DayWalker

Svira fina mjuza, ja u boksama bauljam po stanu i mislim si: "Jebote, kak lijepi dan, a ja moram bit doma" I to baš moram. Dobil sam neku crijevnu virozu, serem ko grlica, hranim se prežganom juhom, dvopekom i onom odurnom prekuhanom rižom. Za pit samo voda i gorki crni čaj. Pitam doktora kak se to može dobit? Da znam za ubuduće pa izbjegnem mogući scenario. On, mudar ko Ghandi, reče: "Prenosi se zrakom, dodirom, poljupcem, u principu bilo kako." Krasno. Mogu se ja pazit do sutra. Stanem u red za kruh, rođo iza mene se nakašlje i eto ti sranja. Doslovno. Majku mu staru, pa to fakat nije u redu. Al kaj se može. Na sreću popravil sam monitor doma pa mogu bit spojen i vidjet malo svijeta. Na telki i tak nikaj novo. Story super nova je završila, kreće nekaj novo di traže pjevače. Dobili bumo nove instant zvijezde. Klinci će opet vrištat i furat plakate sa imenima svojih favorita, slat SMS-ove, kupovat časopise... Koja je to lijepa industrija. Sve si nekak mislim kak bi se ja uključil u sve to? Treba dignut lovu naivcima. Od kad znamo za povijest ljudskog roda desile su se razne stvari. Našli smo vatru, kotač, skužili zvijezde, pronašli barut, skužili gradnju, navodnjavanje, izrađivanje stvari, kiparstvo, slikarstvo, napravili smo kola, brodove, avione, rakete, bili smo na mjesecu. Izmislili smo telefon, radio, televiziju, kompjutere... samo jedna stvar je ostala ista. Još od gladijatora se nije mijenjalo. Kruha i igara. Bacaju se pare za igre još od kad ste klinci pa dobijete prvi špil Crnog petra. Pa Čovječe ne ljuti se, Rizik, board gameova kolko hoćeš. Onda karte, bela, pref, ajnc, briškula, trešeta. Da ne govorimo o elekronskim igrarijama. Jebote koliko to košta. Onda si malo razmislim o obrazovanju. E to tek košta. Knjige. Kako je to skupo. Zato ljudi ni ne čitaju. Škole su postale usputne stanice za mijenjanje igrica i SMS dogovaranje kud poslije škole. Ljudi komuniciraju porukama i mailovima. Jezik nam se sveo na skraćenice iz poruka. I to na engleskom. Stravično. Sjećam se svoje profesorice iz osnovnjaka. Predavala je hrvatski i mrzio sam je iz dna duše. Da "Povratak Filipa Latinovicza". Ma kaj bum ja to čital, to je dosadno, a kiosci puni Zagora, Velikog Bleka, Rip Kirbya, Jeremiaha i kaj ti ja znam. Al u ono vrijeme se još poštovalo i učitelje i roditelje pa kad ti se nekaj veli to moraš i napravit. I tak ja počnem čitat. Pa Krleža, pa Šenoa, pa Cesarić, pa Neruda, pa Rilke, pa Hemingway... Neke sam kužio, neke sam skužio tek kasnije, neke nisam još uvijek. Otvorio mi se horizont, nepregledan i tajanstven, pun prekrasnih krajolika, ljudi i događaja. Pun ljubavi i mržnje, strave i smijeha. I nema mu kraja. Nikad se te moje ogromne oči željne novih tekstova nisu zatvorile. I danas su širom otvorene. Gutaju neke nove knjige, nove pisce, nove događaje. Čitajte ljudi, molim vas. Da ne padnemo u novo doba napružani znanjem iz video igara. Dajte djeci Pokemone, ali neka pročitaju Malog princa. Cijeli svijet se kreće u nekom čudnom smjeru, ja ću u drugom. Ne dam se. Ne dajte se ni vi.

Nisam dva dana ništa napisao. Prazna glava. Upao sam u neku kolotečinu. Ma nije loše, ne dešava mi se niš strašno. Točnije sve je ok. To me i brine. Od kad sam postao svjestan funkcioniranja svijeta oko sebe, uvijek sam se bojal jedne stvari. Da ću završiti ko moj stari. Posel do četiri, nakon toga doma na ručak pa ubit oko. Popodnevna dremka. Onda kavica i neobavezno čavrljanje sa ženom do dnevnika. Kaj je danas Zdenka rekla, koji je od suseda bacil punu pepeljaru kroz prozor, kak je plin danas bil slab pa se ručak kuhal tri sata... Nakon dnevnika par loših serija i njemačko-mađarsko-poljsko-ukrajinsko-švedski film o problemima radnika u tranzicijskim zemljama. Bljuv. Spavanje u pol deset. Sutra treba delat. A mene uhvati takav scenario na dva dana i dobijem plikove. Urtikarija vulgaris. E nećeš, mamu ti jebem. Obučem se, pa van u deset navečer. Bez cilja. Ne idem nikud određeno. Na pivicu u kvart, videt kaj ima. Natrčanović na frenda koji isto tak baulja neodređeno, jer nema kaj doma za delat. Pa se sjednemo na terasu lokalnog ćumeza i naručimo po Ožujanu. Kak paše mrzla piva dok je vani 32 stupnja i zrak stoji. Počnemo priču o ekipi i nekim ljudima koji se iz kolotečine nisu zvlekli. Žena, deca, posel do četiri, ručak, pa ubit oko... Strava. Sjetimo se nekih izlazaka Kad smo bez kune ili dinara u džepu krenuli u pohod gradom. Svijet je bio naš. Nažicalo se za litru Glavoboljčeka, sjelo u parkić, pijuckalo i žicalo dalje, pa se skupilo za upad u neki klub sa glasnom mjuzom i hrpom alternativaca kojima nije bila bitna kvaliteta cuge, nego glasnoća mjuze. Skupi se kvart, krene se bauljat po gradu, lokat, svađat se s ljudima, pošorat se s nekim. Glasno pjevanje u dva ujutro, susret sa drugovima u plavom (Ajmo lične), noćni tramvaji puni kurvi i pijanaca, lagano kunjanje do Remize. Doma sranje, soba u centrifugi, riganje, prijekorni majčini pogledi i urlanje starog da kaj bu od mene. Drugo jutro na kavu u kvart, prepričavanje događaja, dogovor za navečer. Bili smo sretni i bolil nas je kurac za svijet. Danas imamo love, možemo kud hoćemo i glumimo da smo sretni i da nas boli kurac za cijeli svijet, a bitno nam je kam bumo izašli, kaj bumo pili, kaj bumo pušili, koliko nam se krokodila vidi na majici. Ma kurac moj, samo poludim od takvih scenarija, pa frend i ja kupimo još po par pivkana, pa u parkić. Na putu natrčimo na frenda koji je skup s nama išel u noćne okupacije, tulume i karanje na tulumima na koje smo upali a da nikog nismo znali niti smo bili pozvani. Frend ide u dućan jer je nestalo čokolina doma, a klinci urlaju ak prije spavanja ne dobiju svoju porciju. Miran i ravnodušan, naučen na te scenarije, u šlapama, kratkim hlačicama i ispranoj majici on obavlja svoju dužnost, lišen svih emocija, kupuje kaj treba i zbraja da li ima dost i za frtalj kruha, da se ne mora ujutro dizat ranije i ić opet u dućan. To je njegov posao. Gledam ga i skužim da ga to uopće ne živcira, tak je naučio. Živi život koji je živio i njegov stari. I otupio. Jebeš ljude koji nikad ne polude. Kojim dosadnim životima žive.

Jučer sam prvi put objavil nekaj kaj nisam napisal. Pjesmu je napisal Bukowski i činilo mi se skroz zgodno da ju stavim tu di svi kukaju (dobro, ne baš svi) kak su sami, kak ih niko ne voli, kak ih niko više nikad neće voljet, kak oni više nikad neće voljet... I mislio sam da će shvatit poruku. Neki jesu, mnogi nisu. Poanta je da NIJE NAJGORE BITI SAM. Najgore je kad misliš da je najgore biti sam. Kužite? Život je jebeno kratak. Kaj se mene tiče, treba ga provesti u veselju, zeki i zadovoljstvu, a ne u plaču i samosažaljenju. Cijeli naš život se sastoji od dva izbora. Dobrog i lošeg. Jedan je put pravi, jedan je krivi. Jedan je težak, drugi je lak. I mi redovito krećemo lakim putem, koji je krivi, ali je lagan. Lako je sjest i kukat. Sebi i drugima. I ništa ne raditi da se stanje promijeni. Jer teško je nešto pokrenuti, teško je sebe pokrenuti. A treba početi sa malim koracima.
1. Prvo se pomirite da ste, trenutno, sami. Gledajte to s vedrije strane (uvijek sve gledajte s vedrije strane). Imate vremena za sebe (a vi ste sebi osoba koja vam je najvažnija, ako niste, počnite biti), za otić s frendovima i frendicama na kavu, upisat fitness, pročitat knjige koje ste uvijek željeli, za duge kupke, za naučit pušit lulu, za pustit nokte na nogama. Za napravit sve one stvari koje ste željeli, a nikad ih niste napravili.
2. Kad dođete doma, od tamo od kud već dolazite doma, nemojte skočit na tehničku jedinicu za puštanje glazbe i ubacit žalopojke, kuknjavu i plač tipa: "ona je otišla, ja nisam, sad sam sam, tužan, suze na jastuku, kao srna gonjena, kao kap na dlanu, oči mojih očiju..." Umjesto toga preporučio bih vesele pjesmice, poskočice, doskočice. Po mogućnosti sve one vesele stvari koje su vas tjerale na ples svaki put kad bi ih čuli. Ili ste vrištali od smijeha kad bi ih čuli.
3. Izbjegavajte ljubavne romane iz kioska, kao i tužne knjige Barbare Cartland (ili tak nekak) i svih ostalih kakosevećzovu babetina koje su zgrnule milione na vašem plaču nad kletom sudbom mlade junakinje. Kladim se da imaju dionice u svim svjetskim tvornicama papirnatih maramica. Dečkima se preporučuje izbjegavanje nogometa, posebno ako je klub za koji navijate u banani ove sezone, i gledanje Bravehearta ili barem premotavanje dijela kad mu ubiju ženu i dijela kad ga krenu rezuckat. Freeeeeedoooom.
4. Počnite slikat, pisat, pjevat, plesat, kukičat, izrađivat drvene čaplje. Otkrijte svoj skriveni talent. Svako ga ima. Otkrijte se svijetu. Ako vam se skriveni talent svodi na bacanje jaja u ventilator, zadržite ga ipak za sebe.
5. Kad krenete pričat prijateljima svoje probleme, oni će sigurno imat savjet kao stvoren za vas. Obično je to: "Ma kaj te boli kurac za tog/tu kretena/icu. Naići će neko pravi za tebe" Ovo je jedna od univerzalnih životnih istina. Držite se toga savjeta i prestanite slinit frendovima dvaput dnevno. Zgubili ste nekog ko vam je bio drag, ne morate izgubiti sve koji su vam dragi. I ljudsko razumijevanje ima granica.
6. Krenite dalje sa životom. Ukoliko ste upravo ostali solo mogu postojati samo dva razloga:
   a) Ostavljeni ste. Onaj drugi vas više ne voli ili ste nekaj gadno zajebali. U svakom slučaju se ne isplati roniti suze zbog toga.
   b) Ostavili ste. Ili više ne volite ili je onaj drugi nekaj gadno zajebal. U svakom slučaju se ne isplati roniti suze zbog toga.
7. NE GLEDAJTE MEKSIČKE SAPUNICE.
8. Sigurno ste nabacili koju kilu dok ste bili sretni, čovjek se opusti. Upišite se na aerobik, tae-bo, pilates, yogu, teretanu, trim stazu oko Jaruna i sl. Može se i tako upoznati dost zanimljivih ljudi, od kojih su neki isto u takvom bedu pa imate o čemu pričat za početak.
9. Ševite se kad god vam se pruži prilika. Osobu s kojom više niste boli kurac da li se vi ševite okolo, tako da to nije prevara. Nejebica dokazano loše utječe na kardio-vaskularni sustav i moždanu aktivnost. Koristite kondom.
10. Provodite se i radite na sebi mentalno i fizički. To podiže samopouzdanje, a ništa nije tako sexi kao samopouzdana osoba.
11. Prestanite koristiti sodu bikarbonu, Rupurut i slične gluposti. Naučite govoriti "Boli me kurac" u trenutku kad vam se najviše digne živac. Nema bolje prevencije od čira na želucu. Vjerujte, znam.
Ak vam sve ovo ne pomaže ni najmanje, sjednite se za stol pa zapišite na komad papira kaj vi mislite da bi vam moglo pospremit ta tužna sjećanja u neku tamnicu mozga i pomoći vam da se bolje i veselije osjećate. I držite se toga.

Ima gorih stvari nego
Biti sam.
Obično nam trebaju desetljeća
Da to shvatimo
I obično, kad to napokon shvatimo
Prekasno je
A nema ništa gore nego kad je prekasno

Sad je još trebalo preživit Franjine žalopojke o tome kak sam ga ostavil na cjedilu. Pokucam na vrata ureda i nabacim ozbiljnu facu. Sa starim sam uvijek bil ekstremno fin.-Naprijed.
-Bog daj, gospon Franjo
-O, Boris, odi nutra, kaj stojiš na vratima. Daj si sedni.
Sjednem na prastaru fotelju koju je stari dofural još iz bivšeg ureda. Deca su ga nagovarala da kupi novi namještaj za ured, al on ni čut. Namještaj je bil valjda još iz Austrougarske i stari je govoril da to vredi više od cijelog našeg skladišta. Bil bi lud da to ide prodat ili bacit.
-Rekla mi je Ana da ste me nekaj trebali.
-No daj, kaj si se stisnul? Nije niš strašno. Bumo si nekaj spili. Jesi za jedan viskač?
-Pa, kad već nudite...
Stari je uvijek imal u uredu 12 let starog Glenfiddicha. Nije nasjel pričama o Ballantine'su kao odličnom whiskeyu. Dodal mi je čašu, pa smo se kucnuli.
-Si dobil nofce?
-Jesam, baš sam vam se htel zahvalit. Pa to je fakat trinaesta plaća.
-Ma ne spominji, zaslužil si. Moral bi s tobom nekaj razgovarat o poslu.
-Samo recite.
-Čuj ovak. Jedan moj prijatelj je dobil povrat imovine. Jedan lepi prostor u Teslinoj. On bi to prodal, jer ne zna kaj bi s tim. Iznajmljivanje mu je velka gnjavaža, on bi nofce na hrpi i da je miran. Ja sam već odlučil da bum to kupil od njega, samo moramo sredit papire. Tu sam ja mislil otvorit još jedan dućan.
-Super. A kakve to veze ima samnom?
-Pa ja sam htel da mi ti to vodiš.
Zahliknem se s viskijem i počnem kašljat. Ja da vodim dućan? Ne znam baš da sam  sposoban za tak nekaj. To znači veću lovu, istina, al i puno više posla i zajebancije.
-Ne moraš mi odmah odgovorit. Razmisli malo. Ti znaš da je Marija zaposlena tu i prek glave, Josip samo vozika neke cure okolo i ne da mu se baš delat. Znam ja to. Ostaješ mi samo ti u kog imam povjerenja. Ja više nisam u godinama kad mogu bežat okolo. Osim toga, pokazal si se kao odličan trgovac. Ti si napravil prošli mjesec skoro duplo više prometa, nego ostalo dvoje skup. Bilo bi mi jako drago da pristaneš.
-Nisam baš siguran da sam ja dobar izbor. Mislim da bi vrlo lako mogel nekaj zaribat.
-Kaj si tak nesiguran u sebe? Ja mislim da ti možeš puno više neg kaj misliš, samo imaš blokadu u mozgu. No, daj razmisli pa mi javi.
-Bum razmislil.
-Dobro. Vidimo se u ponedjeljak. I pozdravi tateka.
-Fala, gospon Franjo. Budem. Doviđenja.
-Bok Boris.
Pa kaj je ovo, Zona sumraka? Jesam se ja probudil u nekoj krivoj dimenziji? Moral bum skočit do starcih da im ovo velim. Samo da ih ne šlogira. Zbrišem iz ureda brzinom svjetlosti, jer sam se bojal da ne počnem pjevat od sreće. Izađem na cestu i zapalim pljugu. Ovo stvarno zaslužuje da se dobro proslavi. E, sad bum nazval Melitu. Baš bi volil da s njom podijelim radost. Primim se moba i nađem je u imeniku. Zvonilo je dugo prije nego kaj se javila.
-Halo?
-Bok Melita. Boris je. Onaj od sinoć, s tuluma.
-Booook. Otkud ti?
-Pa jučer si mi onak zbrisala, a baš sam htel još malo popričat s tobom.
-Sorry za to.
-Nema veze. Mislil sam da bi, ak si slobodna, ovaj, se možda našli sad na kavici, mislim ak nemaš neki dogovor, ak imaš onda niš, ovaj, drugi put, al ak možeš...
-Baš si slatki kad se zapetljaš. Mogu tek za sat vremena. Di si ti?
-Na Jelačić placu.
-Odlično bi bilo da me možeš pričekat. Ja ti radim u vrtiću u Krajiškoj, tak da mi ne treba puno do Trga.
-Nije greda, i tak moram nekaj obavit. Kaj, kod Krleže za čuku vremena? Može?
-Dogovoreno. Vidimo se.
-Ok. Bok.
Dogovoreno. Sređeno. Opet bum je videl. Vratil sam se u pubertet sto posto. Osjećam neko peckanje u trbuhu. To nisam već dugo osjetil.
 

Zakuhalo, raspalilo, krenulo. Ne pomaže tuširanje, samo duži boravak u kadi, hladna piva i cigareta. Molim da me se ne smeta. Brojim sate do tog scenarija. Navečer tekma, ekipa iz kvarta, zeka i zajebancija. Možda puhne i neki vjetrić, pa sjest na terasu i pustit da me propuhuje kroz uši, da mi rasladi pregrijane naznake mozga u mojoj ludoj glavi, koja mi i tako služi samo zato da mi kiša ne pada u želudac. Uskoro krećem u boj sa ugrijanim asfaltom, rastopljenom smolom koja se hvata za cipele, znojnim ljudima koji teško otpuhuju i pokušavaju se rahladiti vodicama sa okusom voća i povrća. Uzalud. A tek je svibanj, majku mu, kaj bu za dva mjeseca? Istina, možda mi se malo otope naslage pivsko-kobasičarskog špeka koji se neumoljivo hvatao preko zime. Prije da neće. Ne zamaram se s time. Kuha mi u mozgu, juhica od sivih ćelija. Mogu se zakleti da čujem kako mi mozak atrofira, pretvara se u melasu. Krenem nešto radit, pa zaboravim. Koncentracija nula, volja u debelom minusu. Ko stanje na računu. Onda se sjetim te večeri koja me čeka, provešću je s meni dragim ljudima i zaboravit ovaj mentalni proljev koji sam si upravo dopustio. Zakaj sam uopće danas pisao ovu gomilu zbrkanih misli?? Pojma nemam. Jedva čekam večer. Jebote, kak je vruće...

Jebate led - proljeće. Stiglo, majku mu, nisam se ni pripremio.  Probudih se u znoju lica i tijela svog. Ko da me neko zaljeval z vodom cijelu noć. Pa ja onda lijepo u kadu i puštanje mlake vode po izmučenom, umjesto odmorenom, tijelu. Ne, nisam se napio sinoć, niti proveo sate u nesputanom carstvu čula (čitaj - sex). Jednostavno nisam dobro spavao. Ne pomaže kava (barem ne prve dvije), ne pomaže friški zrak. Poluotvorenih ili poluzatvorenih (kak ko voli) očiju, s noge na nogu do tramvajske. Ulaz u zgužvani tramvaj i borba sa napirlitanom babom za kvadratni centimetar prostora. Balansiram na vanjskom rubu desne cipele, gledam kroz prozor i proklinjem rad koji nemreš obavljat od doma. A na poslu me čeka hrpa nadrkanih ljudi, žalopojki, šatro radne užurbanosti i loše glazbe iz kompjutorskih zvučnika. Truckam se pouzdanim gradskim prijevozom, prozori se ne daju otvorit, zagušljivo je. Sve u svemu nisam baš nekak dobre volje. Baba se odlučila za silazak s moje noge kod Cibone, pa se malo lakše disalo. I onda sam ih primjetio. Predivne, mršavice tankih nogu, malih dječačkih guza, uskih strukova koje mogu obujmiti prstima, malih, čvrstih grudi, prekrasnih bucki širih bokova, slatkih trbuščića, velikih grudi. Fitness frikuša, sa zategnutim tijelima, easy riderica koje vole pojest i popit. Gledam u ta prekrasna ženska tijela, kao i svaki pravi muškarac prvo u sise (jesmo svinje, jesmo), onda dignem pogled do velikih bademastih, plavih, zelenih očiju, kratkih, dugih, oblajhanih, crnih, plavih, crvenih kosa. Gledam u nosiće, u prekrasna, napućena usta željna poljubaca. Volim to kod usana, uvijek su željne poljubaca. I prođu me trnci od tjemena do tabana. Osjetim se ponovo živ i razbuđen, srce lupa, želi iskočiti. Djevojke, žene, lijepe i pametne, pokreću me, tjeraju dalje kad stanem, gledaju me i namiguju mi, zovu me i tjeraju od sebe, čine me živim. Hvala Ti Bože, na tim predivnim bićima koja me čine sretnim ne radeći ništa. Samo prolaze kraj mene, a ja ih gledam. Kakav pogled.

Sjedim jučer doma, pustio si neku mjuzu, pa odbrijo s mozgom nekam u tri ... Tak si ja nekaj razmišljam o sebi. Ko sam, kaj sam, odakle dolazim, kamo idem. Kužite, egzistencijalna pitanja. Krenem u najranije sjećanje i vidim staru peć na drva, a na njoj vruće mlijeko i žganci. I miris. Dozvao sam ga u sjećanje, miris stare kuće, vlaga, dim iz peći, mlijeko i žganci. Selidba u novi stan, imao sam tri godine i najveće oči na svijetu: "tata, a kako tu suri voda is sijevi???" Velika livada ispred zgrade, prvi nogač i padanje, suze i alkohol za čišćenje rana. Nakrivljena kuća, mali vrt i šljive. Kasnije su srušili tu kuću i napravili parkiralište. Polazak u školu, čitanje, tablica množenja, ćirilica, drug Tito i NOB-a, lanca probijanca, graničara i nogač. Stripovi, Zagor, Veliki Blek, Alan Ford, Stripoteka, Politikin zabavnik. Bratski susreti, makedonski jezik koji nisam niš kužio, prva ljubav (poginula u prometnoj), prva cigareta, Vecchia Romagna iza trafo-stanice. Šore, prvo markiranje, pa na fliper. Svako malo neke priredbe i zeka. Upisivnje u srednju školu, ozbiljno pušim, markiranje - uobičajeno, biti u školi - rijetko. Šuvarova školska politika, nabijem ga. Tulumi, ostajanje vani debelo iza ponoći, prvo spavanje sa curom, glavni na svijetu. Učenje kampanjski, starci u drami. Pa kaj bu od mene? Matura, zakletva da bumo svi ostali zajedno zauvijek. Da li upisati faks ili ne? Ma ko bu opet učil. Prvi posao. Poziv za vojsku. Počinje sranje. Bijeg iz JNA. Nikad više u istoj državi. Ne želim o ratu. Previše je dobrih ljudi poginulo, previše loših nije. Sjećajmo se dobrih, zapalimo svijeću. Oslobođenje Hrvatske. Sreća i veselje. Recesija, nema posla, krađa i pljačka. Mater svima. Konobarenje. Ima se love, puno se pije, puno se dimi. Zdravlje u banani. Upala pluća. Srce. Mali udarčić. Upozorenje da bi bilo dost. Upoznavanje predivne balavice, deset godina mlađe. Zaljubljivanje. Promijenilo me derište, smirilo. Upisivanje škole. Završavanje. Dvije godine selidbe tuđih stanova i ureda, nema posla. Leđa u mahuni. Bole. Napokon normalan posao. Sretan i zadovoljan. Ležim tako, otpuhujem dim. Ona dolazi za pol sata, bit će neka večerinka. Trebal bi nekaj zapisat, ludnica mi je u glavi. Misli zuje dve glave na sat, pobegle buju. Na cd-u "Bird on a wire", a meni lijepo. Sretan sam i miran, ona dolazi, mjuza dobra. Ustajem i bos do fridža po pivkanu. Vani stidljivo sunce, djeca vrište. Koji lijepi život. Svašta sam već prošao, dobro i zlo. I nakon svega sam sretan. Hehehe. A tek mi je 32.
Živjeli. 

-Kad stranka nazove, vidi da je to ozbiljna tvrtka, ne javlja se direktor sam na telefon.
Stari je bil uvjeren da je u tome tajna njegovog uspjeha. Mazanje očiju.
Uđem u stan koji se šarenil od božićnih ukrasa. Ana me dočeka sa smiješkom.
-Bok Boris.
-Bok, slatkač. Tebi bi trebalo malo češće davat neku lovu, puno si ljepša kad se smiješ. Ili počni to prakticirat svaki dan, bez obzira na sve. Vidiš kak je odma ljepše u tom hodniku.
-Daj, Boris nemoj me zafrkavat. Odi si po lovu kod Karla, pa se javi starom, nekaj te treba.
-Shit, sad bu me jebal kaj sam otišel na godišnji. Al lakše bum to sve podnjel s lovom u džepu.
Štipnem Anu za cicu pa se uputim u računovodsto. Mala ima fakat lijepe cice. Fina trojka i još k tome čvrsta. Kaj ti je mladost. Zakaj ja nikad nisam niš probal s njom? Znam da sam joj guba i zabavan. Uostalom, ne buni se na moje sitno šlatarenje. Vjerojatno zbog stare poslovice. "Ne umači svoje pero u tintu od poduzeća".
Karlo je stara garda u računovodstvu, uvijek zabijen u cifre i nova izdanja Narodnih novina. S njim u sobi je Dijana. Dost mlađa od njega tak da, osim posla, nemaju baš kaj puno za pričat.
-Bok deca, kaj ima?
-Boris, baš ti fala na ovom "deca".
Karlo je jako volil kad se neko zeka na taj način jel se odmah nekak osjećal mlađe. Zato se Dijana redovito naljutila na istu stvar. Čudno je kak ljudi kad su stariji, hoće bit mlađi, a kad su mladi hoće bit stariji. Dijana samo frkne nosom. Kao:" Ma kome ti, deca?"
-Čul sam da imate neko perje za mene.
-Bome si dobro čul. Mislim da bu ti drago. Daj se tu potpiši.
-Di?
-Tu dole.
Potpišem se svojim poznatim švrakopisom (trebal sam bit doktor, kod njih se isto niš ne da pročitat), i Karlo mi svečano uruči kuvertu.
-Gospon Karlo, kolko ima nutra?
-Nemam pojma. Gospon Franjo je svakom osobno zapakiral nofce. Ne znam ni kolko su drugi dobili.
-Pa kolko ste vi dobili?
-Poslovna tajna, dečec. Tak nekaj se ne pripoveda okolo. Znaš da gospon Franjo voli diskreciju.
Karlo je obožaval starog. Radil je za njega već 30 godina, vodil mu je knjige još dok je stari imal građevinsku firmu, a prije su skup delali u Industrogradnji. Stari Franjo je bil krsni kum Karlovom sinu i ovaj se valjda zaklel da bu s njim do kraja. Kraj njega si sve mogel pričat osim protiv Franje. To ni dal.
-E pa, fala lepa, vidimo se u ponedjeljak.
-Bok Boris, pozdravi doma.
-Budem, fala.
Karlo, Franjo i moj stari znali su se već pun kurac godina. Počelo je tak da su sva tri kupovali kod istog mesara. Tu su se upoznali. Onda su se počeli nalazit svake subote i skupa ić na plac. Poslije placa na kavicu i vecchiu u birtiju koju su zvali Trovačnica. Malo po malo, počeli su dolazit jedan drugom doma, na razne fešte. Kad su Marija i Josip odlučili otvorit firmu, stari Franjo je bil kod mog starog i spomenul mu to. Onda je moj stari spomenul da ja delam na kompu i da sam bez posla i tak sam ušel u ekipu.
Izađem iz sobe i, naravno, odmah pogledam u kuvertu. Opa, pa to je debelo. Prebrojim na brzinu. 4500 kuna. Cijela moja plaća. Skoro se ponovo glasno zaderem, al se sjetim di sam, pa pregrizem jezik. Ovome se fakat nisam nadal. Bilo je tek dva popodne, a meni je dan bil tak dobar da je komotno mogel i završit. Ana je samo upitno klimnula glavom, a ja pokažem palcem prema gore. Nisam joj niš rekel o količini love. Diskrecija.

Mrzim kad se to desi.
-Halo?
-Bok Boris, Ana je.
-Reci srećo, kaj te muči?
-Htjela sam ti samo reč, da je stari odlučil da bumo ipak dobili božićnicu. Trebal bi doć do firme po nju. Bilo bu u kešu. Onak, ispod ruke.
-Znal sam da bu mi danas dobar dan. Koja cifra je u igri?
-Ja sam dobila soma kuna. Ti buš valjda više.
-Ljubim te Ane u sve ružičaste dijelove. Dolazim.
-Bokić.
Hopla, eto para iznenada. Kobili se nado. Šef je stalno stenjal kak je teško, kak ga ubija najam, doprinosi, plaće, porez. Bil sam ziher da bumo dobili kitu u zube. Baš mi je drago da sam se zajebal. Pozdravim razumnu odluku svog šefa tradicionalnim remižanskim uzvikom slavlja.
-Dinamoooooooooooo!!!!!!!!!!!
-Grdi, jebo te bog, ne urlaj, zavaril bum ti nekaj u glavu. Kaj si dobil na lotu da tak urličeš?
-Skoro. Daj mi zemi kune i PDV. Moram bežat.
-Eto tuge i žalosti. Daj 20 kunića i ostali bumo frendovi.
Uzel me bar za pet kuna, al je to sad bilo nebitno. Toni je uvijek imal app (ak prođe, prođe) foru, a ja sam bil tak dobre volje da mu je prošlo. Izađem iz Lule i duboko udahnem. Stvarno prekrasan dan. Razmislim si malo i dođem do pametnog zaključka. Sjest u mog starog stojadina sa ćelavim, ljetnim gumama bilo bi, po ovom snijegu, ravno samoubojstvu. Zato se odlučim za nepouzdani gradski prijevoz. Na okretištu, kao i uvijek gužva do jaja. Trajvani ne voze kak spada ni kad je lijepo vrijeme, a kad padne snijeg ili kiša često duže čekaš nego kaj putuješ do odredišta. Na stanici milion ljudi, a trajvana ni na vidiku. Zapalim pljugu, nadajući se potvrdi nekog od Murphyjevih zakona. Obično kad dugo čekam, zapalim pljugu i prevoz dođe za minutu, tak da mi skoro cijela pljuga propadne. Ovaj put sam se debelo zajebal. Popušil sam dvije pljuge, kad se pojavi dvanajstica. Stampedo, kao i obično, nevjerojatan. Svi se trude da dobiju neko od dvadesetak sjedala, pa se guraju unutra ko da im život ovisi o tome. Probijem se nekak i stanem odma blizu vrata. Pol ovih baba kaj sjede idu samo do placa, al bitno je da se ona sjela. U stanju su se svadit s tobom dve stanice, sjest i na slijedećoj sić dole. Ak bum takav kad bum star, radije bum se bacil kroz prozor. Do Jelačić placa je truckanje trajalo 45 minuta, pa sam bil sav sretan kad sam napokon izašel van. Cijeli grad je bil okićen. Nisam baš neki luđak za Božićem. Trči sim, trči tam, kupuj razne idiotske poklone, pazi da nisi nekog zaboravil. Svi su nekak dobre volje, čak i oni s kojima si se posvadil prije dva tjedna sad prilaze nasmiješeni, tipa: "Ma dobro buraz, nema veze, zaboravi, pa Božić je". Koji licemjeri. Jadne curice iz butika se smrzavaju pokušavajući srediti izloge. Iz svakog se smijulji po jedan bradati debeljko u crvenom odijelu, rumen u licu. Šatro od zdravlja i hladnoće. Mirogojček. Prokužil sam ga prije dosta godina. Bil je neki deda u Nami kaj je glumil Djeda mraza. Klinci mu sjede u krilu i traže od njega poklone za  Božić. On se samo smije, pita ih jesu bili dobri cijelu godinu i obećava im da će dobit kaj su htjeli, a starci se drže za novčanik i plaču od tuge. Poslije sam ga vidil u Pinti. Loče pivu i badelov konjak. Takvi su svi oni. I debeli sa Sjvernog pola. Pijanci.
Dućan je bil u Praškoj, a u stanu iznad ured. U dućanu nas je radilo troje. Iako je firma glasila na Mariju i Josipa, znalo se da je stari Franjo gazda. On to, uostalom, nikad nije ni skrival. Dal je lovu i otvoril firmu. Jedini razlog zakaj je registriral firmu na djecu je bil taj, da se ne mora  zajebavat sa oporukom prije nego ode do stvoritelja. Već je sve, osim love, prepisal na njih, ali kak je vladal željeznom rukom nije se bojal da će ga klinci zajebat. Njih dvoje se nisu toliko bojali ni financijske policije koliko starog. Popnem se do ureda. Stan je imal tri sobe. U jednoj je bil ured od starog, u drugoj od Marije i Josipa, u trećoj računovodstvo. Poslovali smo na veliko i malo, pa je stari uvijek govoril da je lijepo vidit da je firma ozbiljna. Kad dođu poslovni partneri nek vide da posla ima, da se radi pa je zato i imal posebnu sobu za financije. To mu je komotno mogla radit i jedna osoba, al stari je imal posebnog knjigovođu za trgovinu na veliko i posebnog za trgovinu na malo. Da popuni sobu. Ovi su pizdili, jer su svako malo morali usklađivat cifre, a to je značilo više posla. Ana je bila tajnica čiji je ured bio cijeli, veliki hodnik. Služila je u principu samo za to da se javlja na telefon i prespaja do onog kog se zove.

Bilo je 10 kad sam se zbudil. Vrlo ponosan na sebe, dignem se iz kreveta. Ipak nisam prespaval cijeli dan. Podgledam kroz prozor. Snijeg je dobro napadal i sijalo je sunce. Prekrasan dan. Upalim radio i odem na tuširanje. Odlično sam se osjećal. Ima takvih dana, kad se poslije pijanke probudiš ko da si pil kiselu cijelu noć. Mislim da ću na kavicu do Lule. Šteta bit doma. Iako bi trebal malo počistit. Al, prvo kavica, pa onda čišćenje. Samo bum bacil smeće usput. Sjetim se onda da bi mogel nazvat Melitu i pozvat je na kavicu. Ma ne, ona radi jutarnju. Uostalom, bilo bi glupo da ju zovem odma drugi dan. Skužila bi da mi se sviđa, pa bi imala onaj osjećaj da je u nekoj prednosti. Bolje nek se malo kuha. Gle ovo. Sad sam faca a jučer sam pizdio. Koji sam ja kreten.Po ustaljenoj praksi kupim pljuge i novine pa do Lule. Toni me dočeka sa uobičajenom dobrodošlicom.
-Kaj ti čekaš da ja budem u smjeni, pa da dođeš?
-Kak ti se da tolko kenjat ujutro? Daj rađe zaradi taj minimalac i daj mi mljekušu.
-Grdi ova uvreda bu te koštala.
-Ok, popij nekaj. Mogel bi i ti jenput počastit.
-Nemrem Grdi, na minimalcu sam.
-Ha-ha. Jebo me pas Toni, kupil bum ti mungosa za rođendan.
-Zakaj?
-Da ti makne kobru s novčanika.
-Ne sviraj, Grdi, kurcu uspavanku, nego popi kavicu. Odma bu ti bolje. Jedino ti faci više niš nemre pomoć.
Kak sam ja danas dobre volje, ko da sam umočil jučer. Ne da mi se čak ni odgovorit na Tonijevo podjebavanje. Umjesto toga, zapalim pljugu i srknem kavu. Prekrasno. Zadovoljno se naslonim i otvorim novine. Daj bože čim više slobodnih dana. U novinama, naravno, niš novoga. Opet neko prepucavanje u saboru, poljoprivrednici štrajkaju, Dinamo i Hajduk obećavaju da buju prvaci. Svaki dan isto. Zakaj ja bacam šest kuna? Nazovem Crnog. Zvonilo je pun kurac, al se majmun ne javlja. Spava sto posto. Valjda je imal napornu noć. Jedini kreten koji je, osim mene doma, spava. I kaj da ja sad radim? Svi drugi su na poslu. Za sekundu zažalim kaj sam se to pital jel mi zazvoni mob. Zovu iz firme. Odlučim se javit, pa kaj bude.