Sa druge strane jastuka...( Atlantika)

 
Pokloni tvoj osmijeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj, pokloni ga onima
koje ce znati da ga vrate,
onima koje ne vole cekanje,
kojima nije problem da svojim osmijehom
odmah uzvrate, bez razmisljanja,
a da ga prime jos manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj
jer moj osmijeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo cezne da izleti, predugo plete sarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vrijeme moje su usne nijeme.
Zato ne zaboravi,
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge seme.
 
                          

 
Nemoj da mi uputis vise nijedan pogled,
cak iako bi to smio.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene pise
i tiho, necujno urezuje tvoje ime,
u neke moje jos nerodjene rime
zute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to htio.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pjene,
ponasaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao sto si do sada umio,
nastavi da gledas kroz mene u nedogled,
iako tu ispred tebe stojim.
Nemoj uopce da me gledas, zaboravi me...
Potrosi svoje poglede na one druge,
na one sto znaju da se kikocu,
da od svega naprave vaznu temu,
na one izgubljene u beskraju
sto ne znaju za samocu,
na one sto se trude da uvijek nose sminku,
na one kojih se sve tice, a tako malo znaju...
Gledaj njih, zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva, niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge price.
Nemoj da mi uputis vise nijedan osmijeh.
Jedan je dosta.
Pomislicu da u tom novom jos nesto pise
i bojim se, izazvacu podsmijeh
kod onih kojih se sve tice.
U meni se rodi i osta zelja koja klija i raste,
i izvija se i trudi da uzleti u nebo,
i nemoguce presraste...
I zato nemoj, nemoj nikada vise
da mi poklonis nijednog smijeska...
Zamisli da me nema, da ne postojim,
tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strasno se bojim, da je tvoj osmijeh samo greska.
 

 
Kada odlucis da nekoga volis, 
prvo treba da naucis da hodas po snijegu,
a da ne ostavljas tragove...
jer samo tako nikoga neces povrijediti
svojim odlaskom...