APOKALIPSA-RAGNAROK-SMAK

Davno, sasvim jako davno, prije ne manje od 30 godina, pohađao sam, ne svojom voljom ali sretan kao prase, neku ustanovu koja me je čuvala.
Dakle dok su moji roditelji, ostvarivali velike radne pobjede za sve narodne i narodnosti SFRJ-a i njihovo bratsvo i jedinstvo, ja i sestra bi svakog jutra oko 5:30 zamotani u dekice poput hot doga, svijetlo plavim pezejcem bili prevoženi u ustanovu.
Tamo bi nas otac ponovo polegao u krevet i mi bi još ćorili dva tri sata.
A onda, kad bi se već sasvim razdanilo, došle bi neke starije žene i digle nas iz kreveta. Rekli su mi da se te žene zovu časne sestre. Meni je to već onda bilo sumnjivo. Jer nisam znao objasinti pojam časti, a sestru sam već imao i to samo jednu.
Uglavnom bio je tamo i neakav parkić po kojem bi zajedno s drugom djecom, jurcali do ručka, il dok ne padnemo s nogu, ili oboje.
I onda jednog dana, dođe moj tata i kaže časnoj sestri Zinoviji:
-Ja ću vam to napravit. Besplatno.
I tako, nakon par dana, dođe moj stari s nekim radnicima. I za sat il dva iskopaše četiri rupe i u njih staviše neku željeznu konstrukciju, te naposljetku, na naše sveopće zaprepaštenje i odobravanje, montiraše na tu konstrukciju dvije ljuljačke.
Jebote!! Na jednu sam skočio ja, a na drugu moja seka. I ljuljali smo se ko nenormalni. A druga su djeca stajala oko nas i čekala svoj red na ljulju.
Al mi se nismo dali dolje. Što da vam kažem, bio sam neobično ponosan jer je upravo MOOOJ TATA napravio ljulju. Samim tim ljulja je neopozivo pripadala meni. I ja sam se mogao ljuljat kolko god sam htio.
Uglavnom ljuljao sam se satima. I kad sam napokon sišao s ljuljačke, to nije bilo zato što sam htio nekom drugome dat da se ljulja, neg zato što mi je pozlilo. Poremetio mi se centra za ravnotežu i jedno dvajs minuta nisam mogao hodat.
I tako. Dok sam sjedio na klupici i vraćao se u normalu, a teta me Zinovija gladila po kosi, ja sam potiho plakao dok sam gledao kak se neka druga djeca ljuljaju na ljulji koju nije napravio njihov tata nego moj tata.
I kao i svakom trogodišnjaku, bilo mi žao mog tate, na neki način. Ko da sam ga iznevjerio, zato što se više ne ljuljam ja neg neki tamo drugi.
Poslije sam mu to ispričao. A on se uopće nije ljutio.
Moj tata.
 

Poznajem puno ljudi. Svakakvih. Šarenih, Muških i ženskih. Od tih ženskih ljudi, koje znam, više od pola je nevezano.
I družim se s njima. Ispijam kave, ili periferno sudjelujem u razgovorima, jer se nalazimo preblizu u istom bircu, da ne bih čuo o čemu razgovaraju. (to je ono kad piješ pivo il što već, pa preko ramena serviraš ili reterniraš neku dosjetku društvu u ćošku)
Ponekad subotama, s nekima od tih cura popijem nekoliko rundi pelinkovca, pristojnosti i socijalizacije radi...
Uglavnom većina tih solo žena i djevojaka, bez obzira jesu li iz RL ili VL-a kad pričaju o dečkima koje nemaju kažu otprilike: Ma ja bi samo da je normalan. Ništa posebno, samo da je normalan frajer. Jel previše tražim?
Nemam pojma seko. Ali sam siguran da bi prvo trebalo definirat, što zapravo znači bit normalan frajer.
NORMALAN FRAJER by tantralover:
Jebeš čovjeka koji nikad nije dobio batine. Isto tako jebeš čovjeka koji nikad nije dao batine.
Jebeš čovjeka koji nikad nije pobjegao ko zadnja pička. Isto tako, ne valja ni onaj koji se bar jednom nije prvi zaletio u gužvu.
Jebeš čovjeka koji ništa ne čita. Jebeš i onog koji non-stop samo čita.
Jebeš čovjeka koji nije razbio auto. I onog koji ih non-stop razbija.
Jebeš muškarca koji nikad nije prevario ženu. I onog koji ih non-stop vara.
Jebeš čovjeka koji se nikad nije ozbiljno posvetio piću. I onog koji svaki dan pije.
Ne valja onaj koji se ustručava poljubit ženu iz čista mira pred velikim auditorijem. Isto ko i onaj koji se ne skida s njenog vrata.
Jebeš čovjeka koji se nikad ne svađa. Ili se stalno svađa.
Jebeš čovjeka koji često viče. I onog koji stalno šuti.
Nije frajer onaj koji se nije bar jednom, ozbiljno uplašio za svoj život. Ni onaj kojem je non-stop glava u torbi.
Čovjek koji nikad ništa nije ukrao je budala. Kao i onaj koji krade sve što stigne.
Nije frajer nitko, tko nije teško fizički radio. Dakako, ni fizički radnik po difoltu nije perspektivan tip.
Čestit frajer mora ić na gostovanja. Čestit frajer u jednom trenutku mora prestat ić na gostovanja.
Čestitom frajeru je lako nekome oprostit, al to ne smije radit prečesto.
Čestit frajer mora znat kartat, igrat bilajr, stolni nogomet, fliper i pikado. Al to mu ne smije bit životni poziv.
Čestit frajer mora uvijek imat čiste ruke. I u roku od 7 minuta promijenit kotač.
Normalan tip mora puno toga znat. Normalan tip se nikad s tim ne hvali.
Frajer je onaj koji je bar jednu noć proveo u zatvoru. Nije frajer onaj tko je često u zatvoru.
I mogao bih navest još bar trideset stvari, ali mislim da je i ovo dovoljno. Zapravo pitanje glasi. Pa koliko je uopće normalnih frajera među nama? Aj koliko?
Normalni su frajeri super rijetki. I ako ih i ima, većinom su zauzeti.
Uostalom, znaš li ti koliko ti moraš bit normalna, da si zaslužiš normalnog frajera?
Normalni su frajeri na cijeni. Zato što ih nema. A vi svi 'oćete baš njega. Iako, ja nevidim zašto bi takav tip, poželio biti s tobom.
Jedan od odgovora na pitanje jel tražim previše je DA. Tražiš previše.
 

Zadnji put kad je bila OVOLLIKO magle, bila je isto jesen.
Kak uopće opisat maglu, a da taj opis bude u isto vrijeme i precizan i nedosadan?
Znači magla izgleda ovako:     (nešto-nešto)           (nešto još bljeđe)        (nešto-nešto što se jedva vidi)      (kraj)
I tako. U zadnje sam vrijeme potpuno neinventivan. Nisam smislio ništa pametno od ljetos. Same gluposti mi padaju napamet. A i te gluposti, nisu neke kvalitetne gluposti, nego kratkoročna, petparaćka zajebancija.
I isto takvi snovi. Ko noćas recimo. Da sam razrednik. I da vodim razred na maturalac...
I umjesto da sanjam neobuzdan, pohotan sex s tri maloljetnice u tami svoje hotelske sobe, ja sam sanjao kak ih non-stop brojim po vlakovima, autobusima i trgovima...
I da mi je jednom to dokurčilo, pa sam rekao nekom đaku šta je imo pet iz matematike, da ja ne mogu više brojat. Nek on broji.
I mali se nije bunio. Svaka mi čast.
I da su onda oni, išli navečer u život, u tom nekom gradu, šta je na moru, pa ima i luku i kurve i sve to, a ja sam držo nešto ko govor.
Da vode računa o svojoj sigurnosti. I da se paze oskudno odjevenih, jako našminkanih žena, koje im predlažu bilo što. Jer će ih u protivnom, lučka kapetanija kukama po luci skupljat.
Onda sam se probudio. I sjetio kak su meni isto tako govorili da čeg da se čuvam tamo po Solunu i Ateni na maturalcu.
Svašta su nabrajali. Kurve, transvestite, dilere, džeparoše, razbojnike, pedofile i manijake i šta sve ne.
Al mi nitko nije spomenuo da se ne smije pijan zaspat na plaži. Jer se od tog mogu dobit sasvim ozbiljne opekotine po leđima.
To mi nisu rekli. Isto ko što ni Sabini nisu rekli da se takva koža ne smije grebat noktima za vrijeme sexa.
A nakon toga, meni nisu rekli da se ne smije tolko glasno derat od boli, jer su hotelski zidovi sasvim tanki, odnosno da vokalni element vaše srednjoškolske jebačine, ne smije sputavati ostale goste hotela u konzumaciji svojih soba.
Napokon, nisu mi rekli, ni šta se pametno može odgovorit na pitanje  A ko je tu koga jebo?
Sve sam morao sam.
 

- O, ho.
- Ae, ae, stani tu, u burundiju si. Šta ćeš?
- Zmiju. Šta se slavi?
- Konobar! Zmiju za dingospoa. Slavimo da.
-Aha. Tak i izgledate.
(konobar donosi zmiju)
- Ae. Daj i onim tamo šta piju.
-Šta piju?
- Šta šta piju? Kažem daj im šta piju. Ne pitam te šta piju...
- A dvojica piju oso lepeš a dvojica čisto.
- Deci deci?
- Ne. Oso lepeš.
- Jel to dva sa jedan?
- Aha.
- PA DAJ IM ONDA 17 SA 21. Eto to im daj.
- A jebote. Aj uzdravlje.
- Aj. A vidi onu tamo junghajnrih študenten was?
- Ja naturlih. Znam malu, prije je bila Gazimestan, sad je šatro Finska - Norveška.
- Čekaj jel to ona šta je sa Džaba d hatom po Tufni obrij-obrij...?
- Daaa, to je gospođa. Ali, molim, ona je danas fina dama. Iz fine familije. Nema više anegdota tipa lavabo.
- Ihihihi. A sjećam se toga. To je bilo ono s fucerima u cvajte. Tam di Šabac perja.
- A bio je i dotični gospodin Johnny Bravo, što ih je razvlačio po Tau Keramici.
- Sodoma.
- Haribda.
- Haringe i gomolja.
- I blitve.
- Nego da te pitam. Jel ti znaš onog malog, iz Tvrđe , onog govno iz nosa da mu jebem sto mrtvih majki, onog pedera malog šta je flajkoše dijelio po gradu prošlo ljeto?
- Onog zalizanog?
- Ma da.
- Šta je radio ko lift boj za pokojnog Dakotu?
- Ma da bre. peder mali. Oca mu jebem narko kartelskog..
- A znam govno. A šta, šta je bilo?
- Ma smeće, slušaj...Ja ga burajz izvučem iz govana prije dva tjedna, neka vatra, bezveze, ja znam dečke ovo-ono, on ko nešto drobi, a ovaj da mu jebe majku, ja kaem daj nemoj dečko ispravan, kuiš, razumiješ, ja svoja đale stavljam za tu pičku smrdljivu...
- I sad on...
- Pa da. Jel kontaš koje je to smeće? Ma jebaću ga mrtvog.
- Da ga mater ladnog ljubi.
- Da ga šnajder mjeri na ležećki.
- Da mu tata zadnji fitilj veže.
- Jebaće ga garda.
- Minimum.
 
 

Ovaj log će vrijedit jedan snošaj, sam da znate.
 
A bezveze. gledao sam Alku Vuicu na telki neki dan.
Nije niš puno pametno rekla osim: "...Ljudi koji sebe shvaćaju jako ozbiljno (a takvih je ovdje izuzetno puno) su uglavnom dosadni i bedasti. To je bezveze..."
Tako je rekla Vuica. I ja kontam da je u pravu.
I kad je to rekla, mislila je na sve vas jako pametne, jako načitane, i jako jako mudre. Na vas koji prosipate svoje nezanimljive, invalidne misli. Na vas koji ste zapravo sakati u mozak, na vas plagijatore, lažljivce, bahate kriplove umotane u empatijski celofan.
Na tužna, bolesna lica, u čijim se očima odražava nespokoj i vječna frustracija. Na vaša mediokritetska anakrona zapažanja, prekrivena koprenom Nobelove nagrade za ego.
Na uštogljene, marcipanizirane geekove i nerdove, nesposobne razumjeti ikoga i išta, što se razlikuje od njih samih.
Na vas, koji ste propuh u vlažnom podrumu.
 
 

Brijem da sam full.
ma što god to značilo
 
i još brijem da me full tera srat
 
a dobro znam što to znači

 
S cigaretom.
Nisi sam.
 

...ja puno toga ne razumijem, iako želim razumjeti. To je dobro samo po sebi. To ne znači da sam glup. Bar mislim.
Jer ako postoji puno stvari koje čovjek ne razumije, to znači da o puno stvari razmišlja, a oni koji puno razmišljaju, definitvno nisu glupi. Pogotovo ako nigdje ne napiše, da isto tako puno toga razumije.
Jer stvari za razumjet i ne razumjet ima  puno više nego što u jedan mozak može stat.
I tak kad to nešto vrtiš po mozgu, upadnu ti neki patterni u oči.
Tako na primjer, da kako listom klinci pišu filozofske logove. Oni koji su još jučer brojali i zapisivali broj izraslih pubičnih dlaka na vlastitim spolovilima imaju potrebu za bit jako pametni i mudri. Pa često spominju izraze kao što su stari moj ili davno je to bilo, ili imam puno iskustva.
Onda recimo, razvedne žene, usamljenici i usidjelice, uhvaćeni u preljubu najčešće spominju riječ ljubav, povjerenje, nježnost.
Mali junferi najčešće spominju riječ sex, kurac, jebanje, pička.
I fakat, kad čovjek ne bi obratio pažnju na ovaj pattern u pisanju logova, stvari bi mu bile naoko vrlo jednostavne.
Al vjerujte mi,
taj tip je obična naivčina.
 

iliti danas će drug generalni nekom stvarno jebat majku...
ali, pogađate, ja neću biti taj.
On, nadrkan: - Ej, jesi mi vidio za onu stvar šta smo jučer pričali?
Ja, nenadrkan: Jesam, nula bodova ti je to, ak nam da EUR-1, onda on svojima mora porez platit, tak da automatski nama diže cijene, pa stvar stoji. Ne hoda.
- A kak je prošlo ono s viškom robe?
- 100 bodova. Carinik je pustio na yamaha.
-Jes preveo ono i proslijedio svima?
- Jes ti lud? To si mi tek prekjučer dao.
- A dobro. Aj isprati to do kraja.
- Oću.
- aaa...erm...šta još? Da. jesi one brutto nabavne izračuno a? sto posto nisi.
- Daj odjebi od mene, pogledaj si mail, eno ti ih tamo već dva sata.
- Znaš šta. Ja imam dojam da ti ipak nekog kurca radiš. hehe
- Imam i ja taj dojam. Jesi još neš trebo, kuiš tera me srat?
- Ae, ae. Nego, jel znaš da imamo sastanak u tri?
-Znam. Jel trebam nešt pripremit za taj sastanak.
- Ma nou. Kuiš, jebaću im majku mačju.
Kome?
- Pa guskama ovim. Jučer me nije bilo, pa su se posvađale, skoro su se počupale.
-A, to. Da čuo sam neku galamu na hodniku. Pa sam zatvorio vrata i pojačao MP3.
- I šta si čuo? Reci mi da znam.
- Ma. Čuo sam glasno kokodakanje i dreku i to je sve. Nisam obratio pažnju na kontekst.
- Lažeš, Tantra.
- Lažem, da. Jebe mi se. Nisam ti ja cinkaroš. A i boli me kurac za guske. Ti to vidi s njima.
- Joj, dobit ću meningitis od njih.
- Ti si ih zaposlio, a ne ja. Jel ja baš moram na taj sastanak?
- Moraš. Svi moraju.
- Vidimo se u tri druže đeneralni.
- Štaš radit do tri?
- Surfat.

Posvađao sam se sa sijedim si susjedima.
I sad mi je žao. Čak me je i malo sram. Zapravo nije me sram što sam se posvađao, neg zbog onog što je uslijedilo poslije.
Ponedjeljak oko ponoći, upadam u stan, pijan ko četnički vojvoda.
I odvrnem neku glazbu. NE sad osobito glasno, al pretpostavljam prilično glasno. Iako to radim više manje jako često, nitko se u te tri-četiri godine nije usudio pozvonit mi na vrata.
Ak zvone, zvone po danu. A ja po danu ne otvaram, jer ne otvaram vrata nikom tko se nije unaprijed najavio doć.
A bila je dakle noć, i kak su oni jadni mogli znat da ću ja baš tad otvorit vrata i reć:
- ŠTAAAAEE?
- ...erm...(procijenjivao je količinu alkohola u mojoj krvi putem vizualnog opita)...susjed, jel znate vi koliko je sati?
- ŠTAAAE? (procjenjivao sam udaljenost govana od njegovog guznog otvora, primjenjujući istu metodu)..i kolko je sati?
- ...erm pa jedan je sat.
- Nije jedan nego dvanaest.
- Da, al svejedno je kasno, stišajte glazbu. Mi ne možemo spa...
- Nemoj ti meni stišajte. I nemoj ti meni zvonit na vrata. Il zovi policiju, il šuti.
- ..(nešto-nešto) kasno je (nešto-nešto) galama (nešto-nešto) policija
- Ae, furaj matori. Miči mi se s vrata.
i ode on mrmljajući nešto. Zalupio sam vrata. I odlučio ne pojačat glazbu. I sviralo je to još neko vrijeme.
A ja sam se jako razljutio. I onda sam došao do tog najtanjeg zida koji nas razdvaja i pomislio: Sigurno ga je ona njegova matora vještica nagovorila da mi on tu ide prosvjedovat. Ona je kriva, što svog bolesnog čiču tjera u rizik da ga pijani susjed skotrlja niz stubište.
Pa sam počeo tulit, ispočetka sasvim tiho, a onda sve glasnije:
baba daaaj glaa-vuuu
baba daaaj glaaa-vuuu
BABA DAAAJ GLAAA-VUUU!!!
Čula me je sto posto. Znam da me je čula.
A jebiga. Jutros sam je sreo na stubištu. Čak sam razmišljao o isprikama raznim, te ovo-ono, al sreli smo se sasvim slučajno i neočekivano.
Pozdravio sam Dobro jutro; namrgodio se i pogledao je u oči.
Sirota bakica je rekla dobro jutro dobro jutro i šmugnula pored mene brzinom brze vjeverice.
Danas ću im kupit dva kompleta čepića za uši. I smislit prigodnu poruku, te im ubacit to u sandučić.
 

je zapravo jedna obična debela guska.
I osim što je nepristojna i neodgojena,
alava i bahata,
još je i bezobrazna...
ja tu nešto ko režah, a možda i ko lajah
uglavnom, glupa je i nemojte se družit s njojzi

i ljudi bi se pozornije slušali. I što je najvažnije, puno bi se bolje razumjeli, kad bi
s vremena na vrijeme, između rečenica opalili pokoji razmak.

Ja...uopće ne živim zdravo. Ali zato pijem rano. Tak da se svejedno relativno rano probudim, vedar i čio.
I super je takav pijanac bit. Kuiš, kreneš rano popodne, uz malo sreće i dobro društvo, osakatiš se već do mraka...I onda još piješ do tamo nekog alkoholnog sljepila i posvemašnje amnezije.
Kad dođeš doma, izvadiš tri-četiri sjekire iz leđa i možeš sasvim pouzdano skontat kak je negdje oko 23 sata.
Em ne praviš budalu od sebe okolo po lokalima i klubovima, gdje je gro ljudi koji te poznaju (koji su tek izašli), em se probudiš u 8:00 naspavan i odmoran. Uostalom, tko može čista srca čovjeku koji se neradnim danom budi u osam reć da je zao? Aj tko?
Jedna mala recimo.
Nazovem je u subotu u 8 i niš posebno ćiju-ćiju, cvrkut-cvrkut i ostala jutarnja trabunjanja i da kak joj je super šta sam je nazvao odmah ujutro...splendid pomislim ja.
I onda je i u nedjelju nazovem rano ujutro....te da mi pička materina, te sam zao, te kak je mogu zvat tak rano...
Inkonzistentno ponašanje, u najmanju ruku. Bundeva, pomislih. Žensko, zaključih.
Nakandno mi je obrazloženo, da ona ipak izlazi van vikendom i to sasvim stereotipno, oće reć oko 23 sata, te se u osam ujutro osjeća kao prazna, neoprana bačva vina, a mozak joj je kaša helija, vodika i govana.
c-c-c
Neiskustvo. Nonšalantan i sasvim neprikladan pristup piću.
Izbit ću joj to iz glave.
Pristup mislim.

Ušao sam u poštu s hrpom papira, koji se u narodu zovu još i režije.
JA ne znam baš  zaš se računi zovu režije, al dobro, ni nemoram baš sve znat zaš.
Uglavnom, ispred mene je u redu stajalo 5 ljudi. I ja sam stao u red. U pošti je bilo vruće i malo je smrdilo na ustajali zrak. Bio sam umoran. Zažmirio sam na trenutak il dva.
Netko mi je pokucao na rame. Okrenuo sam se.
Gospođa je rekla:
-Jel vi u redu čekate?
- Ne gospođo, ja tak stojim po poštama iz zabave.
- Aha. Onda dobro, ja sam mislila da u redu čekate....reče ona i progura se ispred mene.
- Gospođo, sasvim je razumljivo da ste pomislili da čekam u redu, kad ste me vidjeli kako stojim u redu i čekam, zar ne?
Okrenula se i zbunjeno me pogledala.
- Naime, ja ČEKAM U REDU, kao što ste mogli vidjet, i ne gurajte  se ispred mene.
- Dobro, dobro, ne morate odmah vikat, samo sam pitala čekate li u redu.
Mislim da mi se počelo pušit iz ušiju. Razmišljao sam dal da joj nabijem režije u usta da zaveže kretensku jezičinu  i da se uguši.
Al nisam.

Kameno tele.
Ne ono biblijsko. Ne ni onaj poglavica Komanča, šta je bolovo od PTSP-a.
Neg sasvim obično tele od kamena.
Zapravo dva teleta.
U stvari nije to ni tele. To je lavica.
S ljudskom glavom. Sfinga.
Uglavnom leži ta lavica tamo na nekom pijedestalu. I ima vrhunske sise na sebi.
Tvrde poput kamena, što je i dost logično jer sise Su od kamena.
Prolazimo pored nje. Ja nisam izdržao. Dohvatio sam je za tu prelijepu kamenu sisu.
Obišli smo je. Teta lavica je ležala i dalje kao da se nije ništ dogodilo. Prednje šape, mirno opuštene ispred nje, a stražnje podvijene pod tijelo.
I rep. Dug i snažan rep obavijao je jednu stranu tijela. Sagnuo sam se i zavirio ispod repa.
Ne znam što sam očekivao da ću tamo vidjeti.
Vjerojatno lavlju kamenu pičku. A možda i ne.
Ako već teta sfinga ima ljudske sise, možda ima i ljudsku pičku, pomislio sam. Pa zar to nije logično?
Ona (ne lavica) me je munula laktom u rebra i rekla: Idiote perverzni, šta nije dosta egzibicionizma što kipove vataš za sise neg im još pod rep moraš virit?
Htio sam se opravdat, te objasnit porijeklo moje znatiželje. Zaustio sam...ali sam ipak odustio, tojest, odustao.
Ionako smo išli doma. Ubrzo ćemo se ševit, pa će ona zaboravit na svoju ljubomoru usmjerenu ka sfingama, a i na moj tobožnji egzibicionizam...
Orgazam je super analgetik za žene. To im daš i onda one budu mirne dost dugo...
Može čovjek na miru pogledat što bosansku, što hrvatsku peticu.