Sa druge strane jastuka...( Atlantika)

Imala je nesto cudno u pogledu, u osmijehu...
imala je nesto cedno u ljubavi, i u grijehu...
i volio sam njenu kosu dugu, i volio sam sve sto bilo je njeno...
dok ljubio sam neku drugu, ja sanjao sam njeno tijelo...

I zato... okani me se, odacu se ljetu, i nekoj svojoj ljubavi od prije...
toliko toga jos postoji na svijetu sto srce isprobalo nije...
okani me se, iznova me mame navike i neki dragi ljudi,
pa s' jednim ljubavima zaspim, a s' drugim se ljubavima budim...

Okani me se dok je vrijeme, okani me se idi sama,
dok jos je samo avantura ta cudna igra medju nama...

Vremenom ces se navici na rastajanje...
Naucices da se sjecas...
a sjecanje je isto kao susret...
I pomalo ces navici da volis
mnoga bica u uspomeni...
Kao sto najbolji dio sebe dajes prijateljima
tako ce i oni tebi davati najbolje od sebe!...
Na kraju ces vidjeti da si ti pomalo
svi oni koje si nekad voljela...
Jednom ces morati dati sve
da te vise ne boli...
Naucices da sanjas... i da lijecis dodirom...
da zadajes mali da bi ublazila veliki bol...

 
Nocas,
u meni plamte nepoznati svijetovi,
tvojom rukom zapaljeni...
Nocas,
u meni cvjetaju najegzoticniji cvjetovi,
tvojim prstima zasadjeni...
Nocas,
kao najljepse bisere,
najsjajnije zvijezde spustam tebi u dlan...
Nocas,
koracima od sedam milja
zurim u tvoj san...
Nocas,
zahvaljujem nebu sto postojis...
 

 
Za  ljepotu  i  za  nadu  potrosene  sve  su  rijeci,
pustila  si  da  ukradu  topli  osmijeh  nasoj  sreci...
i  obicne  vedre  dane,  kad  si  mjesto  svakog  blaga,
pristala  da  vjecno  budes  moja  bivsa  draga...
 
Jer  je  eto  doslo  vrijeme  da  se  ode,  da  se  krene...
blagi  drhtaj  stare  vatre  reci  ce  sto  srce  zatre...
sto  je  bilo  sve  ce  proci,  ti  si  kriva  za  te  noci,
ti  si  ta  sto  snove  srusi  i  kad  sutis  bol  u  dusi,
sjetices  se  naseg  praga,  moja  bivsa  draga...
 
Ima  tako  nekih  dana,  nemir  bude  jos  u  meni,
uvijek  kad  se  javi  glazba,  kad  se  nebo  zarumeni...
i  sve  ti  dajem,  sve  ostavljam,
u  dusi  se  skuplja  emotivna  vlaga...
gotovo  je,  svrseno  je  za  nas  dvoje,
zbogom  ostaj  moja  bivsa  draga...  zauvijek...
 
 

 
Kad  prodje  sve  i  sjetim  se,
zatvaram  oci  da  ubijem  sjecanje...
I  brisem  u  sebi  sve  tvoje  tragove,
jer  ne  postoji  bol  koja  bi  mogla  da  vrati  te...
Ne  postoji  rijec  koja  se  zove  oprost,
laz  kaze  da  mi  nikad  nisi  ni  bila  u  postelji  gost...
I  poput  omrazenog  ljubavi  ubice,
tvojim  obrisima  dajem  demonsko  lice...
Lijepa  i  zavodljiva  poput  cvijeta  maka,
pohotna  i  otrovna  poput  hobotnice  sa tisucu kraka...
Nisu  za  tebe  osmjeha  i  ljubavi  pune  ulice,
ne  mozes  nikada  vjerovat  onom  tko nosi zig ubice... 
Zauvijek  zatocena  okovima  sto  lice  na  sjecanje,
nikada  neces  dobit  pravo  na  pomilovanje...
I  zato  zaboravi  na  mastanja  i  snove...
Sve  to  se  samo  davna,  davna  proslost  zove...
 

 
Tisucu  putokaza,  a  ni  na  jednom  tvoje  ime...?
Poput  igrokaza,  kupujem  kartu
za  prvo  mjesto  zvano - zaboravi  me...
I  nije  mi  jasno,  lose  izrecena  misao  glasno...
Zar  nisi  shvatila,  pa  si  nasom  ljubavlju  platila,
da  nisam  od  onih  koji  skupljaju  mrvice  sa  trpeze  zivota...
da  za  mene  postoje  samo  prijestoli  ili  Golgota...?
Ali  uvijek  kada  padne  noc, ja  po  navici  te  prizivam  u  pomoc,
da  od  lutanja  mi  umorne  oci  sklopis  najljepsim  bojama  noci...
I  znam...  dosta  sam  cekao  i  ni  rijec  nisam  rekao,
na  zaboravljenim  peronima  sudbine,
zauvijek  izgubljene  nase  ljubavi  kofere...
I  zato,  k'o  ukleti  jedrenjak  i  ove  noci  sam  tonem  u  mrak...
 

 
Tisina...  mirisi  ispijenog  vina...
i  sjecanja  koja  naviru  u  ovom  gradu...
sama  si  birala  samocu  umjesto  nadu...
I  lazem  kada  pijano  kazem,
da  ne  zelim  sresti  ni  sjenku  tvoju,
a  ti  si  svojoj  tuzi  moje  duge  dodala  boju...
I  pitam  se,  kad  jednom  desi  se...
kada  ti  suze  okvase  lice
i  kad  ti  jednom  lose  krene...
kada  ti  sve  naseg  sjecanja  ulice,
opet  s'  proljecem  zamirisu  na  mene... 
I  kada  te  zaboli  govor  tisina,
a  nikog  nema  da  te  voli
sa  ocima  boje  pijanog  vina...
Hoces  li  i  tada,  pozeljeti  k'o  nekada,
da  mi  se  bez  imalo  srama
usred  svjetine  pohotno  podajes  sama?
I  kada  padne  vecernja  haljina,
a  u  tebi  zatreperi  dodir  daljina,
hoces  li  tada  biti  tuzna
sto  si  me  prognala  niz  mora  juzna?
Svejedno,  to  su  samo  sjecanja... 
i  ja  svoj  blagoslov  sad  dajem  ti,
nek'  su  ti  sretni  svi  tvoji  putevi...

  Znamo oboje gdje je pocetak ali ne naziremo kraj... I tisucu puta sam se zakleo da necu ici njenom stranom ulice... i tisucu puta oskrnavio zakletvu. Neizmjerno teski su kovcezi memorije stari skoro cetvrt vijeka. Nosim ih kao usud, kao neko dobrovoljno prokletstvo na svojim nomadskim putevima. I mada bjezim od nje uvijek se vracam delti njenog zagrljaja. Promijenio sam u tom bijegu vec tri kontinenta i sest drzava kao permanentnih boravista. I zivot tece u tom bijegu od hordi sjecanja i njenih njeznosti koje me vracaju u njene mreze. Jesam li to zatocenik njenih poljubaca i njene raskalasne nevinosti dok se podaje? Ili sam jos uvijek nesvjesni zarobljenik jednog kisobrana duginih boja, ispod kog se krila od vlaznih kapi proljetnje kise, tog svibanjskog dana tisucu devetsto osamdeset i neke rane godine proteklog stoljeca?
  Od tada smo se namjerno "gubili" i jos namjernije pronalazili duz meridijana. Sve se izmijesalo u tih dvadeset i kusur godina... strast i zelja, ljubav i ljubomora, altruizam i egoizam, smijeh i suze... Prostirao sam njeno nago tijelo umijesto uzglavlja za moju pohotnu molitvu, dok trazim oprost za svijesno krsenje jedne od deset zapovijedi koja glasi: "Ne cini preljub". Odvojeni prostorno, a opet zajedno, pregurali smo i njezinu udaju meni iz osvete jer sam previse volio svoju slobodu u tom trenu, i njen porodjaj sa jedinim djetetom kome je tvrdoglavo dala moje ime iz samo njoj znanih razloga, ratne godine i tko jos zna sto... i moju zenidbu kada sam osjetio dah zrelih godina na vratu, moj hod do vrha profesionalne piramide zivotnog poziva, isto tako i moj razvod, i krah na svim geografskim sirinama mojih djelatnosti, sumrak moga svemira i tamnu stranu moga mjeseca... Znao sam po dva puta u tijeku kalendarske godine prelijetati veliku baru, tek da bih bio uz nju nekoliko dana koliko je mogla ukrasti od supruga pod validnom isprikom, tek da bih joj puhnuo novi vjetar u onemocala zivotna jedra. Znam milijun sitnih detalja i tajni koje njen bracni drug, inace jedan od nasih najeminentnijih strucnjaka jedne medicinske oblasti, nikada nece ni naslutiti... Eh, koliko je jos skrivenih sitnica ostalo zakopano izmedju revdacije i transcendentalne meditacije u mojoj sobi sa velikim apstraktnim okom nasred najveceg zida, sto tako realisticno podsjeca na njeno culo vida... koliko je njenih dodira ostalo nedoreceno u mojoj palati sto mirise na patike, patetiku i politiku u kojoj sam poslije nase ljubavi preko zice odbolovao sve njene tuge, krvarenja nase Slavonije u cvatu i poetske inovacije latinskog juga, koji je uvijek u njoj budio nove nemire. Posjedujem tisuce kompromitirajucih i lascivnih slika njezine obnazenosti, kad se od pitome slavonske ravnice transformirala u stepu i tundru orkanskih divljina strasti i podatnosti... slika koje nitko nikada nece vidjeti osim mene jer iskonski cuvam njen integritet i nosim joj osmijeh sigurnosti na dlanu. Postoji jos beskrajna bura sjecanja u pocijepanim dzepovima vremena koje se iskralo.
  Svatko od nas ima nekog svog malog boga kome se potajno klanja i moli. I mada zveckaju vijekovi bez buke i svakog dana neki novi Juda prodaje svog Krista, ja joj se uvijek vracam i ona meni, bez velikih rijeci i laznih obecanja... tek za tren ukradenih strasti i putenih uzitaka, dolazimo na razmijenu nagomilanih emocija u nekom hotelu na kraju svijeta, za pregrst pokosene slavonske trave koja nas je odnjedrila. Jer svatko od nas ima svoj vlastiti kriz na putu do svoje Golgote. Moj ogledno nosi njeno ime umjesto slova INRI. I blizimo se nas dvoje svatko svome kraju... odvojeni, a zajedno... najbolje je tako za oboje... ona uz klinca koji raste i muza koji joj donosi materijalnu sigurnost... ja u svojim nomadskim lutanjima i dalje pokusavam pronaci izvoriste duge sa kog su nastale one boje na njenom kisobranu, kada sam je prvi put ugledao kako stopira na putu za Viroviticu. Znam i svijestan sam istine da razdvojeni najbolje plovimo uzvodno rijekom zaborava.
  U petak je umrla Fransoaz Sagan, zastitni literarni simbol Francuske dvadesetog vijeka. Koja koincidencija... njezin najpoznatiji roman se zove "Dobar dan tugo"... ima li u tome nazivu bar zrnce simbolike sa ovom ispovjedi koju poklanjam umijesto molitve njoj za miran san... Ah divota, bit ce Golgota...
P.S. Ponukan nekim svjezim rasprama o preljubu na ovim stranicama, dajem svoju pripovijed koja je istinita. A vi prosudite da li je to ljubav ili preljub...?  

 
 Nemoj dozvoliti da posijeku
sve kestenove u tvome gradu...
Jer kako cu onda pronaci
necije oci boje kestena...
A to mi je jedini putokaz...

 
Kada bih mogao sve suze svijeta da kisom smijeha ispoliram...
Kada bih mogao svu tugu ljeta nekom fintom srece da isfoliram...
Kada bih mogao da izbacim iz glave, tvoje oci boje usnule trave...
Kada bih mogao bar na tren da zaboravim na ovozemaljski stid...
I da pijan od mjeseceve ljubavi srusim tvoj kineski zid...
Kada bih mogao na zivotnoj tabli da izbrisem sjecanje, sve...
I da moja ljubav zaspi u tvoje svitanje, a ne prije nje...
Kada bih mogao da nabacim osmijeh na sva tuzna lica...
I da u svoja njedra skupim jata tvojih preplasenih ptica...
Kada bih mogao da zatvorim latice cvijetovima tvoje samoce...
I da uberem tvoju mladost kao ono slatko, zabranjeno voce...
Ali onda vise nista ne bi bilo iskonski isto...
I sve bi izgubilo caroliju, bilo bi ko suza kristalno cisto...
Zato zaboravi put do mog srca, jer ti nikad neces biti ona...
Uvijek ces biti samo kraljica sto nije nasla put do moga trona...
Zasto ne mogu da pretocim te lucidne snove,
Ko rujno vino, na suncevom putu odavde do jave?...
Jer valjda jedino to se prava ljubav zove...
I jedino to ima toplinu osmjeha jedne zene plave...

 
Dok  cekam  da  mi  svane,  obilazim  kavane
da  nadjem  one  nase  dane...
Konobari  me  se  klone,  vide  da  brod  mi  tone,
a  meni  jos  uvijek  grudi  zvone...
Jer  tebe  nema,  a  svud  te  ima,
u  ovom  vinu,  u  ovom  oblaku  od  dima...
Mozda  ces  jednom  i  da  shvatis  tko  sam  bio,
zasto  sam  tugovao,  ludovao,  pio...
Mozda  ces  jednom  da  se  sjetis  naseg  sna,
jednom  kad  budes  sama  kao  ja...
Mozda  cu  jednom  da  skoncam  kao  pas,
s'  casom  u  ruci  kraj  kavanskog  plota...
Al'  cu  i  tada  da  vjerujem  u  nas,
u  nasu  ljubav  jacu  od  zivota...
 

 
Dan  je  ostao  bez  kremena,  tinja  svitanje
I  zov  je  pticiji  drugaciji,
Sa  one  strane  vremena,  staro  pitanje,
Dal'  sam  niciji  il'  svaciji?
 
San  je  kao  ladja ukleta,  tamom  nosena,
Preko  prevoja  i  planina...
K'o  mirnu  luku  ugledam
Polja  kosena,  krune  seboja  i  malina.
 
Da,  opet  sam  snio  kosute,
Sedefne  vode  i  jablana  red...
O  da,  mjesec  u  mijeni  pozude
I  poljubac  njen,  k'o  bagremov  med.
 
Dlan  je  kao  mapa  lutanja,
Srce  skitnice  traga  citav  vijek  za  cudima.
Kad  zapadnem  u  cutanja,
Talas  zitnice  nosim  kao  lijek  u  grudima.
 
                                                           (Djordje  Balasevic)

 
I  ovaj  dan  kao  svaki  dan,  ocajan  i  mamuran...
Ali  slika  jedna  me  rasturi...
Na  njoj  ja  mlad,  kraj  mene  ti...
Bili  su  dani,  dani  od  neba,
Bila  je  tad  ljubav  sve  sto  mi  treba...
Bili  su  dani  bezbrizni...  bila  si  samo  ti...
Album  nase  ljubavi  sve  o  nama  govori,
Kako  smo  se  voljeli,  kako  smo  se  rastali.
Album  nase  ljubavi  kao  da  smo  spalili...
Dal'  i  sada  pamtis  ti  slike  nase  mladosti?
Album  nase  ljubavi,  praznici  i  rastanci...
Album  nase  ljubavi,  prastanja  i  poljupci...
Album  nase  ljubavi  znam  da  nismo  spalili...
Znam  da  i  ti  ponekad  listas  album  nase  ljubavi...
A  ova  nadolazeca  noc  kao  i  svaka  noc...
Samoca  zove  u  pomoc...  i  taj  album  nase  ljubavi.
 

 
Ponekad  draga  sjetim te se...
I  nesto  toplo  zasja  u  dusi...
Kao  stih  dobre  stare  pjesme,
sto  se  slucajno  zapjevusi.
Gdje  li  si  nocas  ti  daleka?
Da  li  si  negdje  svila  dom?
Ili  jos  uvijek  kao  nekad,
lutas  ponocnim,  opustjelim  Zagrebom?
Da  li  jos  uvijek  trazis  ono  cudo?
Onog  iz  tvojih  snova  vrelih?
Koga  si  trazila  uzaludno
i  one  noci  kad  smo  se  sreli?
O  trazi,  samo  trazi,  samo  tragaj...
On  ipak  jednom  mora  doci...
Iz  tvojih  lijepih  snova  draga,
u  tvoje  ne  tako  lijepe  noci.
Kao  sto  dodju  stihovi  ove  pjesme
iz  nekih  suma  nepoznatih...
pravo  u  nase  sto  se  smije  i  sto  se  ne  smije...
U  gorku  zbilju  ovih  kasnih  sati...
I  zato  tragaj,  samo  tragaj...

 
   Stajao  sam  sam  na  obali  rijeke  gledajuci  svoj  nomadski  zivot  u  njenom  zrcalu.  Kolijevka  jesenje  magle  pruzala  mi  je  okrilje,  bas  kao  one  jeseni  kada  si  otisla...  Listovi  zuti  od  sunceve  destruktivnosti  zatrpali  su  moj  trag,  bas  kao  one  jeseni  kad  su  razbijena  jata  ptica  selica  uzalud  trazila  put  ka  jugu...  I  kao  da  je  moj  kosmar  u  glavi,  melanhonlijom  svoje  tuge,  razbistrila  kap  smaragdne  rose...  a  u  korijenu  ludila  umirucih  mjesecevih  mjena  zacuh  rijeci:  "Covjece,  sagledaj  svoju  nemoc  da  zaustavis  zivotni  tok  rijeke...  a  ona  tvoj  moze  zaustaviti  svakog  trena."  Ona  je  moje  bitisanje  vagabunda  zaustavila  one  jeseni  kada  si  otisla.
   U  daljini  djevicansku  tisinu  prirode  zaparao  je   kao  sjecivom  zvuk  brodske  sirene...  bas  kao  one  jeseni.  I  iskrsnuo  je  pejzaz  kao  iz  najljepse  bajke.  Magla  nadolazeceg  jutra,  spustena  nad  valovitim  srcem  rijeke  koje  je  bilo  poploceno  zlatnim  listovima,  gutala  je  u  svoja  njedra  ogroman  brod.  I  tog  trena  osjetio  sam  grubu  caroliju  usamljenosti...  bio  sam  usamljeniji  od  svih  vas  koji  ste  otisli  svojim  zivotnim  tokovima,  odlutali  odneseni  svojim  zivotnim  burama  bas  kao  i  ovi  zlatno  umiruci  listovi  u  rijeci...  bas  kao...  Ne,  ne  mogu  izgovoriti  njeno  ime  tek  tako.  Bilo  bi  to  skrnavljenje  njene  ljepote  u  tom  rapsodicnom  casu   moje  nemoci  da  je  vratim.  Jer  tugaljiva  su  to  sjecanja  puna  Preverovog  "Mrtvog lisca"  koga  mi  je  tako  osjecajno  recitovala...  da  bi  odmah  zatim  pjevusila  "Melanhonlicnog  covjeka"  grupe  Moody  Blues.  Ah  koliko  je  velikih  kontradiktornosti  stanovalo  u  tom  njeznom,  krhkom  bicu.  Bila  je  i  nepredvidljiva,  i  cudljiva  bas  kao  i  rijeka  koja  ju  je  odnijela.  Ne,  necu  spomenuti  njeno  ime.  Mozda  bih  svojim  usnama  ukrao  ljepotu  njegovih  slova  i  time  osknavio  himnu  ljubavi  kraj  rijeke.  I  tada,  dok  mi  je  lopov  sjecanja  krao  razbacane  komadice  duse,  sjetio  sam  se  njenog  lika...  sjetio  sam  se  svih  onih  sitnica  koje  su  mi  onda  bile  nevazne...  sjetio  sam  se  kako  je  voljela  brodove,  rijeku,  igru  staklenih  perli,  jeftinu  bizuteriju,  Prevera,  Lorku,  Bajrona,  Bodlera,  Jesenjina,  Majakovskog...  citala  mi  odlomke  iz  neke  meni  nepoznate  knjige,  a  ja  je  gutao  sa  svim  slovima  iz  nje...  sjetio  sam  se  svog  egoizma  kada  sam  krao  njenu  ljepotu  samo  za  sebe,  tu  sintezu  Da  Vincijeve  Mona  Lise  i  pitaj  Boga  jos  koga   umjetnickog  djela...  I  nesvjesno  sam  poceo  da  molim  vjetrove,  te  nesputane  divove,  da  probude  zaspale  ptice  ociju  njenih  i  da  je  vrate  na  ove  sumorne  obale  sa  kojih  se  davno  otisnula.  Sjetio  sam  se  kako  je  govorila  da  je  i  smrt  lijepa  ako  je  u  sluzbi  zivota  i  ljubavi,  argumentovala  svoje  tvrdnje  toboznjom  ljutnjom  zbog  mog  osporavanja.  I  uvijek  smo  dolazili  u  sukob  zbog  bubica  u  njenoj  glavi.
   A  onda  je  rekla  nonsalantno  obicno,  valjda  da  sakrije  suze:  "Sutra  odlazim".  Osjetio  se  prizvuk  nenapisanog  rekvijema  nase  ljubavi  u  tom  jesenjem  danu...  I  bio  sam  tada  "Covjek  koji  prosi"  iz  pjesme  Deep  Purple...  skidao  sam  joj  "Oblak  u  hlacama"  bolje  od  Majakovskog...  sve  je  bilo  uzalud.  Otisla  je  govoreci  sapatom  onog  jesenjeg  jutra:  "Brodovi  su  kao  i  ljudi...  odlaze  u  rano  jutro  vodjeni  zadnjim  svicima  kao  zvijezdama  vodiljama.  Ali  ja  cu  otici  iz  tebe,  tek  kada  me  tvoja  memorija  izbaci  iz  tvoga  srca,  kao  plagijat  neke  nove  ljubavi."  A  ludi  pir  memorije  jos  uvijek  traje...  Brodovi  i  rijeke,  ma  koliko  bili  lijepi  i  tajnoviti,  mrzim  vas...  mrzim  vas  zbog  nje...