga? Lijepo sam se zahvalil ljudima i odbauljal do Lule.
Na Ljubljanici natrčim na Damira. Samo je zinul i buljil u mene ko da sam čovjek-slon.
-U pičku materinu. Di ti je oko?
-Kaj je tak grdo?
-Jebeno. Kaj je bilo? Pričaj, jebote.
-Ma natrčal sam na Bubija.
-Kaj je opet ostal bez tableta?
-Izgleda da je. Tak mi je muka, da to nije normalno. Kaj ti ne delaš?
-Išel sam sredit neke papire na muriju, pa sam zel slobodan dan. Fakat gadno zgledaš.
-Jebi ga sad, kaj je tu je. Ajmo nekaj popit.
Uđemo u Lulu. Kreto je bil bolestan i jutarnju je radil Marko, gazda lokala. Mjuza se jedva čula i to mi je sad užasno pasalo. Crni me skužil još s vrata. Kak je njemu i slično, počel je odma histerizirat.
-Jebotipasmaterupičku!!!!!!!!!!! Grdi si dobro? Koji je ovo kurac? Ko te zveknul, mamu mu jebem? Di je? DI JE????????? Jebaću mu mamicu kad ga uhvatim.
-Smiri se Crni, daj ne budali. Sve je ok.
-Kak je ok? Kak je ok? Jesi se videl kak zgledaš?
-Kak?
-Nikak. Ne zgledaš. Katastrofa. Daj reci kaj je bilo.
Ispričam im svima priču, a onda je krenula takva salva smijeha da mi je opet pozlilo.
Crni je brisal suze. Nije više bil histeričan. Ak se ne računa to kaj se sad smijal ko lud.
-Ha ha ha ha ha. Jebote, ti ko da se nisi rodil na Remki. Pa kaj mu nisi dal neku bibu i bok. Mir i tišina.
-Pa imal sam najmanju novčanicu od dvajst ćuna, to mu nisam htel dat. Nisam mislil da je lud.
-A kad on stoji pred dućanom dok ima pilseva? Krene žicat kad je suh. Ti si veći idiot od Bubija. Marko daj mu neku medicinu, viš kak loše zgleda. Ha ha ha ha ha ha ha ha .
-Crni začepi, inače buš zube na podu pral.
Suknem gorki pa odem do wc-a. Pogledam se u ogledalo. Ne samo da se nije vidlo oko, neg mi se nisu vidle ni trepavice. Imao sam najveću šljivu u povijesti velikih šljiva. Namočim hrpu papirnatih ručnika pa si stavim na oko. Pasal mi je onaj lijepi, hladni osjećaj. Svejedno mi je bilo muka.

Stari i ja smo otišli u dnevnu i sjeli u fotelje. Vidil sam mu na faci da mu nije baš drago kaj sam došel u vrijeme dnevnika. Buljil je u telku s izrazom lica koje sam dobro znal još od kad sam bil klinac. "Sad gledam dnevnik, sve kaj me trebaš može pričekat." Već 25 godina moj stari ne postoji između pol osam i osam. Zato sam se fino zavalil u fotelju i zapalil pljugu. Stari je prozboril ne mičući pogled s telke.
-Kaj se još nisi ostavil tog dreka?
-To me pitaš svaki put kad dođem. Nisam i nebum.
-Vidiš kak je Mislav pametan. Samo neki sport. Niš cuganje, niš cigareta.
Stari me par put videl pijanog. Zapalil sam pred njim prvi put kad me izživciral s nekim spikama o tome kak moram na faks jer on nebu imal propalitet za sina. Ja sam bil malo pod parom pa sam mu odlučil priuštit hercenšlus i na sve još i zapalit pljugu. Poslije te moje intervencije mi više nikad nije spomenul faks, al je zato uporno spominjal kak se trebam ugledat na buraza. Buraz je skužil spiku i nije nikad pred starim zapalil, ni bil pijan, pa se je poštedil razgovora na tu temu.
-Kolko put ti moram reč da ja nisam Mislav? Daj me ne pili danas. Baš sam dobre volje.
-No da. Kaj ti se dobroga desilo?
Vremenska prognoza je završila i ja sam opet imal oca. Stara je ušla u sobu noseći kavu i neke kekse. Bar nebum moral dvaput pričat istu stvar.
-Ja sam na godišnjem ovaj tjedan i danas dobim poziv da dođem u firmu.
-Pak si nekaj zasral.
-Nisam niš zasral stara, daj me pusti da pričam. Dakle, moral sam doć u firmu jer smo dobili lovu tj. božićnicu. Onda mi je Ana rekla da se javim Franji jer me nekaj treba.
Stari se tak grčevito držal za fotelju da sam mislil da bu je potrgal. Znal sam da se nada da nisam niš zajebal, jer on takvu sramotu ne bi preživil. Pa on je Franji dal časnu riječ da sam ja dečko na mjestu. Nastavim priču najlakše što sam mogel. Namjerno sam ga pustil da se malo znoji. Ispričal sam sve kak je bilo, a starci su počeli dobivat onaj stretni izraz na licu ko malo dijete kad dobije autić. Stari je skočil s fotelje i zagrlil me, a stara je brisala suze s lica. Ja nisam videl ni da su joj potekle, al moja stara je sklona izražavanju osjećaja onak kak to rade u melodramama.
-Uvijek sam ja govoril da bu čovjek od tebe. Jesam, bome jesam. Al ni ti ni tvoja mama niste vjerovali u to. Stara daj viskač, ovo se mora zalit.
Stari je uvijek govoril da bum završil u nekom ćumezu ko konobar il u zatvoru, al nisam imal srca sad mu to nabijat na nos. Već dugo ga nisam videl tak sretnog.
-Od kud mi whiskey kad ste ti i Karlo zadnji put sve ispraznili? Da ga zmislim?
-Niš se nemoj brinut mama, samo donesi čaše i leda. Evo stari ovo sam ti zel za Božić, al možemo ga i sad otvorit.
Izvučem iz ruksaka bocu i cigare za starog. Stari zadovoljno protrlja ruke, otvori bocu i zapali cigaru.
-Dobra.
-A kad ti zapališ onda je to u redu?
-Mali ne zafrkavaj. Jedna cigara mjesečno mi ne bu niš naškodila. Ti cicaš dve kutije na dan. Klara daj natoči, no kaj čekaš.
Dok je stara točila ja posegnem u ruksak i izvučem čarape, vestu i čokoladu.
-Kad sam već starom dal božićni poklon prerano, evo onda i za mamu.
-Jooj Boris fala ti, viš kak on misli na svoju mamu. Još da se oženi i...
Prekinem je na brzinu i nazdravim pa svi potegnemo iz čaša. Viski mi je baš pasal. Stari cmokne od užitka.
-Dobar.
-Dobar.
-Pazi sad Boris, nemoj zajebat. Čovjek ti je poklonil svoje povjerenje. To se ne smije prokockat.
Onda je krenulo uobičajeno predavanje o važnosti života i međuljudskih odnosa, odgovornosti prema sebi i drugima i bla, bla, bla. Do pol jedanaest. I pol boce Turkeya. Stari mi je ponovil još nekoliko puta kak se radi u životu, onda sam rekel da moram ić. Pozdravili smo se pa me stara ispratila do vrata. Čul sam još samo kak stari toči novu čašu i priča sam sa sobom.
-Rekel sam ja da bu čovjek od njega.

Razgovor je onda krenul puno opuštenije. Razgovarali smo par sati, onih kaj prolete u sekundi. O svemu i svačemu. Razmijenili smo podatke o sebi, koje nismo stigli jučer. Živi na Jarunu, sa cimericom, u dvosobnom stanu. Obožava Irsku glazbu, dugo ležanje u kadi, pivu, Jacobsov capuccino, tjesteninu, knjige. Solo je već šest mjeseci. Zadnji dečko je bil dobar ko kruh, al je njoj tu nekaj falilo. Rekla mi je da ima hrpu robe koju uopće ne nosi, rekla mi je da ima hrpe raznih krema za ovo i ono, rekla mi je da ima hrpe šampona i gelova za tuširanje, rekla mi je da ima hrpe cipela, rekla mi je da joj se već dugo sviđam iako do jučer nismo nikad razgovarali, rekla mi je da hoću je više poljubit, il bum sjedil tu ko drvena Marija...
Poljubac me ošinul od vrha tjemena do trbuha i onda se vratil natrag. Nije bil sličan ni jednom poljupcu koji sam prije doživil. Čista nirvana. Kad smo se odvojili pogledal sam joj u oči, al su još uvijek bile zatvorene. Progovorila je samo jednu riječ.
-Lijepo.
Nakon tog poljupca smo još dugo šutili, al to nije bila neugodna tišina. Jednostavno smo uživali u trenutku. Sjedili smo i gledali se. To je bilo to.
Izašli smo iz birca nakon pol vure i odlučili se na šetnju. Grad mi je odjednom izgledal nekak lijepo, romantično. Sva ona svjetla i ukrasi su u meni probudili isti onaj osjećaj koji sam imal nakon prvog poljupca. Vraćal sam se s Mirjanom iz kina i poljubili smo se na Cvjetnjaku, nakon što sam joj, ko pravi kavalir, kupil ružu (jedan od boljih savjeta mog oca). Taj osjećaj sam već zaboravil, a poslije sam ljubil ko bedast. Jednostavno je isparilo. Melita me držala ispod ruke i tako smo šetali. Pričali smo cijelim putem i zavirivali u izloge. Kakav dan. Kod kina Triglav (sada već bivša Patria) smo se rastali. Ona je sjela na trajvan do Remize, pa na bus za Jarun, a ja sam odlučil otić do staraca. Dugo smo se grlili i ljubili, dogovorili za cugu sutra popodne, a onda je došel trajvan.
Moji roditelji su stari zagrepčanci, puni priča kak je to nekad bilo. Stari je nekad davno konobaril u Ritzu u Petrinjskoj i tak si platil školovanje. Postal je gospon inženjer. Stara je bila iz bogate obitelji. Završila je fakultet i cijeli radni vijek predavala u osnovnjaku. Nisu bili jako sretni kad sam ja odlučil da nebum išel na faks. Kasnije su se pomirili s tim. Kuća je bila u Okićkoj, stara jednokatnica koju su starci kupili kad su odlučili meni ostavit stan na Remizi. Nisam baš često dolazil tamo. Buraz i ja smo se znali tu i tamo zaletit na nedjeljni ručak, al smo se uglavnom izmotavali. Nije da ne volimo svoje starce, samo nismo bili uvijek raspoloženi za savjete našeg oca koje je stalno djelil šakom i kapom, i mamino zanovjetanje da kad bumo se više oženili.
Prozor od dnevne sobe je bil u mraku, samo se vidjelo titranje od telke. Kuhinja osvjetljena ko Betlehem. Stara je, od kad je u penziji, užasno puno vremena provodila u kuhinji. Stalno je nekaj čistila i lickala. Štednjak je zgledal ko da je sad došel iz dućana. Nije mi bilo jasno kaj je u toj kuhinji tak zmazano, pa kuha samo za sebe i starog. Pozvonim. Unutra se niš nije čulo. Mir i tišina. Pozvonim još jednom.
-Klara, daj otpri ta vrata, kaj ne vidiš da gledam dnevnik.
-Kaj uvijek ja moram otvarat vrata? Ko da nemam muško pri hiži.
-Daj ne jamraj, ne čujem ovo o brodogradilištu.
Stara je došla do vrata i čul sam kak nekaj mrmlja sama sebi.
-Ko je?
-Ja sam, mama. Daj otpri, smrznul bum se.
-Booooris. Ivo, Boris je.
-Pa daj ga pusti nutra. Bu se dečec smrznul.
I kad bum imal četri banke, stari bu me zval dečec. Meni to nije tak smetalo, al buraz je pizdil. Nakon otključavanja tri brave, što je potrajalo malo, stara je otvorila vrata i odmah me izljubila. Uvijek su joj se pojavile neke suze u očima kad bi došel kod njih, ko da živim u Argentini pa me nije vidjela dvajst let. Nekak se uspijem otrgnut iz zagrljaja, kad se na vratima dnevne sobe pojavi stari. On je uvijek zadržaval onu pravu, mušku facu, ko kad ti dođe vodoinstalater.
-No, da si se i ti setil doći kod svojih roditelja.
-Daj stari ne pričaj gluposti, pa bil sam prije dva tjedna.
-Je da, al ko da nisi ni bil. Došel, popil kavu i zbrisal. Tak se dolazi kod prijatela, onak u prolazu, a ne kod ljudi koji su te odgojili. Nas ko da nema. Pa živiš na Remizi, a ne u Karlovcu.
-Evo sad sam došel i nebute me se tak lako riješili. Daj mama skuhaj neku kavicu, imam vam nekaj za reć.
-Isuse bože, pa nije valjda da se ženiš? Pa bilo je i vreme, godine idu, imam dva sina, a unuka ne...
-Mama, daj se smiri. Ne ženim se. Odi skuhat kavu.
Stara je krenula u kuhinju još uvijek pričajući onak ispod glasa.
-Nedaj bože da bi se oženil. Ne bi svojoj mami donesel malo radosti....

Probudio sam se noćas, oko četvorke, ničim izazvan. Otšao na wc, obavio kaj treba i vratio se u krevet. Nemrem zaspat. Ona se nešto meškolji, okreće. Smirila se. Gledam u nju, promatram kao spava, slušam kako diše, osjećam toplinu njenog tijela. Nešto sanja. Vidim joj sitne grčeve na licu, kao da pokušava nešto reći. Stavljam joj ruku na čelo. Totalno se smirila. Diše polako. Gledam u pramen njezine kose, koji će sutra izazvati nerede. Čudno zaležan, strši u zrak. Nasmijem se. Opet će sutra vrištati u kupaonici kako sad nema vremena prati kosu, a pramen se neće smiriti. Pa ne može takva u grad.
Lančić oko njenog vrata. Toliko ga je željela, a ja sam bio nezaposlen. Bilo je grdo, ko će razmišljat o lančiću. Plakala je kad sam se zaposlio. Od sreće. Još godinu dana izvlačenja iz govana, vraćanja dugova. I skupio sam za lančić. Ma kupio sam joj svakavih sitnica u međuvremenu, ali izraz sreće na njenom licu kad je dobila taj lančić nisam dugo vidio. Ne zbog lančića, nego što nisam zaboravio. Sada gledam u lančić, ne skida ga. Obuzima me sreća. Volim je. Više nego sebe. Okrene se u snu i udari rukom u mene. Probudila se. Gleda me.
"Budan si?"
"Nemrem spavat."
"Mene boli trbuh."
Poljubim je u trbuh. Da prođe bol.
Ona se nasmije. Držim ruku na njenom trbuhu.
Gleda u svoj trbuh i moju ruku.
"Tu će biti naša beba." - reče
Jedva čekam.

Vjutro nema niš bolje neg se zatvorit u serionicu pa, uz kenju, pročitat novine od jučer. Bilo bi idealno pročitat današnje novine, al to je teško izvedivo iz nekoliko razloga.
1. ko bu se vjutro dizal pa prvo na trafiku po cajtunge?
2. ko ima doma doma pretplatu na dnevne novine?
3. ak se i pretplatiš, ko ti garantira da buš dobil novine kad se zbudiš?
4. ak ih i dobiš na vrijeme, ko ti garantira da ti ih niko ne bu štipnul iz sandučića prije nego kaj ih ti zemeš?
5. ak ti ih dofuraju 15 minuta prije nego kaj se moraš dignut, pa ti pozvone na vrata, dobili buju jezikovu juhu ko da su Jehovini svjedoci.
Dakle, novine od jučer. Treba biti mudar i znati kaj ne smiješ pročitat dan prije. Tak da ti za kenju ostanu lako probavljivi tekstovi. Ipak je rano vjutro. I tak se ti fino uvališ u keramičku fotelju i kreneš po tekstovima. Naravno ne prođe ni par minuta, kad neko na vrata.
"Kaj misliš više? Već si pol vure nutra, ima nas još kaj moramo."
"Odmah"
Uvijek, ponavljam, uvijek vam u tom trenutku zapne za oko neki mali člančić, obično o nečemu kaj vas opće ne zanima u životu, al ovo je baš dobro. I krenete čitat. Dum-dum.
"No kaje, budeš?"
"Daj stari, smiri doživljaj, sad bum. Mogu valjda stisnut govno na miru."
"Brže izlazi, inače bum se ukenjal."
Naravno da niste uspeli dovršit članak, a bogme ni pokenjat se. Al stari je neumoran s lupanjem po vratima, a i stara bi na pišanje svakih pet minuta.
"Znaš da imam slab mjehur."
Izlazite iz weceja, nadrkani, stari otima novine na izlazu. Nema se kaj drugo nego sjest, ispuhat bijes i srknut kavicu. Zapalite pljugicu, lagano otpuhujući dim. Nakon četiri i pol minute počinje vam se opako kenjat. Lupate na vrata weceja.
"Kaj pak sad hoćeš, bil si nutra pol vure, mogel si se posrat kak spada. Pa kaj nemrem u svojoj kući imat pet minuta mira? Da pas mater projektantu i jednom klozetu u stanu, i onom ko..."
Tak on urla, stara se provuče prije vas pišat, jer zna ona da bute  opet pol vure nutra. Piša ona, a vi ludi ko puška, skakućete pred klozetom, već tri centimetra otvoreni. Stara je gotova povlači vodu i pere ruke.
"Daj pusti pranje ruku, poslije buš, izlazi više!!!!"
Izlazi ona, vi utrčavate, hlače su još na hodniku bile na gležnjevima i iz vas krene. Pol francuza i dve lizike. Perete ga u tri vode nikak da ode.
Poznat scenario?
Razmišljam si tak, prvo živiš sa starcima, pa s komadom, djeca...
Rijetke su te opuštene jutarnje kenje uz novine. A tak pašu...
 

Kak ubit sat vremena? Kad imaš soma i kusur maraka u džepu, i nije neki problem. Odlučim se za mali šoping. Pa vrijeme je darivanja. Prošaral sam malo po dućanima. Nisam ni znal da je sve tak skupo. Šatro božićne rasprodaje. Istina, bilo je sniženja, al kakvih? Bofl roba i one idiotske sitnice koje se kupuju frendovima kao mali znak da ih nisi zaboravil. Buraza sam najbrže riješil. Adidasova majica i dva cd-a. Staroj, koja uvijek priča da njoj niš ne treba, pet pari termo čarapa, vesta i najveća čokolada koju sam našel. Mojoj staroj možeš dofurat zlatni lanac za soma maraka, ne bu se tak obradovala ko velikoj čokoladi. Stari je već druga spika. On je volil fine stvari. Zato za njega boca Wild turkeya i dve najskuplje cigare kaj sam uspio nać. Svaka po 150 kuna. Pa ti puši cigare. Najgore mi je bilo nać nekaj za sebe. Kad god sam moral sebi ić nekaj kupit, to mi je bilo nekaj najgore. Meni se jednostavno niš ne sviđa. Ili mi se sviđa, al košta ko vrag. Našel sam si ipak jedne dobre traperice, dve majice i jednu od onih šarenih vesti koje bogataši furaju kad idu na skijanje. Jedna od najgorih stvari kod šopinga je ta kaj završiš sa sto vrećica u rukama, pa sam sebi smetaš. Zato sam pametno kupil i jedan veliki ruksak i sve to potrpal nutra. Dobil sam ga jeftno na božićnom sajmu u Bogovićevoj. Vrijeme je bilo polako pričekat Melitu. Odlučil sam poslušat burazov savjet i ne kenjat puno. Dosta sam glumil kretena. Stal sam kod Krleže i zapalil pljugu. Malo je puhalo, ja naravno bez kape, pa su mi se uši smrzle. Počnem cupkat s noge na nogu. U glavu mi dođu crnci, kak stoje kraj vatre zapaljene u nekoj bačvi, cupkaju, griju si ruke i pjevaju. Došlo mi je da i ja nekaj zapjevam.
Melitu sam skužil kak dolazi, tam negdje kod kioska. Majko moja, kako je lijepa. Sređena, našminkana, u dugom crnom kaputu. Hodala je po bljuzgi ko da je nema. Bljuzga joj se micala s puta. Muški su buljili u nju. Neki su, bome, dobili pod rebra od svojih boljih polovica. Gledali su za njom i mislili si "ko to jebe?" A ona se došetala do mene. Njima se u očima kužila samo jedna misao koju sam i ja tolko puta pomislil. Takav komad, a s kakvim je panjem od tipa.
-Bok, pingvin. Kaje? Šljiva?
-Ma nije. Čini ti se.
-Dugo čekaš?
-Stal sam se tu prije pet minuta. Niš strašno.
-Onda dobro. Di ćemo? Ja bi si tak popila nekaj toplo i da ne moram dugo hodat.
-Idemo do Milčeca u Jurišićevu? To je dost blizu.
-Prodano. Bitno je da imaju čaja i ruma.
K&K (Knjiga i kava) je slatki, mali birc koji na svu sreću nikad ne bu planetarno popularan. Uvijek ugodna atmosfera, nikad pijanci kaj galame, nikad preveč gužve. Volil sam tam otić sa svojim komadima i u miru popit piće i razgovarat. Sjeli smo, naručili cugu i malo se gledali. Kužili smo oboje da se sviđamo jedno drugom, ali trebalo je to odradit kak se šika. Pomalo se upoznavat i vidit da li si pašemo i u nekim drugim stvarima. Odlučim počet s nekakvim normalim razbijačem leda.
-Kak je bilo na poslu?
-Mogu ti reć da nije bilo loše. Pol klinaca je bolesno pa je bilo dost lako radit s ostalima. Radili smo čestitke za Božić i pričali o darovima. Tak bu cijeli ovaj mjesec. Djeca su luda za svim praznicima kad nekaj mogu dobit. Kaj si ti radil cijeli dan?
Ispričam joj polako i u detalje cijelu priču od jutra do sad. Naravno da sam se malo hvalil kak me na poslu poštivaju i kak nemreju bez mene, al nisam previše kenjal. Izostavil sam dio sa božićnicom, idiotski je da se hvalim s novcima. Naravno, i dio sa štipanjem Ane za cicu. Tak glup ipak nisam.
-Trebal bi prihvatit posel, ak mene pitaš. Nemoj bit blesav. Možeš ti to. Pa provel si skroz dobar dan.
-Nije bilo loše, još sam obavil i šoping. Da nisam moral tebe čekat, otišel bi doma i opet bi ko svake godine trčal okolo na Badnjak. Ovak još moram kupit par stvari, al sam najbitnije obavil.
Krene opet ona odvratna tišina. E nećeš, mamicu ti jebem. Sad ću je pitat neke stvari koje me kopkaju.
-Pitanje
-Reci
-Kak to da si došla do mene na tulumu?
-Pa bil si sam i izgledal si ko da umireš od dosade. Meni je bilo malo bedasto sa svom tom decom. Ti si mi izgledal dost staro za neku normalnu komunikaciju.
-Baš sam pokazal svoje komunikacijske vještine.
-Malo si bil smotan, istina, al meni je to bilo baš slatko. Osim toga vidjela sam te ja i prije.
-Ma da? Di?
-U onoj vašoj birtiji na Remizi. Kak se zove?
-Srebrna lula.
-E da, tam. Bila sam par puta s jednom frendicom, kaj dela na Remizi u osnovnjaku.
-Kak to da te ja nisam nikad skužil? Nisi baš tip žene koji se lako fulava.
-Hvala ti na komplimentu. Ili si mislil tak grda da me se nemre fulat?
-Ma ne grda, zgodna.
-Sad bum se zacrvenila. Nisi me skužil jer smo se obično zabile u separe, a ti si svaki put bil pijan ko rit, il si igral pikado, il si se svađal s onim nadrkanim konobarom, il te nije bilo.
-Znači ostavil sam strašan utisak na tebe. U birtiji sam se uvijek ponašal ko kreten, jučer nisam znal složit dve smislene rečenice. Zakaj si mi ostavila poruku? Mislim, da se hoćeš opet vidit sa mnom? Ja sam sebe ne bi htel više vidit.
-Zato kaj si mi se jako svidil kad si pričal s Crnim o djeci.
-Ne sjećam se.
-Nekaj ste urlali, misleći da razgovarate, o tome koliko ko hoće djece imat, jel bolje imat sina ili kćer i slično. Crni je rekel da on ziher ne bu imal klince, jer se nema namjeru ni ženit. Ak napravi dete, ostavil bu ga curi i plaćal alimentaciju. Tad mi je u stvari i postal onak ljigav.Ti si se zderal na njega da je kreten, i da si ti od sveg blaga u životu iskreno želiš samo djecu. Da te ne jebe ni lova, ni auti, ni kuće. Samo da ti je imat decu i bil buš sretan.
-Ja stvarno tak mislim.
-Osim toga, baš si vesel pijanac. Uvijek se nekaj zajebavaš.
-To radim i kad sam trijezan.