Najbolje godine ovog života mog, sjajne i rđave

 
Curi od jutros od četiri-pet,
rešilo nebo da potopi svet.
Nad gradom danima vise iste kulise.
Poliva kiša al' to joj je zanat,
ma sve mi je ravno k'o severni Banat,
manje više, i sa kišom i bez kiše.
 
O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.
Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, čudo moje.

 
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.
 
Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niču u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.
 

 
Lome me vali, nose me struje.
Oseka sreće, a tuge plima.
Šiba me nebo bičem oluje,
al' još se ne dam i još me ima.
 
Možda će žena svilenog bedra,
koja me zove i pruža ruke,
uliti vetar u moja jedra,
do nove žene do nove luke.

 
Često ljubav tako prolazi
neosjetno preko večeri
u svjetloplavom bojom usana
hladan pogled iznad ramena
i opreznost do novog susreta

 
Al' me na svilen gajtan veži kao zvonce
i samo cimni kad poželiš
- ja ću ti zazvoniti.

 
Retko odlazim kući a pišem jos ređe,
i slike su bleđe i bleđe,
pa lepe potiskuju ružne.
Al' nekad poručim piće i tako to krene,
pa stignem u svatove njene,
sve prave su ljubavi tužne.

 
Kad odem,
kad u prozor staviš prvu hrizantemu
i kad popucaju divlji kesteni
ne pali uzalud fenjer na tremu
kad me otmu magle jedne jeseni.
 
Hej, budi jaka ti,
najlakše je plakati.
To nam samo gospod svira
jesenju sonatu.
 
Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
strah me da prođem al' proći ću.

 
Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...

 
U prvi suton jesen je napala na kej
Park se šepurio u žutom k'o stari ušminkani gej
Na uglu Čehovske u moj je prostor kročila
Titrava, poput sveće slavske... senka sa njenim očima
 
Bila je cvetak... No, to je jučerašnja vest
Svi smo mi Gospodari Sveta tu negde s dvadeset i šest
Naš grad je bio njen lični atelje
Veliki festival se snimao...
Bila je jedna od tri želje koje sam ikad imao

 
Negde se pipnu naši mali svemiri
Kada već pomislim da spavaš...
Zašumi saten... Tama se uznemiri...
I kao talas naiđes...
 
U školjki tvoga pupka leto zimuje...
Tu čuvaš mrve sunca za nas...
Sa tvojim dodirom se čežnja rimuje...
Dok kao talas nadireš...
 
     I bila je noć, jedna kao ova ... u Čehovskoj, u njenom gradu, na Orljavi...A ja sam dolazio sa nekog mesta na kom su svi bili, recimo, rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i čudno se zgledali kad bi neko zapevao jednu od onih Đoletovih pesama koje se, znate, baš i nisu pevale tada...
 
      I dugo sam stajao pod njenim prozorom tražeći, kao, nešto po džepovima, a tišina je bila... Jedino odjek koraka daleko dole, na Tekiji pored onog izvora, možda i dalje, i lepet nekih zagubljenih krila oko katedrale svete Terezije, a opet... Ni na trenutak nisam čuo kako diše u snu moje pile... kako diše...

 
Od Neuma do Čitluka dugo sam tebe ljubio a ti si se igrala, znam
I dugo si plakala kada si Gospu vidjela, a za tobom sam plakao ja
To je šok za mane majko, to je šok za mene majko
To je šok za mene majko
I sad se kiša sprema, tebe nema, nema, nema...
 
So here I am alone again my m?? goes in my blues
Everybody you dream hand in hand
and I'm made human being
And I wonder if I'm you would I dare .. ohh Lord

 
Ja ne krivim nikoga, jednostavno nije nam se dalo...
Ali tako želim da te noćaš zagrlim još malo
Da se naše usne sastave, a pjetlovi da nas rastave...
Meni dušo duguješ još to da budemo noćas zajedno...
 
Ljubit ću te sve dok traju zvijezde
a želja mi postaje sve veća
Nek' ti jutro miriše na mene
i nek te na mene uvijek sjeća...
 
Kunem ti se svime - od sada ću piti samo crno vino
Kap sa tvoje usne i još litar nebili me podsjetilo
kako ljube usne najdraže kad se tako strašno požele.
Meni dušo duguješ još to da budemo noćas zajedno...
 

 
Umorna si, mila, nek si,
to je nešto što ti stoji seksi.
Dremni malo, 'ko kaže da ne smeš?

 
Nikad ne pričaju o njoj...
A ja se ne raspitkivam...
Ukrstim politru i noć...
I na taj krst se, tu i tamo, prikivam...

Silna je ljubavi moć...
U jutra besana još dođe nezvana...
i kao provalnik mi pretura po mislima i pesmama...
Al to je sve što mi može...

 
Tajne su tu zato da ih neko nasluti...
Postoji reč
koja vredi tek kad se odćuti...
 
A onda shvatih, na prepad... Da te volim, ko nekad...
Vreme samo raspiruje plam...
U meni "miholjsko leto"... To prkosno sunce pred zimu...