Najbolje godine ovog života mog, sjajne i rđave

 
I verujem još... U tome je spas...
I često tako smišljam neki život za nas...
Al tada...
Javi mi se stvarnost setno... K'o violina...

 
Sve staze svijeta prođoh ja
sa zvijezdama sjevera
I svaku svoju grešku znam
ja ih zbog nje ponavljam
 
Sve staze svijeta puste su
samoća mi u koferu
Pjesma me boli, razori
a nju mi ništa ne vrati
 
Daleko, daleko
srce mi je ostalo
ostalo za sva vremena
da kraj nje budi se...

Možeš imat moje tijelo, ali dušu ne
 
Samo tijelo ništa mi ne znači
Kraj banhofa takve mogu naći
Želio sam da me stvarno voli
Da joj ljubav nije aerobik
 
Kad je sa mnom da ne skriva pogled
Da ne gleda uvijek negdje pored
Zagrljeni kada zora sviće
Da budemo kao jedno biće
 
Rekla mi je prvo veče, rekla mi je sve
Možeš imat moje tijelo, ali dušu ne...

 
Laž je da nikad ne preboliš
Nekoga tko te ostavi
Jer kada prestaneš da voliš
Sve se to brzo zaboravi
 
Laž je da preduge su noći
Kada si napušten i sam
Evo već godine su prošle
A ja o tebi ne razmišljam
 
Samo ponekad
Na tvoj rođendan
Osjetim bol u grudima
Samo ponekad
Na tvoj rođendan
Osjetim da nemam nikoga
 
Laž je da živjet nećeš moći
Sve su to smiješne zablude
Uvijek ce druga ljubav doći
Vrijeme je stari prijatelj
 
Kada me pitaju za tebe
Više mi glas ne zadrhti
Jer jednom ugašena vatra
Više se nikad ne zapali...

 
Srce bi radost mjesto tuge milo
Prospavao bih mnoge neprospavane noći
Al’ blogova ovih onda ne bi bilo...
 
Hvala tebi iz vremena ruža
Moje te pjesme ni za što ne krive
Ti koja si otišli iz života moga
U pjesmama mojim jos uvijek živiš
 
Ti si mi ušla pod kožu i dušu
Unijeli nemir odlaskom svojim
I tako su nastale sve pjesme moje
Koje se nekad i pjevat bojim

 
Oseka sreće... A tuge plima...
Šiba me nebo bičem oluje...
Al' još se ne dam... I još me ima...

 
Kao davni greh,
uvek mi se ista javljaš...

 
Mogla si mi baš
i reći neke reči nagle.
Oči su mi, znaš,
pune one iste magle.
 
Al' suprotnost sušta,
sad u meni tuga koren pušta
još jedno veče prolazi...

 
Zima je bila sa puno snijega,
ček`o sam za Travnik vezu.
Stresla je snijeg sa svoje kose,
čekajući voz za Brezu.
 
Zima je bila sa puno snijega,
vozovi mnogo novih lica nose,
ali nje nema, da kao onda,
strese snijeg sa svoje kose.
 
I ja ne mogu,
sve i da hoću,
zaboraviti plavu kapu,
a vozovi idu, danju, noću,
kroz Podlugove, kroz Podlugove..

 
O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.
 
Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, čudo moje.
 
Nekad si me čudila, o, danas bi mi tako legla.
Dodaj malo ludila, dodaj svetu malo vergla.

 
Digni tu lepu glavu... Pogledaj me bar...
U suzici što blista čuda se trista vide...
Tvoja je sreća samo tvoja stvar...
Al zato tvoja tuga... To je već priča druga... To na moj račun ide...
 
Lako je kad te neko ni ne zavoli...
Tad samo tamna strana srca zaboli...
Teško je kad za nekog jedinog i svog postaneš zrnce soli...
Teško je kad Tvoj Neko prestane da te voli...

 
Pokraj Save breze male
Tvoje oči vesele
Ove noći čudno sjaje
Mene više ne vole.
 
Sava tiho teče
Zadnje nam je veče
Draga postala si dama.
 
Slomile se naše grane
Više nemam prava ja
Na te tvoje oči male
Nisi moja curica.
 
Nije meni što ja neću
Više tebe vidjeti
Već je meni neće mi se
Nove oči svidjeti...

 više me putem ne prate.
A noć mi preti, ponoć i pusta tama,
kad me se samo dohvate.
 
Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva-tri stiha na dar.
 
Šta sam uradio?
Kakva tužna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna...