nemir i strast

kolko se u stvari u ovoj nam rvackoj rola? dok sam živio tamo gdi sam živio. tamo su rolali svi koje poznam. barem rekreativno. poneki i svakodnevno. ipak većina nismo bili ozbiljni roleri. rolali smo uglavnom vikendom u parkiću kraj kazališta . i još smo rolali kad je bila kakva dobra svirka u okolici.
onda sam odselio pa sam promjenio okolinu. prvo sam mislio da niko ne rola već da se ovdje samo cugaju kiseliši. al vraga. malo po malo i skužim da ima ekipa koja uredno rola. i to skoro svaki vikend. zabava, prošćenje, svadba, ma nema veze kaj je, na kraju se uvjek zarola malo. čak sam skužil da ima u ekipi povremeno i ljudi od preko 60 godina. (bolje je nek gemišt, isto vudri, al ništ glava ne boli i ne bljujem poklem).
bio sam nedavno i u dubrovniku. i konobar u hotelu poslije većere nudi cugu s onih bolničkih kolica, a oči krvaveeeee. pa pitam onako ko uz put jel rolaš nešto. on se nasmije i šuti. poslje idem natrag u sobu kad li evo ti njega i nosi rolu za probu, a ak hoću mogo bi mi i prodat. pa jebate led. turistička ponuda 100 %.
imo sam i neke frendove u sl.brodu. e jebi ga, tam se pak stalno rolalo. i ujutro i u podne i naveće. al sam ja još onda bio premali pa nisam. sad neznam nikog tamo jer su ovi moji pozavršavali škole i ostali u zagrebu, il izginuli u bosni il otišli u bosnu, srbiju, šta ja znam australiju. al siguran sam da i tamo rolaju, jerbo su bili baš jako zagriženi roleri.
i tako, kad pogledam, ispada mi da nema gdje se ne rola. spol, dob, politička pripadnost, vjeroispovjest ništa nije bitno. jel sam ja to u krivom okruženju il se stvarno u rvackoj tolko rola ??

neznam kako i zašto već nisam otupio, al ljudska me glupost svaki put iznova zgrozi. i to kad mi ju servira neko mlado čeljade od dvadesetak valjda godina, još mi je groznije. jer do tih je godina već trebalo sazrit dovoljno da može normalno mislit i normalno razgovarat, a ima još cijelu vječnost pred sobom da se zatupljuje do razine amebe.
nevjerojatno kako me svaki put to iznenadi da su ljudi spremni izricati sudove o stvarima o kojima nemaju pojma. kao kad mi sestrin dečko objašnjava da ja loše vozim, a on na primjer niti nema vozačku u svojoj 36. godini. ili kad mi recimo na primjer neki mladac ide pojašnjavat kako je u rvatckoj bolje neg je bilo u jugi. i kak smo mi tam onda bili sputanih misli i ispranih mozgova, a eto sad smo svi slobodni i sretni.
i probaš objasnit. al ne i de. ne ne i ne . meni je moj tata, il učiteljica povjesti il ivo sanader il ivica račan il vjesnik, jutarnji, večernji il neznam već koji bogomdani autoritet reko da je to tak i gotovo. a jebate irud zatupljeni. i ajde kad mi je takve stvari pričo moj pokojni deda u svojoj poluishlapjeloj 70 i nekoj godini, koji je bio na križnom putu i kao diplomirani ekonomist moro kopat kanale da prehrani ženu i djete, to mi je jasno. čovjek je pun gorčine i prošo je svega u životu, pomalo je posenilio i naravno da ima svoje mišljenje o svemu. i ne moramo se oko toga složit, on ima svoje argumente koje ja ne mogu ničim pobit i kraj priče.
al ovo kad shvatim da u meni matorome ima više bunta, nepriznavanja autoriteta, vlasti, države, poretka, službenih istina, želje za drugim pogledima na svijet nego u tom mladom čeljadetu, e onda ukurac. stvarno je dovoljno ponovit neku laž na tv dovoljan broj puta i evo ti istine. ko blesave ovce prihvatit ćemo i najgluplju dogmu, samo ak nam je lijepo servirana. i umjesto da poslje "četrdeset godina crvenog mraka" skužimo kako je lako manipulirat ljudima i ne dozvolimo si to nikad više, mi odma ko stoka blentava prihvatimo novi "istiniti pogled na svijet" svi se lijepo pokrstimo, zamotamo u šahovnice i složno zapjevamo "moja domovina". pa u kurac.
al to je to. ljudi gledaju tv, a ne čitaju. u stvari čitaju, al sportske, milu i večernji. sad su bar knjige jeftine. a ima dobrih. al jebi ga nisu šarene i nemaju slikica i na njima nema reklama za detrđent, uloške i bigbradera. ko jebe knjige. dajte nam masmedija, cd igrica i formirajte nam molim vas mišljenje nebismo li lagodnije živjeli i nemorali sami možda misliti. dajte nam svima iste odjeće beneton, svima istu mekdonalds hranu i svima isti pogled na svijet. i onda nekaj veselo na tv. recimo stori supernova idol generacije.
a bude li još tkogod možda nešto mislio njega čemo satrat il izložit u zoološki vrt il dat u neku instituciju na promatranje. pa ukurac.

evo, ja potaknuo blaženku da piše, on potaknuo mene.
spomenuo mi jna, a ja odma u sevdah. e koja su to vremena bila. svaki put kad vidim četkicu za zube ja se odma sjetim kamenca na čučavcu i sati voljnog odmora provedenog u tom veselom okruženju. i još uvjek u kapi nosim iglu i konac, onako frajerski iznutra zakvačenu. pa kad pukne puce ja se samo smješim. i lače si na crtu uvjek peglam, ima muva da se poseče na njih. a kad popizdim sam na sebe rasturim si krevet i pa ga onda opet slažem. sve su mi košuljice uvjek uredno "na puce" posložene u ormaru, a cipele nabiksovane i uglancovane.
eh, to su bila vremena. a iz zvučnika prže vesna zmijanac i šemsa suljaković sve jedna za drugom. pa izjutra kad krene MPV namah mi je život jasniji. a menza. ma milina jedna. drnč. ratne rezerve paštete i ribica. pasulj sa rebarca. desert sutlijaš. a vakcinisali su nas s nekim pelcom pa može i šoder da gutamo ne bi nam loše bilo.
uf jebate, to je bila vojska, a ne ove curice danas. em im je deset mjeseci puno, em im je sve preko 100 km puno, em su svaki ibogi vikend doma, ...

jebeš mi sve, evo priznam ja sam pomalo pastoralno seljački tip. i ne kontam brzo. a naročito ne volim sve što vole mladi. zatucan sam valjda. provincijalac vječiti.
i ja onda kao takav ne mogu shvatit šta ima bit zanimljivo gledat 12 ljudi kako žive skupa. probo sam ja zadnjih par dana to gledat. al ne ide. jebate dosadni su ko ivan šuker i jozo radoš zajedno. ajd ok malo bolje izgledaju, al ništa drugo. možda sam ja gledo u krivo vrijeme, al da bi jednu pametnu od njih čuo, ništa. jesu pokazali sise nešto malo, al nije to baš bila neka erotika. ko đenet đekson.
i kak to uopče radi, mislim ko to sve plaća, i ko to uopće gleda i kak da to uopće postoji. meni je to bolesnodosadno. al okej možd je greška samnom pa ja ne kužim spiku.
a jel ima iko da kuži, pa da me neukog prosvjetli?

živim na selu. moja je kuća pored ceste. prometne. traktori, auti, kamioni, kombajni, kosilice, registrirano, neregistrirano, suludo prebrzo... ma ko je ikad živil u zagorju zna kaj je to. živi kaos na cesti širine jedva oko trake i pol. kamioni se mimoilaze tak da su oba dva s jednim kotačem u grabi, a retrovizori im se malo kvrcneju. nije zabadaf polica osiguranja u zagorju najskuplja.
al svejedno, tu se ide oko 80 na sat. pa sad, koga udarim - toga ne žalim. u ovo vrijeme kolko ja živim u toj kući (cca 5 godina) već sam s ceste mical desetak štosdemfera i nagledal se spotrtih lampi, sprolijanoga ulja i zgužvanoga lima za cijeli život. al jebi ga ljudi su glupi i ne kužiju. ne kužiju od prve, ni od druge ni od treće. skužiju valjda kad se probude u šok sobi, a pišaju u vrečicu, a kraj glave imaju katalog invalidskih kolica da si odabereju koja im pašeju. al to je već skroz druga priča.
imal sam pet malih mačića. u stvari, kaj ja znam tu su se oko kuće motali, punici su cvijeće spotrgali, pa sam ih nahranil. i tak su ostali kod nas. već sam si malo mislil da kaj bum s tim tolkim mačkima kad narasteju.
prošli tjedan sam našel jednoga kraj ceste. bila mu je glava razbita i malo su mu crijeva virila. zakopal sam ga prije neg ga je žena uopče vidla. al odma je znala kaj je bilo. i tak ih je ostalo četiri.
jutros kad sam krenul na posel videl sam onak u imaglici na cesti crnu mrlju. nisam išel blizu jer je bilo  suprotno od smjera u kojem ja idem a dugo sam spaval pa mi se je žurilo.mrlja je bila skroz bezoblična i neraspoznatljiva. ipak, sve mi se čini da su sad još samo tri mačića ostala.

od kad ga je žena izbacila iz stana snalazio se catman kojekako. prenoćio bi nekad kod eme, nekad kod crnepantere, nekad kod biljarca, ponekad čak i kod aricije.
ali kako je vrijeme prolazilo sve ga je manje ljudi puštalo na spavanje. iz više razloga. s vremenom je postao još opakiji, bezobzirniji, pa čak i agresivniji. stalno je sve slao u kurac, svima je govorio da su za kurac il da su ružni i debeli i još im je ponekad u savršenoj paraboli smjestio žutozeleni hračak posred čela (pljuc). to je ljudima pomalo prestalo biti zabavno pa su mu prestali pružati gostoprimstvo.
tako je catman odabrao svoju klupicu u parku i uglavnom tamo spavao. klupica je bila pored svjetiljke, nedaleko vodoskoka i uz samo dječije igralište s velikim pješčanikom. dakle krevet, struja, voda i WC sve na jednom mjestu. skoro ko garsonjera, samo je malo veći propuh.
i tako je catman mirno snivao svoje snove o odlasku u afganistan, osnivanju republike dalmacije, slavi, bogatstvu, crokoki i montizapi kad kroz park naiđe devil. pomalo pijan, pomalo euforičan glavinjao je devil kroz park i pjevušio neku od melodija istre i kvarnera kojih se naslušao te večeri na velikom godišnjem partiju metroseksualaca i biljojedaca ovog dijela europe. i samo mu je bilo žao što nije pristao na prijedlog aAnte, pročelavog veterana metroseksualne scene i svratio do njega u stan na partiju oralnog seksa i monopola. sad mu je bilo sve više i više žao jer mu je kurac-krastavac žuljao nabore hlača i već je poprimio enormne dimenzije od 8 cm u dužini i barem 15 mm u promjeru.
onda mu se ukazao catman. spavao je kao crknuta krava na svojoj klupi poluzakopčanih hlača (kopčanje je ionako gubitak vremena, kad ću svejedno, prije ili kasnije, morat ponovno srat) izvaljen u svoj svojoj dužini na ostacima nekad pozamašne trbušine. devil je brzo shvatio da je to prilika da se riješi te gadne napetosti u preponama i pošto se par puta osvrnuo i uvjerio da ga nitko ne promatra izvadio svoj krastavac i u par sekundi obavio sve što je želio. catman je sve to prespavao. nije ništa niti osjetio. u stvari je ali mu je pasalo pa su mu snovi postali ružićasti i to je bilo sve.
dok je zakopčavao svoju dindrlicu devil se sažalio nad catmanom pa mu je u ruku stavio 20 kuna, tek toliko da nekako očisti savjest. i ode tako devil kući sveudilj pjevušeći neku od melodija istre i kvarnera.
kad se catman probudio razveselio se sav nad, kako je on to mislio svojom srećom i nekom dobrom dušom koja mu je dala 20 kuna. bez puno razmišljanja poletio catman u diskont i uzeo ožujske za svu tu lovu. do navečer je catman popio svu pivu i pijan ponovno zaspao na istoj toj svojoj klupi.
tijekom cijelog dana devil je bio kao u nekom snu. vrtilo mu se u glavi i pred očima su blještale slike vatrenog seksa koji je tog jutra u parku doživio. bilo je to gotovo spiritualno iskustvo i devil je znao da nikada do sad nije imao prilike doživjeti tako nešto. borio se sa sobom, smišljao tisuću razloga protiv, ali je na kraju dana i opet bio u parku kraj catmanove klupe uzbuđen i razdražen kao mlada kobila. zaskočio je jadnog zaspalog ništaneslutećeg catmana i rasteretio si bolne prepone. i opet je u catmanovom znojnom dlanu završila zgužvana novčanica od 20 kuna.
i slijedeće jutri catmanu je bilo sretno. mislio je jadan da ima svog vlastitog anđela čuvara. sa smješkom od uha do uha ponovno je napunio vrečicu s ožujskim pivama i u njihovom društvu proveo ostatak dana.
iz dana u dan priča se ponavljala. devil je obljubljivao usnulog catmana, a catman sav sretan izjutra kupovao ožujsku. prodavačice u diskontu već su imale pripremljene ožujske za catmana jer ih je već ujutro prije otvaranja nestrpljivo cupkajući s noge na nogu iščekivao.
onda je jedno jutro, možda tri – četiri tjedna nakon prvog noćnog orgijanja u parku catman odlučno odgurnuo ponuđene mu flašice u diskontu i iz sveg glasa zagrmio na prodavačice. za kurac ste vi i ta vaša ožujska. karlovačko mi dajte. ko vas jebe s ožujskim. OD OŽUJSKOG ME VEĆ TRI TJEDNA PEČE ŠUPAK.
 
 

svim ljudima i neljudima loše volje, uzburkanih čireva, podivljalih hemeroida, znojnih pazuha, smrdljivog daha, nagnjilih zubi, crnih misli, nečasnih namjera, spletkarima, kurvišima, žicarima, krepilima i degenericima želim usrano i sjebano jutro pa da preraste u ljigavo podne i katastrofalan dan, a noć možda i ne dočekate. 

ispalo je super to s tim poslom. prvo i prvo uopče ga je dobila. povjesničar umjetnosti s osrednjom karijerom turističkog vodiča razno raznih sumnjivih agencija koje mjenjaju ime svaku drugu godinu, dobila je posao u export import firmi za izdavaštvo i kulturnu suradnju.nije ni sama vjerovala da je to istina.
onda joj još Bartol, njezin debeli i vječito zajapureni šef, veli da bi trebalo otići u sarajevo i napravit neki poslić, susrest se s amirom koji će joj onda dat neke kataloge. sve u svemu četiri dana s putom. službeni auto i pet dnevnica, za svaki slučaj, ako treba vrati se u subotu.
ma fantastičan početak čuda nedočekanog zvanog stalni radni odnos. bilo je dobro i raditi kao vodič. lagala bi kad bi rekla da nije bilo dobro, ali s vremenom čovjek poludi od svih tih razmaženih babaetina-krmača s njihovim nesuvislim planiranjem puta, nezajažljivih dječaka koji očekuju da im je vodič baš stalno na raspolaganju i ocvalih don juana koji rastrošno rasipavaju svoj izblijedjeli šarm. vrijeme je za promjene, zaključila je i spletom sretnih okolnosti završila u kultexpu poslije svega tri mjeseca traženja odgovarajućeg posla.
vozila je šefovu lagunu prema sarajevu i uživala u vlastitoj samouvjerenosti. baš sve mogu sama, baš mi se dobro slažu kockice u mozaiku mojeg uspješnog života, ja najveća, ja nepobjediva. mantra uspjeha i sreće, pročitana u nekom američkom izdanju cosmopolitena prije par godina odjekivala je u njezinoj svijesti. Već ju je ponovila milion puta. više iz navike, nego iz nekog uvjerenja, ali ipak,  svaka je pomoć dobrodošla. ako ne pomaže, ne šteti sigurno.
razmišljala je i o kremenom kojeg je još prije pola godine ostavila na kolodvoru u tri ujutro dok je prvim jutarnjim busom žurila natrag u zagreb. kremeni je stajao na peronu u društvu dva pijanca, prometnika i jedne zaspale, najvjerojatnije pijane kurve. stajao je kao stup od soli i hvatao usnicama još zadnje okuse poljupca rastanka kojeg su razmjenili na brzinu poslije par sati provedenih u njegovoj smrdljivoj jazbini. pričao je kremeni o kiši i suncu opstanku vrste, vulkanima i svemiru. ona je uglavnom šutjela i procjenjivala da li joj se kremeni uvaljuje ili ne. i tako je došlo vrijeme da ode na bus za zagreb. poslije su razmjenili nekoliko mailova i on joj je ostao nepoznanica kakva je i bio. strpala ga je već u ladicu "ne otvarati, neisplativo, izgubljeno, nesuvislo", ali stalno se nekako vraćao i raspaljivao maštu.
počeli su znakovi pokazivati da je sarajevo u blizini. shvatila je da je pravo vrijeme da se totalno skoncentrira na vožnju. sarajevo 15, znači još malo. onda kod druge benzinske odma na prvu cestu desno i samo ravno do amirove firme. nemožeš ju fulat jer je limun žuta i vidi se na 300 km. to je amir sebi ofarbo da zna nać i kad je lud i kad je pjan.
dva dobra manevra prestrojavanja i bila je na industrijskoj cesti koja obilazi sam grad u širokom luku. valjda ću u ova dva tri dana i vidjet nešta od sarajeva, a ne samo ove tu betonske grozote pomislila je. a zatim odmah zamislila sebe i kremenog u poluromantičnoj šetnji barščaršijom, pijuckanje kahve topli burek ... hm. poluromantično. da stvarno, zaključila je, s tim kremenim stvarno je sve nekako napola. ni vrit ni mimo.
evo još samo malo. bartol je rekao da industrijskom vozi oko 7 - 8 km i da je onda na cilju. amir ju već sigurno čeka s kahvom i onim kolačičima koje je jednom bartol donjeo na posao. teško, masno tijesto preliveno cukervaserom. urmašice ili tako nekako. ali nemožeš prestat jest dok ti ne pozli.
s lijeve strane na velikoj metalnoj bijeloj ploči crvenim je ogromnim slovima bilo je ispisano kremen-trade, pa onda još čitav niz sitnih nečitljivih črčkarija. okrenula se za natpisom potpuno iznenađena, zaboravivši na bartola, amira, posao, auto, cestu, ususret jureće kamione. "sudbina" stigla je još pomisliti prije nego što je svjetlucava režeča kabina manovog šlepera iz bugojna razvalila lagunu na dva dijela.

bili smo kod frendova. onda smo uspavali klince i otišli učetvero van. većerica, buteljica plavca, ugodna večer. priče o klincima, poslovima, trošenju novca, godišnjim odmorima. ma prava idila. mozak na pašu.
onda su žene bile umorne i otišće doma a nas smo dvojica još ostali. pa smo počeli obilazit birtije naše ranije mladosti. i tak birtija po birtija, runda po runda i dođe drugi dan. onda smo još išli na kiseli burek od sira i zadnju pivu na busni kolodvor ("gumica" - vječna i nepromjenjiva). tu je bil neki frendov šulkolega kojeg nije videl valjda 15 godina. malo je zgledal ofucano. ne zmazano neg onak nemarno, poluzapušteno. i bil je već sivozeleni u licu od alkohola. pil je vekiju. pred njim je bila pretrpana pepeljara. očito je cijelu noć tu.
i bok, kak si, pa kaj ima, pa gde si sve te godine, pa ovo pa ono. a bil je čovjek u ratu. i onda u mitrovici, pa stajićevu, pa u kurac gde još nije bil. jedan bubreg je moral izvaditi jer mu je počel truliti, stopalo mi je ukočeno jer je bilo zdrobljeno i zaraslo je po svojem. svi su mu zglobovi bolesni jer je spaval uglavnom na mokrom betonu skoro godinu dana. al je sve to skup ništ. jer su mu živci otišli skroz. ljudi koje je  tam upoznal i koji su to preživili su uglavnom već ispucali svoj metak u glavu ili su sasvim neuračunljivi. nema više kontakta s njima jer nemaju o čemu pričat. i tak to.
onda smo još sat vremena ili neznam kolko jer je meni bila ko vječnost. slušali kak su ga četnici silovali. i kak su poslje tukli pa opet silovali. i plakal je i smijal se i onda još vekije naljeval u sebe (imam još taj jedan bubreg, pa da mu nebu dosadno, he, he , he). i nismo imali u zalihi nikakvu zgodnu frazu pa da odemo doma. i frka bi nas bilo ostavit ga samog. nekak smo se nadali jutru i suncu, pa mu bude došla bolja volja. ili ga bude alkohol svladal pa bu zaspal i onda bu mu već bolje.
onda je gazda rekel da mu je žal, al da je fajrunt jer da mu bude došla inspekcija. a u stvari nije štel imati scenu u birtiji. a mirišalo je na nekaj grdo da se bu dogodilo. onda smo si seli onak pijani u auto i odpeljali se na parking pred bolnicom. frend je skočil doma (to mu je dvije ulice od doma) po tri limenke pive i cigarete pa smo do jutra sedeli u autu i pustili ga da priča.
konačno je došlo sunce i on je već bil skroz mortus. a ni mi nismo bili bolje. i kad sam već bil siguran d budemo sad pozaspali u autu on je izašel van, pošoral se po susjednom autu, izbljuval se jedno dva tri put i rekel da ide sad psihijatru jer da se ne osjeća dobro.
krasna noć.

e jebemti zagorje i zagorce.umalo ubih čovjeka, majčicu mu pjanu.
vraćali smo se doma. ja sam vozio jer sam podogovoru bio trijezan. bilo je pred jutro. al se to nije kužilo jer je magla bila takva kakva se sam po zagorskim grabama može naći. vidljivost cca 3 metra pred nosom. frendov razdrmani pežo hroptao je pod teretom nas petorice i sasvim mu je odgovaralo to kaj je magla pa se vozimo u trećoj četrdeset na sat. srednje crte na cesti nije bilo pa sam se orjentiral po bankini. sve u svemu blaga koma.
onda su krenule serpentine pa par grdih zavoja kroz šumu. i tu sam još usporil jer su kamioni razderali bankinu pa sam se vozil, onak više manje na sreću. moji su kompanjoni bili dost pijani pa su uglavnom dremuckali i podrigivali tak da me niko nije podjebaval za sporu vožnju. kaj me briga, vozil sam se u drugoj.
i onda odjemput sam velika crna fleka na cesti. stal sam upalil sva četiri i mislim si koji je bog sad to? onda skužim da leži čovjek na cesti. e jebi ga ukurac, odma mi je kroz glavu protutnjalo sve kaj sam znal o prvoj pomoći, o policiji o svjedočenju o sto zajebancija koje bi se mogle dogodit. čak sam si i pomislil da ga zaobiđem i pravim se ko da ništ nije bilo, ovi moji su spavali, na cesti nikoga ko bu znal da sam ikoga videl.
al sam onda ipak izašel van iz auta. dođem do tipa čučnem i malo ga pogurnem po leđima. on je ležal na boku i kak sam ga zaljuljal prehitil se je na trbuh i z nosom oderal po asvaltu. e jebi ga mislim si, bolje da ga nisam ni diral. onda se tip probudi. i bijelo me gleda. pitam ga da kaj mu je, da jel mu je pozlilo i tak, a on šuti. onda šutim i ja i mislim si kaj  da napravim.
onda se tip nakašljal i hračnul, onak grdo. a kad je mene zapahnul njegov dah sve mi je odma bilo jasnije. jebate ko iz bačve od vina kaj je već godinu dana prazna a nije oprana. skoro sam si i ja legel na pod kak je to smrdelo. nekaj je počel mrmoljiti, a iz iskrivljenog lica su ispadali glasovi poput laveža prehlađenog cucka. hrglj.. brlkćčna, čpojnsdbupnbn. ipak nekak je uspel izartikulirati da mu nije ništ, i da sad on ide doma jer mu je bolje kad si je malo odspaval. i da jel imam cigaretlina kojega.
i onda je prešel teškim korakom polako niz cestu, ko da ništ nije bilo. pa jebate to ima sam u zagorju. mogel sam ga zgaziti ko cucka da sam išel malo brže. sad bi bil u crnoj kroniki i možd na televiziji u županijskoj panorami.
 

tamo gdje sam ja odrastao, to je jedno malo mjesto u zagorju. u mjestu je škola, vrtić, nekoliko dučana, dvadesetak birtija i ukupno, s okolnim selima, oko 5 – 6 000 ljudi. sve u svemu, svako svakog zna i svako o svakome sve zna. to po prilici znači da i nema previše mjesta za individualnost ili posebne interese. ili si u grupi ili je grupa kontra tebe. kratko i jasno.
a ja dok sam bio klinac bio sam šeprtljav, pozamašnih dimenzija, antisportski nadaren i u školi sve pet. jebate, još da sam nosio cvikere kompletna slika štrebera i idiota, mete svake vrste zajebancije. grupa me više manje podnosila jer je ponekad falio neko za nekakav nogomet, pa ajde nek ja stanem na gol ili tome slično. al uglavnom mi je bilo pametnije držat se po strani.
centar svih zbivanja u tim danima bilo je dječije igralište - nakupina potrganih ljuljački, ispražnjeni pješčanik, dva poluispravna vrtuljka, slomljene klackalice i nešto niskog grmlja. ljuljačke su bile jedino što je valjalo, pa je oko njih uvjek bilo nekog sukoba. ja sam se uglavnom ljuljao prije ili poslije svih. ujutro, ili već pred noć, riskirajući jezikovu juhu jer sam došao doma prekasno. i to mi je bilo ok. ionako sam si sam bio najbolje društvo.
onda sam jedan dan upoznao zoranu, u stvari znao sam ja da ona postoji i ranije, vidio sam ju, ali nikad nismo pričali. zoranini roditelji su bili porjeklom domaći, ali su živote pokušavali nastaviti u zagrebu. i zorana je povremeno dolazila natrag u vrijeme dok su njezini starci valjda preseljavali iz podstanarstva u drugo podstanarstvo, nabavljali stan, mijenjali stan, kaj ja znam valjda tak nekak. u svakom slučaju ona nije bila dio grupe i skoro uopće nije izlazila sama van. djeca su u toj dobi okrutna i valjda joj se nekaj zamjerilo. osim toga bila je malo tu malo tamo, nije pripadala niti tu niti tamo.
jednog kasnoljetnog dana nailazila je ljetna oluja. nebo se je spojilo sa zemljom, iz daljine je tutnjalo, a siva koprena od pljuska približavala se sa obližnjih bregova. svi su već bili doma i to je bilo idealno vrijeme za mene da se nesmetano mogu igrati na igralištu. to su bili trenuci koje sam obožavao. onda sam skužio da dolazi zorana. sjela je na ljuljačku pored moje i počeli smo nekakvo pričanje. i pričali smo kao dva navinuta gramofona. o roditeljima, o bogu, o drveću, o pijesku, o pticama, o ljudima ... bez daha i u suludom ritmu. krali smo bjesomučno minute pred neminovan odlazak kući. sve šta je govorila imalo je smisla, a moja pričanja nisu joj bila glupa. onda je rekla da sutra idu u zagreb i da bude od sad u zagrebu jer da imaju svoj stan. i da nebu nikad više došla osim možda na dan dva da vidi baku. al baka je stara i možda bu brzo umrla. počela je kiša i morali smo pobjeći doma.
kasnije sam si vrtio taj dan u glavi puno puta. znao sam da je to bilo nešto sasvim posebno jer mi je svaki put kad sam sanjario o tom danu utroba čudno titrala i bio sam pun neke posebne topline. međutim kako je to bilo u vrijeme kad sam bio sasvim sasvim mali sad stvarno više neznam da li je to sve trajalo koju minutu ili više od sat vremena. nemogu sa sigurnošću tvrditi niti koji su djelovi razgovora stvarno bili izgovoreni, a koje sam s vremenom nadopunio sam maštajući.
zoranu sam ponovno susreo i nanovo upoznao više od deset godina nakon toga. i trebalo mi je par dana da skontam da je to ona ista osoba. nije bila posebno lijepa. bavila se sportom i imala je solidno tijelo, ali nikako ju nisam mogao nazvati ljepoticom. ipak imala je određenu dozu privlačnosti, nekog vraga u pogledu i zarazan smijeh. starci su pokrenuli nekakav biznis u staroj kući i zorana je dolazila iz zagreba vrlo često. tada više nije bilo govora o nekakvoj izolaciji "dotepenaca". bila je dio ekipe, podjednako kao što sam se i ja u međuvremenu uspio izboriti za taj status, pa smo se dosta viđali.
do tog sam se doba fizički uspio reducirati na nekakve prosječne proporcije, ali psiha mi je još funkcionirala na stari način, pa joj nisam baš odmah prišao iako me je podosta zaintrigirala. naravno, dok sam ja sam sa sobom rješavao prošla je baba s kolačima i ona je već imala dečka. da li je imala još kojega u zagrebu nisam nikad saznao. to što je ona imala dečka meni je na neki čudan način olakšalo kontakte s njom. nisam osjećao nikakav pritisak i mogao sam s njom pričati jednostavno i lako. ona se našeg prvog razgovora kao kroz maglu prisjećala i, kako mi je jednom rekla, nije ponekad bila sigurna da li je sve izmislila ili se stvarno dogodilo. u par smo se dana jako zbližili. mogao sam joj govoriti sve što mi je palo na pamet i lijepo mi ju je bilo slušati.
dvije noći provedene s njom u razgovoru o baš svemu i svačem nikada neću moći opisati. takve riječi ne postoje ni na jednom jeziku.
onda je zorana jednog dana, nekako oko sredine kolovoza, sjela u auto, svojoj frendici u krilo na suvozačkom mjestu. betonska ograda mosta u koji su se zabili zorani je smrskao lubanju i prsni koš. njenoj frendici ništa nije bilo. osim što je malo stradala na živce jer je zoraninu krv još godinama osjećala kako joj se cijedi po licu i vratu.
 
na grob ne odem nikad.al se uvjek sjetim.odvrtim filmove u glavi, pa ih opet spremim natrag u ladicu.

Jel ima neko odlikaša za iznajmit? Ili par komada odlikaša. Brzo bi ih vratio.
Pokrenuo bi biznis za prodaju računalne opreme, pa kad bi nekako od ministarstva prosvjete užico par ovih jeftilenskih kompova i prodo ih po duploj cjeni mislim da bi to bio dobar poslovni potez.

neznam baš točno kaj je to. neke naznake govore da je u pitanju međimurski nacionalni praznik. al nije provjereno.
predanje govori da se u taj dan natežu ovce (merino) i pije gvirc.
gvirc je pak neka tekućina koja mnoge svoje karakteristike dijeli s proljevom.i kokakolom.navodno se gvirc radi od crkotine.zato se i čitava fešta naziva pocrknulovo.
e pa sretno vam pocrknulovo.

bojim se za sebe i svoje mentalno zdravlje. počinjem uočavati promjene.u stvari tko zna koliko to sve skupa traje, al eto u zadnje vrijeme vidim da se nešto događa.
 
jesam li se s nečim otrovao? možda sam žrtva pokusa KGB a CIE ili neke treće UDBE.možda su me oteli okrutni vanzemaljci i poremetili mi moždane funkcije.ukurac, sigurno je samo jedno, nešto se gadnoga samnom događa.
danas sam švrljao po nečijem logu i nisam se posvađo s devilom. isto mi se dogodilo i neki dan kad se nisam posvađo s catmanom.ukurac stvarno strepim za svoje mentalno zdravlje. ili je već prekasno?
jmnpowi špošpo šćđ0'mlodzugofv čdbpv wl wpi kasno je kasno ješqoivqpčjnvpš š09uzt0nb'8pnđbšl
qšenvwći

kad sam ja bio mali onda su dečki išli na more hvatat švabice zgodne i mlade.i fino im bilo. a i puno ih je poslje išlo njemačku u posjete i nosilo levisice iz švabije, a neki su se i pooženili sa švabicama.istim tim mladim i zgodnim.
onda su švabice otišle na ibizu, sejšele ili neku tursku, madagaskar, kinu.šta ja znam. pa ih više nije dolazilo puno.ostale su stare, debele il zgužvane švabice.ja sam već onda bio veći al još nisam bio dosta veliki pa sam samo gledo kako dečki love ružne i debele švabice i žicaju kakvih stomaraka za par dana društva i možda pokoji sex.
 
onda sam ja dosta doraso, ali nisam išo na more jer je bio rat i nisam imo love.al sam imo dosta da idem u čehu i tamo naganjam čehinje.i sa 100 demova živim pet dana ko playboj i džetset. 
onda su kasnije dolazile čehinje i poljakinje mlade i zgodne pa smo njih gonjali jer ja još nisam bio prestari i preoženjeni. i to je ajde bilo dobro, al nije bilo ništa unosno jer su one imale manje love neg mi.
 
sad više nemreš ni čehinje ni poljakinje ulovit jer su one evropska unija a mi nismo i jako paze da s nama balkancima nemaju previše posla. to su mi na brodu za korčulu pojasnile eva i erika kad sam ih priupitao jesu li u croaciji susrele koga zanimljivoga. i odma sam im prsten ženu i djete pokazo da nebi bilo zabune, pa su mi fino onako iskreno poodgovarale, da su im rekli doma da nek paze jer da bi sad u croaciji mogli naletit na kojekakve tipove koji bi htjeli u EU ovako il onako.
stvarno smo na niskim granama.