Najbolje godine ovog života mog, sjajne i rđave

 

 
Ne lomite mi bagrenje,
bez njih će me vetrovi oduvati.
Pustite ih, moraju mi čuvati
jednu tajnu zlatnu kao dukati:
ne lomite mi bagrenje, pod njima sam je ljubio,
bosonogu i odbeglu od sna...

 

 
 
 

I tek da znaš... Mesec u žici je...
Zvone na večernje zvona Galicije...
I neka mi to ne uzme nebo za zlo...
Al' ti si jedino čemu se molim...

 


 Di je to drvo raslo, od kog je tesana?
Dal' se pod njime neko nekada ljubio?
Otkud u njemu izvor svih mojih pesama?
Dal' je to znao onaj ko ga je dubio?
 
Di je to drvo raslo, spram kojih vetrova?
Dal' je pod njime neko za nekim žalio?
 
Taji se jedno drvo u mojim grudima...
Gde li će nesto nići iz toga semena... da znam?

 

 
 Gorda naspram podsmeha i spletki, poslednjih...
Usamljeni galeb iznad mora Osrednjih...
Reči bi sve pokvarile...
Samo se ćutke pokraj mene stisla...
Sami... Svoji... Izbeglice iz Besmisla...

 

 K'o srna me je gledala
žalosnom pesmom sluđena.
 
 
 Čije si pile pirgavo?
Što nisi meni suđena?

 

 
 Uplaši me sjaj milion sveća kad se nebom popali.
Gde je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali?
 
Zašto se sve to dešava, dal' čovek išta rešava
il' smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama?

 
O, zagrli me sad, jako, najbolje sto znaš
i nemoj crnoj ptici da me daš.
 
O ne, ne brini, proći će za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.

Ili se to pak hrast munjama nametne?
Za to baš nemam reči bog zna kako pametne...
To je ta sudbina, valda...

 I lelujam u centru kao fenjer na vetru... Jesen protresa skut
Ne vredi... Potrebno je bar dvoje da se ukrsti put...
Zamrzavam sliku na poznatom liku, dok se šunjam u san
Da ne primete tamo da sam odsutan...
A nad mojim gradom primirje
Prolazi još jedan dan bez nje...

 
Negde se pipnu naši mali svemiri
Kada već pomislim da spavaš...
Zašumi saten... Tama se uznemiri...
I kao talas naiđes...

 
Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u
lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

 
Na morskome plavom žalu
Gdje čar lije vjetrić mio.
Plavušu sam bajnu snio
O kako sam sretan bio…
 
I dok sam joj govorio
Drhtale su usne njene…
Na morskome plavom žalu
Plakala je ljubeć mene…
 
E da mi je još jedanred sresti
Da ju pitam dal’ me ona voli
Da joj kažem da me srce boli
Da je bez nje tužan život cijeli…

 
Opet mogu čuti kako raste trava
obuklo se nebo, košulja mu plava
proteže se more i zjeva
kihnulo je sunce i oblaka nema.
 
Opet mogu budan sanjati sve što želim
imam svemir ljubavi s tobom da ga djelim
opet kuca strana lijeva
sretan sam jer znam...opet mi se pjeva!
 
Vratio sam se živote
otjer’o sam dane sive
imaš li za mene još ljepote
vratio sam se opet među žive...
 
Opet sreća tragove mi prati
a do kada, 'ko to može znati
sve dok u meni živi nada
život je lijep, život je sada!

 
Moja lakonoga...
Za drugoga zaručena, a za mene naručena kod Boga
Moja lepotuška...
Nedopijen gutljaj vina, dah karmina na krajičku opuška
I teški lom u srcu mom...

 
Halo? Ej, ćao! Ja sam, zar mi ne znaš glas?
Zvao sam te, nisi bila tu.
Pa eto, malo cugam,znam to nije spas.
Ništa, želim ti sretnu Novu godinu, ćao!
 
Pomisli u ponoć na mene, na nas,
pomisli na Šoltu, na klince i bas.
Možda novi januar donosi spas,
pomisli u ponoć na mene, na nas.
 
Ne daj da nam snegovi zaveju trag,
pogledaj kroz prozor kad sklopi se sat.
Nosiće te mašta k'o čarobni sag,
ne daj da nam snegovi zaveju trag.

 
Kao davni greh,uvek mi se ista javljaš.
Odzvanja ti smeh,cipele u prozor stavljaš.
I večno sanjaš,svetom putuješ bez putovanja
a Badnje veče dolazi.
 
Mogla si mi baši reći neke reči nagle.
Oči su mi, znaš,pune one iste magle.
Al' suprotnost sušta,sad u meni tuga koren pušta
a badnje veče prolazi.
 
To je bilo naše zadnje,
sad opet zvona zvone - slušam to.
Ne, nije svako veče Badnje,
al' ovo danas, sasvim slučajno - Badnje je.