O životu

Svim vjernicima koji slave po julijansko kalendaru
želim sretan Božić mir Božiji Hristos se rodi.

Vani odjekuju petarde i poneki vatromet.
Unutra tv,pc,malo meze,kolača,sok i ja.
Na mobitel već stižu čestitke za 2020.
Eh da nisam prehlađen bio sa svojim
društvom,ovako ću malo da smetam
vama:)))))

Neka vam mali Isus ispuni srce ljubavlju,zdravljem i mirom.
PS:Oprostite mi,ako sam ikad ikog od vas uvredio.
Ja nikom ništa ne zamjerim i svima sve opraštam.

Žalosno je da blog s uvredom dobije ijedan komentar.

Tako nekako kaže stara narodna poslovica.
Tu poslovicu možemo primjenitii ovde na iskrici,ali i ne moramo.
Možemo prepustiti nekom drugom da bude kovač naše sreće.

Naravno počet ću od samog početka,dakle od pretrage profila.
Prvo tražimo profil koji ogovara onom što mi tražimo.
Drugo javimo se izabranim članovima ili pogledamo ko se nama
javio,pogledamo profil onog ko nam se javio.Ukoliko profil odgovara
onom što mi tražimo,počinjemo dopisivane.
Ukoliko prepustimo drugom da bude kovač onda se javimo bilo
kojem članu ili čekamo da nam se bilo ko javi.

Sada prelazimo na drugu fazu,to jest na dopisivanje.
Prvo moramo znati što želimo,brak,vanbračnu zajednicu,sexi
avanturu,vezu bez zajedničkog života,prijateljstvo itd.Kada znamo
što želimo,dopisujemo se dok ne vidimo kako druga strana
zamišlja odabranu vezu.Ukoliko nam oboma odgovara ono
što smo kroz dopisivanje saznali prelazimo na treću fazu
to jest na upoznavanje uživo.Međutim možemo se dopisivati
i do beskonačnsti,pričati o ko zna o čemu,od umjetnosti do
filozofije itd.

Treća faza,upoznavanje uživo.Sada izlazimo iz domena iskrice.
Prilikom upoznavanja uživo provjeravamo kako funkcioniše u
stvarnosti ono što smo kroz dopisivanje govorili.Ukoliko je sve
u redu prelazimo na četvrtu fazu,a to je primjena veze.
Međutim možemo se viđati i s nekim ko ne odgovara onom što
mi tražimo,nadajući se da će ta osoba promjeniti mišljenje to jest
da ćemo mi tu osobu promjeniti.

Četvrta,završna faza.Brak,vanbračna zajednica,sexi veza,prijateljstvo
ili neka druga veza.Ponovo se vraćam na poslovicu.Dakle mi smo
kovači svoje sreće.Prvo moramo znati da možemo biti biti srećni
samo ukoliko je srećna i osoba s kojom smo u vezi.Ukoliko je
osoba s kojom smo srećna onda smo i mi srećni,ukoliko nije srećna
ne možemo ni mi biti srećni.Prema tome mi se moramo pobrinuti da
osoba s kojom smo bude srećna i obrnuto ona se mora pobrinuti da
mi budemo srećni.Međutim možemo se i mi sami pobrinuti za svoju
sreću.Možemo biti srećni i ako osoba s kojom smo nije s nama srećna.
U tom slučaju se postavlja pitanje hoće li ta veza opstati i kako će
funkcionirati,postavlja se pitanje jesmo li zaista srećni u takvoj vezi.
U vezi u kojoj se svako brine sam o svojoj sreći neovisno o sreći osobe
s kojoj smo u vezi.

Link

Link

Ana je upoznala Ivana kada se on zaposlio u firmi u kojoj je ona radila.
Oboje su zbog posla doselili u Zagreb iz malih gradova,ona iz Glina,a
on iz Vinkovaca.Sudbina je htjela da oboje nađu posao u istoj firmi i
da iznajme stanove u istoj zgradi.Ivan je bio 8 godina mlađi od nje.
Bio je malo povučen,niskim se nije posebno družio,ali je bio veseo.
Volio je da se šali i da pjevuši mada nije imao smisla za pjevanje.
Često je u šali znao reći da lijepo pjeva,samo ga je ružno slušati.
Bio je visok,ali mršav.Ubrzo je dobio nadimak buco.Prihvatio je taj
nadimak.Taj nadimak je dobio zbog mršavosti i zbog toga se šalio da
nije zgodan,ali da je zato nezgodan.
Ispočetka su se družili samo u maloj firminoj kantini za vreme pauze.
Jednom prilikom,za vreme tih druženja Ana je rekla da bi voljela kupiti
komplet cepter posuđa.U to vreme taj komplet je bio dosta skup i nije
trenutno mogla da odvoji toliko novca za to posuđe.Obećala je samoj
sebi da će kupiti čim skupi potrebnu svotu.
Cijelo društvo je ćutalo,jedino je Ivan progovorio.Predložio je da on
plati to posuđe,a da mu ona vraća u mjesečnim ratama bez kamate.
Broj rata je prepustio njoj.Ana je malo oklevala,a onda prihvatila njegovu
ponudu.Pošto je iz tih druženja znala da Ivan nezna i ne voli kuvati te da
jede konzervisanu hranu odlučila je da ga povremeno pozove na večeru
kod sebe.Ivan je prihvatio njen poziv i tako su se njih dvoje počeli družiti.
Nakon par večera Ivan je zahtjevao da mu Ana ne vraća posuđeni novac
i da to bude njegovo učešće za večere.
Mada Ivan nije ni znao ni volio kuvati,on je volio kolače i sam ih pravio.
Povremeno je te kolače donosio i u firmu da počasti najbiliže radne kolege
i koleginice.Često je donosio i Ani koleče,po njegovim rječima,on je znao
umjesto obroka da se najede kolača.Ana nije jela puno kolača,samo bi
povremeno uzela po jedan do dva kolača.Osim kolača Ivan je jeo i tjesteninu
sa kruhom,dok Ana nikad nije jela tjesteninu sa kruhom.Ana se čudila kako
je on mršav čak i za njen ukus kada jede toliko kolača i kruh sa tjesteninom.
Da ona to jede izgledala bi kao bure.
Jedne večeri,krajem tjedna Ana je došla s posla bolesna.Još na poslu je
osjećala veliku hladnoću,ali je nekako izdržala taj dan.Kada je došla u stan
sva se tresla,nije imala snage ni za što i samo je popila jedan andol i legla u krevet.
Ubrzo je začula kucanje na ulaznim vratima.Nije imala snage za goste i
samo je doviknula da je legla,na što je čula Ivanov glas.Rekao je da joj neće
smetati,samo će joj ostaviti kolače.Rekla mu je da ih donese sutra,ali on je
bio uporan pa je morala ustati i otvoriti vrata.
Samo ju je pogledao i bez rječi počeo da kuva čaj.Za to vreme Ana se
ponovo smjestila u krevet.Kada je skuvao čaj,natjerao ju je da ga popije.
Znala je koliko je on tvrdoglav i popila taj čaj nadajući se da će je tad
pustiti na miru.Na njeno iznenađenje on nije izašao iz stana,nego je legao
kraj nje.Legao je iza njenih leđa,dobro je ušuškao i zagrlio je rukama oko struka.
Nikada je prije nije ni zagrlio,a sada je legao s njom u krevet.Ubrzo joj je postalo
vruće i pokušala je da izvuče ruke ispod pokrivača,ali joj on to nije dozvolio.
Bunila se,govorila da ne može disati,ali sve je bilo uzalud.Nije znala kada je
zaspala,bila je u nekom bunilu/košmaru.
Kada se ujutru probudila i ugledala Ivana pored sebe kako spava,prisjetila se
što se sinoć dogodilo.Polako je ustala iz kreveta i pri tome vidjela da je on go.
Nesvjesno je pogledala sebe,bila je u istoj spavaćici u kojoj je legla.Znala
je da je on legao obučen i pitala se kad se on svukao i što se dešavalo tokom
noći.Ničeg se nije mogla sjetiti.Iz njenih misli trgao ju je njegov glas.
-Vidim da ti je bolje- kratko ju je pogledao i brzo nastavio.
-Ne brini,ništa se nije desilo,samo smo spavali.
-Samo smo spavali-ponovila je njegove rječi kroz smijeh.Subotu i Nedelju su
proveli u njenom stanu.Ana je preko dana sjedila u krevetu,pokrivena dekom.
Ivan je kuvao čaj i podgrijavao hranu iz njenog frižidera.Namjestio je sto uz
krevet i s njom igrao čovječe ne ljuti se.Uprkos imenu igre,oboje su se ljutili
kada bi izgubili patiju.Puno su razgovarali o svemu.Smijali su se dogodovštima
iz njihovog djetinjstva.Pričali o svojim obiteljima,pa čak i o svojim bivšim ljubavima.
Nije mu vjerovala kad joj je rekao da je imao samo dve djevojke.Nije mogla
vjerovati da je muškarac od 29 godina imao samo dvije djevojke.Sve što je za ta
dva dana saznala o njemu joj se sviđalo osim njegove tvrdoglavosti.
U ponedeljak je osjećala da ima snage za radni dan i otišla je na posao.Na poslu
je mnogo razmišljala o Ivanu i ta dva zajednički provedena dana.To su bila dva
najljepša dana u njenom životu i odlučila je da on mora biti njen.Nije željela da
ga opterećuje ili bilo čime uslovljava.Još na poslu ga je pozvala da te večeri
dođe na večeru što je on rado prihvatio.
Čekajući ga da dođe,postavila je hranu na sto i u sebi ponavljala zamišljeni
razgovor s njim.Istovremeno se radovala i pribojavala njegove reakcije.U sebe
i svoje osjećaje je bila sigurna,ali u njegove nije.Nije bila sigurna dali se i ona
njemu sviđala ili je s njegove strane bilo samo prijateljstvo.
-Ovo je za tebe-rekao je ulazeći u njen stan.Pružio joj je tacnu sa kolačima.
Sjeli su za sto i večerali.Ona je prva završila s jelom.Kada je i on završio s jelom
počeo je da skuplja prljavo suđe.Posle prve večere on je odmah zapalio cigaretu.
Tad je ona pokupila suđe i otišla da ga opere uprkos njegovom nagovaranju da
to ostavi za kasnije kad će on to oprati.Te prve večere on joj je dozvolio da ona
odmah opere,ali je od tada on odmah prao govoreći da je ona kuvala pa je na
njemu da opere.
-Ostavi to,sad želim da razgovaram s tobom.
-Razgovaraćemo kad operem suđe-odgovorio je i otišao u kuhinju.Dok je on
prao suđe ona je još jednom ponovila zamišljeni razgovor.Kada joj se pridružio
i zapalio cigaretu,ona je započela.
-Danas sam razmišljala i imam predlog za tebe.Što misliš o tome da nas
dvoje budemo cimeri i time uštedimo novac za jednu stanarinu?
Ivan je ćutao i ona je nastavila da priča -Bilo nam je lijepo ova dva dana.
Ja mislim da bi mogli živjeti kao cimeri,bez ikakvih obaveza.Oboje bi bili slobodni.
Mogli bi da se družimo s kim ko hoće i da prestanemo biti cimeri kad god to
jedno od nas poželi.
Nastala je tišina koju je napokon on prekinuo.
-Ne dolazi u obzir-srušio je sve njene nade tim rječima.
Oboje su zaćutali,a onda je on nastavio.
-Možemo zajedno živjeti,kao momak i djevojka ili kao verenici.
Ponovo je zaćutao,a onda nastavio.
-Kasnije bi se mogli vjenčati,ukoliko se budemo dobro slagali.
Što ti misliš o tome?
Bilo je to više nego se ona nadala.Radosno je prihvatila njegov predlog.
I tako je započeo njihov zajednički život.

Da,kad hoću nešto napisati na blogu,moram kliknuti na
tu opciju da bih pisao.U zadnje vreme mi se sve manje
klika na tu opciju.Jesam li se zasitio bloga,jel mi fali
inspiracije?Neznam ni sam,ali znam da mi fali da pročitam
nešto (meni) zanimljivo.Nekako je u zadnje vreme blog u
mirovanju,malo ko išta piše,zašto,što se dešava,neznam
niti želim o tome.Znam da nekima fale neki nickovi,nekima
fale svađe,a nekima zezancija.Želim biti iskren kao i obično
pa ću reći,meni ne fale nickovi već tekstovi koji bi mi bili
interesantni.Ne fale mi ni blogovi sa svađama,naprotiv
drago mi je da ih nema.Ne smetaju mi ni blogovi sa slikama
ili linkovima,ali i njih je sve manje.Znam da se ni moji blogovi
mnogima ne sviđaju (nisu im interesantni) to je meni razumljivo.
Ne ne tražim da sada svi počnete čitati moje blogove,ne tražim
ni da počnete pisati meni zanimljive blogove.Želim samo čuti
dali vama fali blog zapisa?

Uvod:
Priča je iz tv emisije sve za ljubav,koju sam gledao na TVu.
PS.Dodajem link na kojem možete pogledati ovu priču to
jest ovu priču.Ova priča počinje od 35 minuta video zapisa.
Link

Tri sestre.
Danijela je nazvala telefonski broj emisije sve za ljubav
u želji da pronađe svog oca i svoju polusestru,po ocu,koju je
vidjela jednom davno dok je bila mala.
Danijela je rođena i živjela u Srbiji,tadašnjoj SFRJ.
Njena majka je bila iz Srbije,a otac iz BiH.Pošto njezin otac
nije radio,a majka bila bolesna došli su u Srbiju gdje je majka
imala zdrastveno osiguranje.
Dok je još Danijela bila mala,njeni su se roditelji rastali.Tada
je upoznala polusestru Gordanu koju je Danijelina maka
jedno kratko vreme čuvala.
Ubrzo je tv ekipa stigla kod Danijele.Ona im je ispričala
svoju priču i tv ekipa je krenula u BiH da se raspita za
Danijelinog oca.U BiH su našli Danijelinu polusestru po ocu
ali ne Gordanu već također Danijelu.Danijela iz BiH je
bila najstarija kćerka svog oca.
Ispričala je priču da su njezini roditelji radili u Njemačkoj
i da su se posvađali i razdvojili na neko vreme.Nakon
nekoliko godina su se pomirili.Jednog dana je došla njena
polusestra Gordana koju otac nije priznao.Ispričala je
da Gordana živi u Hrvatskoj i da je udata.Nije znala
gdje Gordana živi,nije znala da ima sestru Danijelu u Srbiji
niti je znala da je njezin otac bio oženjen dva puta.
Također je rekla da su joj roditelji umrli.
TV ekipa je pronašla Gordanu koja je znala za Danijelu iz
BiH,ali ni ona nije znala za Danijelu iz Srbije.S Gordanom
su doli u BiH.
Nazvali su Danijelu iz Srbije i rekli joj da ona dođe u BiH.
Rekli su joj da imaju novosti i da im je ona potrebna
zbog dalje potrage.Kada je Danijela iz Srbije stigla u BiH
rekli su joj da imaju dve vjesti za nju.Jedna dobra i jedna loša.
Dobra vjest je da su pronašli njenu sestru,a loša da je njezin
otac umro.Upoznali su je prvo sa Danijelom,a nisu joj rekli
da to nije Gordana.Nakon toga su joj rekli da ima dvije
polusestre i upoznali je i sa Gordanom.
Tri sestre su nastavile posle toga da se viđaju.

Za moj pojam,dugo nisam ništa pisao.
Ima tu svega,nekad počnem pisati pa odustanem.
Nekad nemam volje,nekad nemam što,a zadnjih
dana nisam imao kad.Bio sam jako umoran kako
fizički tako i psihički.
Ova priča je počela davno,o njoj sam nešto malo
već pisao,u stvari o ženi iz ove priče,a ne o ovoj
priči.Sada ću pisati o zadnjih 6 dana,računajući
i današnji dan.
U Utorak je svanuo ljep sunčan dan i spremio sam
se za odlazak kolicima u jednu podosta daleku
prodavnicu.Išao sam jednoj prijateljici kupiti nešto.
U toj prodavnici je bilo jeftinije nego u ostalim,zato
sam išao tako daleko.Pre polaska sam svratio do
nje,da vidim trebali joj još nešto.
Njih dve su sjedile u sobi,bile su istih godina.
Sara,distrofičarka i srčani bolesnik,često sam
kod nje,skuvam joj kavu i pomognem da je popije.
Dam joj tablete da popije,promjenim kanal na TVu.
Pozovem pomoćnog (personalnog) kad joj treba.
Rada,zdrava žena,dolazi kod Sare 4 sata dnevno
da joj kuva nahrani je i još ponešto uradi.Njih dve
su prijateljice,a ja sam Radu upoznao preko Sare.
Rada ima muža i troje djece.Dvoje odraslih i jedno
treći razred osnovne.
Sari nije trebalo ništa više,osim onog što smo se
sinoć dogovorili da joj kupim i ja sam otišao.Nakon
obavljene kupovine u povratku sam svratio do jedne
pekare da sebi kupim bureka (sa mesom) na vagu.
Kupio sam 1 kg neka imam za dva dana.Dok sam
čekao burek sjetio sam se da Sara voli krompirušu
a Rada pitu od tikvica pa sam uzeo i njima dvema
pite da ih počastim.
Vraćajući se u zavod nazvao sam Saru da kaže Radi
da sam joj kupio pitu da ne ode kući prije nego ja
dođem.Malo posle toga zove ona mene da joj još
nešto usput kupim.Kupio sam i to i vratio se u zavod.
Obje su se obradovale pitama.
U sredu Rada nije došla kod Sare,išla je negdje sa
mužom i mlađim sinom.Ja sam pomagao pomoćnom
u pomjeranju namještaja kod Sare da lakše kolicima
priđe računaru.To je za mene bio težak fizički posao
i dobro sam se umorio.
Navečer sam Sari,kao i obično kuvao kavu,kad mi je
rekla da je Rada imala težak moždani udar i da je u
bolnici na aparatima.Doktori su rekli da postoji mala
šansa da preživi i to,ako preživi naredna 24 sata.
Na žalost nije preživjela,umrla je u Sredu kasno
navečer.Sara i ja smo to saznali u Četvrtak.
U tri naredna dana sam išao kod Sare i izjutra i navečer
umjesto kao ranije samo navečer.Sara inače vesela,uprkos
svojoj bolesti i nemoći sada je tužna i zabrinuta.
Govori da to nije pravedno.Rada je umrla,do jučer zdrava
žena,koja ima djecu,a ona,kojoj treba pomoć oko svega
je živa,po njoj ona je trebala umreti.Zabrinuta je i ko će
joj kuvati,koga da sada nađe.
Danas je Radina sahrana.Nema više Rade,ali ona će i dalje
živjeti u srcima njenog muža,djece i Sare.Život ide dalje i ko
zna što još nosi sa sobom.Ja znam i vjerujem,iako je sada
svima njima teško i tužno,još će biti i lijepi i tužnih dana.
Život je ljep i promjenljiv kao i vreme,veselje i brige se
smenjuju kao i sunce i kiša.
Još ima dosta dobrih ljudi,naćiće se neko ko će moći i htjeti
Sari kuvati i pomagati,samo treba vjerovati da posle kiše
dolazi sunce i radovati se tom suncu.

Janja je rođena davno kao jedno od mnogobrojne djece
njenih roditelja.Rođena u malom selu pored malog grada.
Život u maloj sredini bio je sve samo ne lak,ali istovremeno
i lijep.Radilo se od jutra do sutra,što joj nije bilo teško.
Od zabave tu je bilo sijelo i prelo.
Da već pogađate,živjela je u srednjoj Bosni.U tim posleratnim
godinama u toj maloj sredini i to još u selu,malo je ljudi bilo
zaposleno.U školu su išla samo muška djeca i to samo zanat.
Ženska djeca nisu išla u školu.
Tadašnji običaji su bili surovi,sa djevojkom/momkom se nije
moglo ni popričati nasamo.Zabavljalo se samo na tim sjelima
i prelima po strogim pravilima.Nakon udaje žena je morala
da sluša muža i njegove roditelje.Žena se ništa nije pitala
a razvod je bio zabranjena tema.
Ukoliko bi neka žena i razmišljala o razvodu nije imala kud.
Roditelji je nebi primili jer je bila velika sramota da se vrati.
Posao nije imala jer nije ni u školu išla pa se nije mogla ni
zaposliti.Nije bilo ni centara za socijalni rad koji bi je zaštitio.
Jedino pravilo je bilo,ćuti i trpi.
Janja se zaljubila u jednog lijepog,naočitog,zaposlenog
momka.Ni on nije išao u školu,radio je kao šumski radnik.
Ubrzo je zaljubljenost prošla,kada bi se nečemu usprotivila
dobila bi šamar.Kada je počela razmišljati o razvodu već
je imala dvoje djece,koja su često bila gladna.Živjeli su
skupa sa muževim ocom/udovcom i muževom braćom
koji su još bili djeca.
Kada bi Janja rekla mužu da želi razvod on se nije bunio.
Rekao bi joj da slobodno ide,ali bez djece.Za nju to nije
dolazilo u obzir jer je znala da bi djeca uz njega patila.
Ukoliko bi i otišla i povela djecu sa sobom,nije znala što
bi sa djecom.Ona bi mogla raditi kao najamni radnik u
nekoj bogatijoj porodici,ali kuda s djecom.
Nije se mogla ni ponovo udati.Muž joj nebi dao djecu niti
bi je drugi (bolji) primio sa djecom.Zbog toga se Janja
odlučila ostati u braku zbog svoje djece.Više se ni u čemu
nije suprostavljala mužu.Više mu ništa nije prigovarala.
Njihov brak postao je podnošljiviji,brinula se za djecu i
nije se svađala sa mužom pa je i on postao bolji.
U međuvremenu su muževa braća odrasla i došlo je
vreme da se žene.
Malo zbog toga što je kuća postala tjesna za sve njih
a malo i njezinom ne nametljivom željom,uz pomoć
njenih roditelj i miraza,kupili su komadić zemlje,napravili
kuću i odvojili se od njegovih.Sada su već imali dosta
djece koju su školovali.Oboje su puno radili,ona čak i
iznad svojih mogućnosti.I dalje je muž bio glavni i za
sve se on pitao,ali je ona naučila kako dobiti ono što
najviše želi,ne za sebe nego za svoju djecu.
Više nije bilo ni svađa ni batina,polako se ona sve više
pitala i odlučivala.Bila je sretna,ne zbog muža nego
zbog djece koja su bila dobra.Djeca su bila njezna sreća
i zbog njih je živjela i radila.
Vremenom djeca su se poženila i poudavala.Muž joj je
umoro,a Janja je ostala sama.Sada živi i čeka kada će
joj doći djeca,unučad i praunučad.Istovremeno im se
raduje,ali se brzo i umori od sve te gužve kad dođu.
Sada su joj potrebni mir i tišina.Često zna reći
"Lijepo je kad dođu,ali još ljepše kad odu"

Ja vas molim ne uzimajte mi moje snove.
Ne uzimajte mi moju maštu,ne uzimajte mi moju iluziju.
Ne uzimajte mi moju ljudsku dobrotu,ne uzimajte mi snove
o nevinosti,ljubavi i povjerenju.Ne,ne budite me,ostavite
malog dječaka u meni neka budan sanja o sreći i bezbrižnosti
i neka živi od ljubavi,jer akom me probudite,ako uzmete išta od
moje bajke ja ću uvenuti kao cvijeće bez vode,ako me probudite
i vratite u stvarni život,u život odraslih,ja neću biti ja,ja ću biti
samo sjenka s kojom se sudarate i po kojoj gazite.
Zato ostavite sanjara da živi u svojoj bajci od života,u svojoj
mašti i svojoj iluziji gdje je sve lijepo i gdje su svi srećni.

Zvonko je sjedio na klupi u parku i posmatra djecu
koja su se igrla.Gledajući ih sjetio se svog unuka
koji je živio s roditeljima,preko velike bare u velikoj
jabuci,kako mu je sam unuk objasnio.
Za trenutak njegovu pažnju privuče ženski glas u
njegovoj blizini.Okrenuo je glavu na stranu iz kojeg
je dopirao glas.Ugledao je ženu u sobnim invalidskim
kolicima.Prvo je primjetio da žena nema noge od
koljena na dole.
Mada nije prisluškivao,nije mogao da ne čuje što
govori.Pričala je s nekom ženskom osobom,to je
zaključio po tome kako je oslovljavala osobu s
kojom je pričala.Dopadala mu se boja njenog glasa
kao smješak na njenom lijepom licu.
Završila je razgovor i stavila telefon na klupu pored
koje je sjedila u kolicima i počela nešto da traži u
torbici koju je držala na krilu.Da nebi i dalje buljio u
nju ponovo se okrenuo prema djeci,ali više nije uživao
u njihovoj igri.Pogledao je na sat i zaključio da je
vreme da krene kući na ručak.
Žene u kolicima više nije bilo,ali je na klupi ugledao
telefon.Očigledno ga je žena zaboravila dok je
preturala po torbi.Uzeo je telefon i pozvao zadnji
birani broj.Javio mu se ženski glas.Objasnio je
da je našao telefon na klupi u parku i pitao čiji
je da bi mogao vratiti telefon vlasnici.
Kada je dobio ime i adresu otišao je u taj dio grada
i našao se ispred male kućice sa vrtom.Za trenutak
je zastao posmatrajući cvijeće pred ulazom.Kad
je podigao pogled ponovo je vidio Slavicu.
- Ja sam Slavica - rekla je,a onda dodala - ja sam
zaboravila telefon.Nazvala me je prijateljica na kućni
telefon i rekla mi da ste zvali i da će te doći pa sam
vas očekivala.
- Ja sam Zvonko - predstavio se - ako se slažete
voli bih da ne persiramo jedno drugom.Koliko
vidim približnih smo godina i nema potrebe da
jedno drugom govorimo vi.
Ponovo se pojavio onaj simpatični osmjeh na
njenom licu.Prihvatila je njegov predlog i pozvala
ga da uđe u kuću da popiju kavu.Nije ni primjetio
kada je prošlo vreme,ali je toga postao svjestan
kada se u kući postalo tamnije.Zahvalio se na kavi
i ugodnom razgovoru,a ona njemu što joj je doneo
telefon i onda je on otišao.
Te večeri je slabo spavao,stalno mu je Slavica bila
u mislima.Sutradan oko podneva ju je nazvao i pitao
dali bi uveče izašla s njim negdje na večeru.Obradovao
se kad je prihvatila.
Proveli su ugodno veče i nastavili da se viđaju i dalje.
Nekad su odlazili u park,nekad u pozorište,a nekad
su provodili vreme kod njega ili nje.

Znam da nije pristojno objavljivati privatne poruke,ali isto
tako znam i da mi moja prijateljica neće zamjeriti.
Ovo je samo početak njene prve poruke meni i početak
mog odgovora njoj.

Ponedjeljak, 25.01.2010. u 16:58
Pošiljatelj: XXXXXXX
Primatelj: tape
Pozdrav
Tape.... ja nepoznata XXXXXXXXX, javljam ti se na
private, kao nikad. Žao mi je, žao mi je jako što si nestao
s webloga, i žao mi je što si promijenio profil,pojednostavio ga....

Ponedjeljak, 25.01.2010. u 17:55
Pošiljatelj: tape
Primatelj: XXXXXXXXXX
Re: Pozdrav
Zahvaljujem se na javljanju.
Nisi ti baš nepoznata.Par puta
si bila na mom blogu.

Kao što se vidi iz poruka,nas dvoje se dopisujemo već 9 godina.
Kao i u svakom odnosu bilo je tu i svađa koje sam davno
zaboravio,ostale su lijepe uspomene koje s radošću pamtim.
U vreme kad sam došao na iskricu još sam bio zaposlen,sad sam
u mirovini.Tada sam još mogao hodati bez hodalice,sad ne mogu.
Kad sam prvi puta došao na iskricu neznam ni sam.Oni koji su pre
mene došli ovde i koji su pisali na forumu,koji je u to vreme radio
znaju da sam više puta odlazio i vraćao se.
Kasnije je forum zatvoren i tada sam otkrio WEBlog,do tada nisam
pisao na blogu.Neko vreme nisam pisao ni na blogu i tada mi se na
pvt javila ona i tako je počelo naše prijateljstvo,prvo virualno,a
kasnije smo se upoznali i uživo.Za ovih 9 godina vidjeli smo se
4 puta i to tri puta u Hrvatskoj i jednom u B. L.
Češće smo se viđali u HR jer ja tamo imam braću pa sam dolazio
kod njih.Moja braća žive blizu Zagreba kao i moja prijateljica i tako
smo se prvi puta u HR sreli na glavnom kolodvoru u Zagrebu kad
sam se vraćao od brata.Tom prilikom mi je ona unela torbu u vlak.
Osim što je meni tada pomogla oko torbe,pomogla je i mojoj sestri
nakon njene operacije,čuvala joj je djecu i kuvala,sve je to radila
zbog prijateljstva prema meni.
Zahvaljujući našem dopisivanju i prijateljstvu ja znam sve što se
kod nje događa i ona zna sve što se kod mene događa.Skoro svaki
dan razmjenimo bar po jednu poruku,s velikim povjerenjem se
povjeravamo jedno drugom.Pišemo o svemu i o brigama i o
onome što nas veseli.Zahvaljujući njoj ja virtualno živim život zdravih
a ona zahvaljujući meni život nas tjelesno hendikepiranih.Ona je
upoznala i nekoliko mojih prijatelja i prijateljica.
Ovim blogom joj zahvaljujem na prijateljstvu s nadom i vjerom da
naše prijateljstvo neće prestati dok smo oboje živi.Mogu i želim
reći da mi je ona najbolja virtualna i realna prijateljica u mom životu
i moj život bi bio puno siromašniji bez nje.
Hvala ti draga moja prijateljice.
PS nepunih 9 godina.

Tomo je bio osrednji učenik,njegova najčešće ocjena
u srednjoj školi je bila trica.Išao je u ugostiteljsku školu.
Želio je biti konobar.Već je išao preko ljeta na more
raditi kao konobar.Bio je to sezonski posao.Time je
spajao ugodno sa korisnim.
Kao i većina njegovih vršnjaka često je razmišljao o
sexu,ali za razliku od njegovih drugova,on je maštao
i o braku,o suživotu sa nekom curom i obitelji.Kada
bi maštao o tome,uvjek je želio brak drugačiji od
braka svojih roditelja.
Njegovi roditelji su se često svađali,svađe su uglavnom
bile oko novca kojeg nikad nije bilo dovoljno.Tomin
otac je radio kao rudar dok je majka bila domaćica.
Tomin otac je bio staromodan čovjek koji je mislio
da je muškarac taj koji mora zarađivati za obitelj
a žena brinuti za kuću i djecu.
Tomina majka je to prihvatala,ali problem je bio što otac
nije mogao zaraditi dovoljno za izdržavanje petero djece
i zbog toga je često dolazilo do svađe.Majka je ocu
prbacivala nedostatak novca,a otac majci da nezna
rasporediti novac.Na Tomino čuđenje,nijedno od njih
dvoje nikad nije ni spomenulo razvod.
Naprotiv između svađa oni su bili nježni jedno prema
drugom,nikada otac nije udario mamu niti ju je varao
kao neki iz susjedstva,bar to Tomi nije bilo poznato
niti je to majka ikad spomenula.
Tomi se sviđala Jelica školska koleginica,ali mu je
istovremeno išla i na živce pa ju je izbjegavao.
Jelica je živjela u domu za nezbrinutu djecu.Bila
je povučena štreberka.Dečki su se često šalili na njezin
račun što je Tomi smetalo.Jednom ju je pozvao u kino
ali se brzo pokajao zbog toga.Pričala je samo o školi.
Kada joj je predložio sex ona ga je odbila,rekla je
da se premalo poznaju za sex.
Od tada su se njih dvoje stalno svađali.Čas su bili
prijatelji čas ni to.Kada bi je pitao o njezinim roditeljima
ona ni o tome nije željela razgovarati.Njezino odbijanje
sexa i razgovora o bilo čemu osim o učenjuTomu je
navodilo da bira ljepše i opuštenije cure s kojima nije
nalazio ništa zajedničko osim sexa.
Ispočetka je bio srećan što mu kolege zavide na lijepim
curama,ali i to mu je vremenom dosadilo pa se poput
Jelice i on povukao i osamio.