APOKALIPSA-RAGNAROK-SMAK

danas je petak
sutra je subota
a prekosutra nedjelja
hvala vam na informaciji

Bezajebancije. Ovo više nema smisla. Ja se neću igrat tako. Protest. Neposluh. Peticija...
ma to je sve kurac. Vama treba jebat mater.
Nek mi netko molim vas objasni kojem je DEBILNOM ADMINISTRATORU palo na pamet da nakon što se određeni nick izbriše sa iskrice, automatski se izbrišu i svi njegovi komantari koje je ikad ostavio na ičijem logu.
DEBILI.
I šta sad ja trebam radit? Kuiš čitam te neke stare logove i jebote ispada da pričam sam sa sobom...
al nije ni to, neg neki od tih komentara i prepucavanja su bili baš dobri i kvalitetni i sad toga nema.
Pa jebem vam mater da vam mater jebem kurcem u pičku. Jel ovo moj log? Je. Jel su onda i komentari na mom logu - moga loga komentari? Jesu. Pa nije to nečija livada tamo štajaznam. Nije to zajednički prostor.
To je isto kao da smrću nekog pisca, pobrišete sva njegova djela. Isti kurac. Jel kužite vi kolko ste nenormalni mamuvam jebem onu nenormalnu, pa di to ima? Gdje nas to vodi?
Tom analogijom myroom je veći pjesnik od Shakespearea, samo zato što je živ u odnosu na mrtav.
Ma. Debili.
 

opet ste počeli srat
srcedrapatelji "teške spike" sricatelji
dabogda vas pogodio ašov
u korteks mozga

- E kad me takvi nazovu ja im kaem: Mršupičkumaterinu! i spustim slušalicu.
- Aha. A zašto?
- Šta zašto?
- Zašto? Pa čovjek te zove van na cugu i to je sve...
- Ma nabijem ja tu cugu razumiješ. To je kurac. On je govno. Govno razumiješ, kontaš. Dok sam ja njega zvao van, nulovanje buraz, nije smio nos promolit  od žene.
- Pa dobro, a što mu sad bi, da on tebe zove?
- Ma moš mislit, žena mu je Deportivo u Chelsea (otišla u London op.prev.) i sad bi on šuma-granje...ma mršupičkumaterinu. Jebem ja to. A to što sam ja krvario s njim dok je soliro to nikom ništa. To što sam ovoj mojoj budali prijetio da ne smije ništa protiv njega reć. Volio sam ga do uberlaufa, govno smrdljivo. Sirogojno.
- Sirogojno.
I još smo malo pričali poslije. I ja sam zauzeo stav da ću Isusu uručit ostavku odmah ujutro...al nisam. Nisam jer sam sinoć nazvao mog war-time consiglierea, koji je sagledao cijelu problematiku. Šutio je neko vrijeme i naposlijetku rekao: Budalo.
A poslije smo dogovarali jednu svemirsku strategiju. Ja sam se obavezao na šutnju. Al plan je paklen. Doista paklen. Zapalit ćemo globus. Tromb je kurac za naš genijalni plan. Jedino nas još malo jebe kako povezat kablove...kako učetvorit A-B-C-D. Kad to izkemijamo postat ćemo šampioni empatije. Dobri duhovi. Superheroji. Izazvat ćemo lančanu rekaciju koja će prouzrokovat sasvim novi pristup. Novu socijalnu politiku. Na globalnoj razini.
100% 

ulazim, elegantan ko vampir...
 
Ma, ne da mi se. Zapravo tijekom retrospektive vlastitih logova i vlastitog vlasišta spoznah da u prvom slučaju, često koristim riječi ulazim, ulazimo, ušao, a u drugom slučaju : ispadaju.
 
A ne da mi se sad ni jedno ni drugo. A i ovo drugo mi je tek sad palo napamet kao nešto što ima prefiksnu vrstu rime sa vlastitih.
 
Iako, ako postoji itko na ovome svijetu, elegantniji od vampira, nek mi ga neko pokaže kažiprstom. A i naslov loga je uostalom, puki preslik načina razmišljanja jednog Cigana koji to nije.
 
Cigan koji to nije, na primjer, sve ljude koji se zovu Denis, oslovljava Marina. Naime, njegov mozak tako funkcionira. I ko to ne kuži nek se jebe, što se Cige tiče…jer Denis&Denis = Marina (Perazić) i tako.
 
Također, ljudi koji se zovu Branimir, on oslovljava Agbaba.  Ako pak ni to ne kužite…nema veze, jer je bio onaj neki bradonja na HTV-u prije sto godina što se zvao Gradimir, što je opet vrlo slično Branimiru, elem Agbaba.
 
I još puno ljudi se zovu svakako u njegovom imeniku. Ima i onih opisnih nadimaka, koji nemaju veze sa imenom dotične osobe, nego sa izgledom, stavom, ili hobijem. Kao što su Klinčarski, ili Đelmaš.
Uglavnom Cigan razmišlja na drugu. I puno mi je draži od većine onih koji razmišljaju na prvu.

Shvatio sam da sam ja zakon.
Z.A.K.O.N.
razumijete?
To je tako. Nazvo me Hamdija iz čista mira. I reko mi da sam apsolutni gospodar zakona. Da u pol šest plešem kolo bez greške u koracima.
I da kad sam stvarno mrtav pijan, više uopće nisam agresivan košto sam nekad bio.
Iako ne znam otkud mu to. A onda mi on prepriča jednu prispodobu iz crne rupe zvane moje pamćenje.
Izašli smo van iz birtije vrlo kasno; vrlo pijani. I neš se derali po parkingu s naglaskom na ja.
I onda je netko iz neke od spavaćih soba iznad nas nešto opsovao. I onda su neki od nas naglaskom na neki njemu neš psovali.
I onda su se počela palit svjetla u toj zgradi. I onda sam ja s naglaskom na srpskom zaurlao: Ko prvi promoli nos na prozor, dobit će metak u glavu. Jasno? Ae marš spavat svi!
Svjetla su se počela gasit.
U strahu od snajpera.

Al stvarno se dobro razumijem s šipcima. Šipci. Ćifše. Ćifša teza; ćifša zora, ćifša nona kalamoća.
 
Ima taj jedan ćifša šta drži pekaru 38 koraka od mog ulaza. A pekara mu uopće nije uređena u šiptarskom stilu. Neg ono, u europsko-kontinentalnom stilu. I za njega ne rade njegovi nećaci i bratići, male ćifše, neg za njega rade Hrvati. Hrvatice, točnije. Jer im to piše na plastičnim pločicama što ih nose povrh lijeve sise. Suzdržite se od gluposti za trenutak, te nemojte pomislit da im piše HRVATICA na pločici, neg štajaznam Snježana, Verica, Tanja, Sanja i tak dalje.
 
Uglavnom, što se mene tiče, bolje da ima piše Enver, Idriz, Murat, Osman, Hasan. Jer bi bili puno ljubazniji. Mada nisu one baš sad jako neljubazne. Nego me živcira kad mi se ne obraćaju sa vi. Iako ne patim od persiranja mi, ja ga koristim. Po navici, izvolite-hvala-molim-doviđenja i ta sranja.. Al one ne. Neg me pitaju: štaš ti? E kad mi kaže štaš ti ja dobijem rogove.
 
I odem ja tak jučer po ćevape u tu pekaru. Za pultom jedna od tih cura, a na drugoj strani sjedi (kasnije se ispostavilo) vlasnik-ćifša Ignac Škuljđiđimiđi nekak…
 
I pitam ja malu da kak to da sam nekidan u malim ćevapima zatekao samo 4 ćevapa, a još par dana ranije, čitavih 5. Ona će meni da to nema veze, neg da je bitan normativ, oće reć gramaža. A di vam je taj normativ? -opet ću ja. Eno ga tamo gore na zidu.-uzvrati ona. Ja ne vidim do tamo. I da nema ona pojma, da šta nju briga, da uostalom eno gazde pa njega pitaj.
Sjedoh ja tako pored Ignac the baker, employer of arrogant croatians, te mu velim da sam ja taj i taj. I onda on kae da je on taj i taj i da u čemu je problem.
 
I ja mu dam naslutit da sam blizak državnom inspektoratu, ali eto kao blizak susjed, ja samo oću svoje ćevape, koji su uzgred budi rečeno, izvrsni u njegovoj šiptarskoj kuhinji, i ne bih rado da ga ne ka od meni bliskih inspekcija surovo oglobi. Tu Ignac i ja razvijemo polemiku jel taj normativ vidljiv il nije i ja ga zamolim da napravimo pokus, tj. Da on stane s one strane pulta pa da mi pročita, bilo što s tog normativa. Naposlijetku je shvatio da je on ipak u prekršaju.
 
Ali ja sam i dalje hvalio njegove ćevape i dobrosusjedske odnose kao takve. Ne zato što volim Ignaca, neg da mi idući put ne pljunu u hranu. Moram spomenuti da se Ignac u tih 10 minuta toliko osjetio zbližen s mojoj osobom, da je prešao na ti.
 
Opet će on da jel ima nešto što mi smeta u njegovoj pekari. Ima., naravno da ima. Ali drago mi je da smo i dalje na VI, rekoh ja pomalo revoltiram njegovim rapidnim stvaranjem prijateljstva.  Imate izuzetno neljubazno osoblje, opet će lažni inspektor...
 
I tu Ignac načisto popizdi. Rekoh mu da mi se obraćaju sa štaš ti, a nekad i sa šta ti oćeš, a nekad samo sa ti, i da ja ne patim od toga, ali bih volio da mi samo kažu izvolite i to je to. Ignac je zamračio. Jel ova to govorila? upita me uperivši zloslutni kažiprst u zlosretnu djelatnicu. Gospodine Ignac, nemojte se ljutit, ali vam radije ne bih rekao o kojoj je konkretno osobi riječ. Znajte samo da ih ima više. I tu on, da mu kažem koje, kak se zovu, te ovo te ono, da mu ja to moram reć i da će on to odmah sankcionirat.
 
Već mi je postalo neugodno. Srećom, ćevapi su bili gotovi. Istini za volju ja doista nemam pojma kako se zovu te neljubazne guske. I to mu i kažem. Da  moju korespondenciju s njegovim osobljem, memoriram isključivo u audio modu. Odnosno da ne povezujem imena s pločica sa licima, jer da me to ne zanima. Uzmem svoje ćevape i odem.
 
Neko sam vrijeme razmišljao o tome kak bih se možda trebao osjećat loše zbog cijelog incidenta, jer će te cure bit dodatno maltretirane od strane gazde....čak sam se i trudio osjećat grižnju savjesti. Nije pomoglo.
 
Nisam osjećao ništa. O.K. bio sam gladan neko vrijeme, a poslije ni to.

Probudio me Hogar. Tak da sam odmah shvatio da nisam kod kuće neg negdje dalje. I još sam shvatio da sam na krevetu a Hogar na podu. I još tam nešto nebitno sam shvatio. Uglavnom, Hogar je rekao:
- Ej, smrzo sam se ko pička na podu, ovaj je idiot ugasio grijanje, de pomakni se malo životati.
- Može al bez pederskih fora.
i onda je legao pored mene. I nije radio nikakve pederske fore. Bio je hladan kao smrt, majke mi. KAo neki jako hladan kamen koji se malo trese od ladnoće. Tolko je bio hladan da sam prebacio i svoju dekicu preko njega. Jebeš ga, prijatelja nemam puno, pa ne mogu sad dozvolit da mi ovaj tu jedan umre.
Nakon nekog vremena shvatili smo da je podne i da je Badnjak. I da bi trebali ić jest fiša i eventualno nastavit pit. Al nismo nastavili pit. Jeli smo fiš i ja sam otišao ne provest Badnjak u SVOJ krevet, žmirećki. Nije mi uspjelo dugo.
Oko pol šest zovu me Zeleni i Lobanja. Nerazgovjetna artikulacija, značila je otprilike:
- Dolazi vamo.
- Spavam.
- Vamo dolazi.
- Mhm. A gdje ste?
-WAAAMO DOLAZI ODMAAA.
- Ae dođite po mene.
- Ae, silazi.
Uglavnom, Zeleni je suorganizator neke partijane, al nije u stanju to sam organizirat, jer se boji da će nekog ubit. Pa onda da mi idemo s njim da se to ne dogodi. Il da već ako se mora nekog ubit, da ih poubijamo što više. tako nekako.
Sjedio sam u praznoj tvrđavi. a tamo su neki ljudi zvani konobari punili frižidere s cugom ,zaduživali sitniš i nosili neke vreće sa smećem amo-tamo. Zeleni mi je donio bocu Pelinkovca i reko da sam nek ja tu sjedim i pijem i nek nadzirem šta ovi rade. Rekao sam da je to O.K.
I kad je već boca bila pri kraju, počeo je party. Došli su neki veliki ljudi u crnim jaknama i tražili od mene kartu za party. Ja sam uzeo jedan flajer sa stola i pružio im.
- Kartu momak. Jel imaš kartu?
- Bojim se da nemam.
- E onda lijepo kupi kartu ili izađi van.
- Erm, ja sam ovdje po službenoj dužnosti.
- Da?
- Da. Ja sam iz Centra za prevenciju ovisnosti među mladima pri ministarstvu unutarnjih poslova. Meni je nadležan jedino Bruxelles.
Čudno su se pogledali i mrmljali nešto  jedan drugom. Mislim da su mislili da sam ja krmak u civilu. I pustili me na miru. Party je bio sranje. Tak da sam neko vrijeme s njega odlazio i dolazio. Povremeno plesao i konstantno pio.
Lobanja kojeg sam putem izgubio, došao je po mene oko 9. Ujutro. Više nisam znao ni koji je dan ni kak može bit devet ujutro nedjelja, kad bi po mom izračunu trebao bit petak kasno navečer...i još sam svašta pitao Lobanju. A on mi je rekao da me je došao prebit jer da sam mu maltretiro starce cijelu noć da ga idu budit, da mora doć...da ovo da ono. Ništa od tog ne priznajem osim da mi uopće nije jasno kak sad to, kad je upravo on do malo prije telefonom maltretirao mene, a ne obrnuto...
Teško mi je. Općenito, teško je živjet, kad imate puno crnih rupa u poimanju nedavne prošlosti. Osjećate se hm, ko da ste izašli iz nekog dugog mračnog hodnika na jako dnevno svjetlo. i tamo vas čekaju neki drugi ljudi koji vas kao već jako dugo čekaju. I od vas očekuju da sad ono nešto, zašto vas već čekaju. A vi ih vidite prvi put u životu.
I onda poželite pobjeć nazad u mračni hodnik. A to i je najopasnije. Jer ćete opet zalutat i izać na još svjetlijem mjestu gdje će bit još više ljudi, koji će od vas tražit još više nečeg nepozantog.
I tako u krug.
Možda umrem ove godine. A možda se i oženim i postanem dobar tata i muž.
Ma. Da mi je još pregrmit Novu Godinu...i bit će sve u redu.
 

Jedan moj jako voli statistiku. I zna svašta o svačemu. Mislim da ponekad malo i laže. Al ne toliko često da bi izgubio na općoj vjerodostojnosti.
I onda smo tako pričali o brojkama i prosjecima raznim. Pa mi je rekao da je prosječna hrvatica spavala S 4 frajera. A prosječan hrvat S 8 žena.
Onda sam malo o tome razmišljao. O.K. jesno mi je da dečki imaju više paertnerica jer na zemlji općenito ima više žena. S druge strane, nema ih baš duplo više.
A kak onda da objasnim to, rekoh si. erm,  jednostavno računica ne štima. Jer ako je neki frajer spavao s njih osam, njih je osam spavalo samo s jednim, tako da muški vode 8:1. Ali onda su one išle još s nekim spavat, jel tako? tako je. Ali kad god bi one pomislile da su smanjile rezultat na štajaznam 8:2, zapravo nisu jer su automatski muškarci zabili još jedan gol i vode sa 9:2.
Prema tome moj statističar laže. To ne može bit. Jedan muškarac + jedna žena = dva sexa u statističkom izračunu. Tom su analogijom oba spola promijenila jednak broj partnera, U prosjeku.
Iako to bi možda moglo bit točno, ako pretpostavimo da se prosječna žena jebala s četvoricom, a da se neka natprosječna žena jebala S njih 80, ali laže da je bila samo s četvoricom. A muški ? Dobro kad je sex u pitanju, muški ionako non stop lažu.
Iz svega ovoga nisam zaključio ništa, osim da žene lažu brojčano prema dolje, a muškarci lažu brojčano prema gore i to zavod za statistiku nikad neće priznat, jer onda oni lažu sami sebe, a time i nas, elem treba ih raspustit.

Uspio sam se ne posvađat s njim. To stvarno nisam očekivao. Po difoltu se uvijek posvađamo kad je netko od nas dvojice pijan. Kad smo trijezni, rjeđe se svađamo ali samo zato što se uglavnom izbjegavamo. No još nikad se nije dogodilo da se ne posvađamo kad smo obojica pijani. Do prekjučer.
A nije počelo obećavajuće. Upao sam u birtiju i surovo se iznenadio zateknutim stanjem. Notorious B.I.G. je glumio Djeda Mraza, a oko njega je bilo more klinaca. i njihovih mama i tata. Isuse grozno. Vladala je neopisiva gužva. Klinci su vrištali i derali se, jurcali nam među nogama, a mame i tate su pravili glupave face i smiuljili se. Sve je blještalo od bliceva. Ko da smo na jebenoj dodjeli Oskara. Stolovi su bili zasrani od čokolade, pudinga, bombona...što da vam kažem, bolje da je u birtiju ušla divizija vrlo pijane garde, nego čopor djece.
Zabio sam se u ćošak i diskretno naručio pivo i zapalio cigaretu. Znam da je štetno i da klincima smeta, al jebe me se. Ovo je MOJA  birtija. Nek idu kuć, štajaznam nekud nek idu. U pičku vražje matere. nek mi se maknu s očiju. Zacrtao sam si da ću se taj dan napit i točka.
Ubrzao je stigao i on. Mr. Jaggers. On se ne zove Mr. Jaggers, ali ga ja tako zovem jer me neopisivo podsjeća na onog odvjetnika iz Dickensovih Great Expectations.. On naime ne voli kad ga zovem Mr. Jaggers, pa ga baš zato tako zovem. Ispočetka mu se sviđalo, ali kad je pročitao knjigu prestalo mu se sviđat.
I Mr. Jaggers i ja smo tak sjeli i mrzili te dosadne klince i njihove tate i mame i počeli pit. I pili smo jako dugo. Jako jako dugo. Nismo marili za neodobravajuće poglede u pravcu naših cigareta. Kada smo se napokon osvrnuli, to je bilo zato što nas je konobar molio da odemo kuć, jer je pola četiri. I onda smo otišli. Ujutro sam na šljaku došao sretan i još uvijek prilično pijan. Mr. Jaggers je uzeo bolovanje. Pizda.

dok sam mamuran i dok psuje mi se vam?
šta kurac? sad spavate?
a inače peglate sve u 16 od 8
ujutro

Fenomenalno jutro. Zrak miriše na čistoću i snijeg. Iako je vedro, puše sa zapada, a to znači da dolazi. Zima. Ne znam gledaju li vrane Dnevnik, ali digle su se sve u zrak i graktale kao lude. Njih nekoliko tisuća. Saopćavaju nam da će uskoro biti snijega. One to znaju bolje od Čapke, Vakule...o Sopekici da ne govorim.
Studen me štipka za obraze. General Zima se uvlači kroz ovratnik jakne. Ali mi ne smeta. Nego zrak. Jebemu baš miriše. Neki me flash back podsjeća na Englesku. Tamo jutrima tako miriše, kad puše sa zapada.
Ipak, nema se smisla osjećati tako rano-tako dobro. Racio u meni govori mi: čobane to ti je za to što ti je sjela plaća, a danas ide i božićnica, ti si običan monetofil.
Hihi. Nek sam. Idem danas popodne bit potrošač. Kupit ću štogod poklona. A onda se idem napit. Na veselo. Bez mračnih priča. Pit ću polako, nježno. Pijuckat. Guckat. Bez duplih. Bez presjecanja. Singlice. Predškolske doze. Al dugo. Duuuugo.

Išli smo u svatove. U Dalmaciju. Kroz Bosnu.
I stanemo u Travniku na ćevape, ko i sav normalan svijet. Ne sjećam se točno imena restorana, al nije izgledao loše.
Uglavnom naručimo te ćevape i pojedemo ih. Odem pišat i platit pa da idemo dalje.
Konobar. Imao je veliku glavu. Kockastu ali s puno ćoškova. Oblino pošumljenu. Debele mračne obrve. Koščato lice. Velike ruke i izrazito ružne prste.
-Platit molim.
-Dvajes maraka.
- erm...(kak mu je tih 20 djeljivo s tri, nek mi netko objasni, al jebe me se) Primate li kune?
- Primamo. I, kaki je bio ćevap?
- Pa nije bio loš.
- Kako loš? Šta loš bolan?
- Pa, ono štajaznam bolji su nego kod nas.
- Čuj kod nas, čuj kod vas, oklen si ti bolan?
- Iz Osijeka.
- Šta bolan Osijek, bolan traaavnički ćevap ejjj!!! Čuj njega Osijek...on meni Osijek, a vamo traaaavnički ćevap...
i tako je on još neko vrijeme govorio što meni koji sam izlazio van, što drugim gostima koji su tamo bili, što sam sebi...
Sjeo sam u auto i krenuo. Krajičkom oka sam vidio njegovu glavu koja je i dalje otvarala usta nešto kao waa waaa traaav-niiiik ovo ono.
bosanac.
 

Jučer sam...
ma.
bezveze. Uopće nije važno. Sasvim obična stvar. Iako ne tako česta. Sigurno se i vama to zna dogoditi s vremena na vrijeme. Stajao sam iznad školjke i pišao...i naglo kihnuo. Ap-ćiha! Ta refleksna radnja stvorila mi je sasvim bolan osjećaj u mom mokraćnom kanalu. Nagla kontrakcija trbušnih, te ošitnih mišića, potjera mokraću pritiskom od dva bara, a možda i jače. I onda to naglo jurne van..ko neki...štajaznam interni tsunami. I na sekundu il dvije, zaboli vas kurac.
ako ga imate, that is.
Eto. sasvim bezvezan log o tome kak me boli kurac. A i to me boli kurac. Uostalom, složit ćete se da je iskrica log zapravo B klasa ložarenja u hrvata. Blog. hr je valjda onda A klasa.
Ima tu neke istine. Tamo moš stavit neku slikicu, prikladnu za text koji pišeš, pa sam log postane puniji, autentičniji, ako me razumijete. Zapravo, dok sam se bavio pisanjima logova na kojima sam imao mogućnost dodavanja fotografija, bio sam puno čitaniji (a imao sam i brojač) a i log mi je puno zanimljivije izgledao.
Al mi je dosadilo. Jer, počeo sam upoznavat  te neke ljude tamo. Određeni dio njih je odličan za neupoznat se sa. Pa mi je to počelo smetat. Pa sam sve poslao u kurac. Došao na ovaj crno na bijelo, B liga log, izabrao ovaj idiotski nick, gdje vrlo eksplicitno pišem o tome kak me boli kurac.
B.O.L.I.M.E.K.U.R.A.C.

Nisam osobito vičan provalama. Nisam provalnik. Zapravo, kad malo bolje razmislim u životu sam obio možda 7-8 sladolednih škrinja i ukrao 10 što pony što FBP bicikala...ali bože moj to su svi oko mene radili. No, provale te vrste su se događale u doba rane adolescencije, pa se kao takve ne računaju kao prave provale.
I doista, ja sam se u životu super malo nakrao. O.K. serem, tu i tamo i danas kad odem na pijacu, onak iz zajebancije ukradem jabuku ili krušku, tek toliko.
Zapravo, nikad nisam bio previše vičan uličnim vještinama. Doduše, nisam bio previše vičan ni školskim vještinama. Recimo da sam bio umjeren u oba pravca.
No kad sam se prvi put susreo s mjenjažom, odmah sam shvatio, da taj trik ne pali u ovim podnebljima. Odnosno ne moš to radit balkancima. Oni jednostavno ne razumiju mždane procese na način da im se mjenjaža može prodat.
Uglavnom dolazi taj tip neki i kaže:
-Capuccino please.
Napravim mu taj napitak i velim:
-There you go. 1,20 please.
On mi pruži novčanicu od 50. Odem do kase, spremim pedeseticu i izvučem 48,80 i dam tipu. i tu on sad izvodi trik. Lijevom rukom prima kusur i sprema ga u džep, a desnom rukom u isto vrijeme vadi točno 1,20 i kaže:
- Oh, I\'m sorry. I\'ve just realised that I have some coins in my pocket. Pruži mi on te kovanice i opet će:
Can I have my 50 back please.
-Of course. Can I have my 48,80 back?
-I beg your pardon?
- I\'ll give you your 50 back, if you give me 48,80 back, so we\'re even...
-No, you are wrong. I gave you 50 but I have some change, so please give me my money back.
-Listen mister, I am not english. So, I suggest you go look for a fool among your own kind.
-Are you taking a piss? Call your manager right now...opet će uporni lažni varalica.
-I am a fukcin manager, and you are a lousy thief. Now, get lost.
I ode on žurnim korakom. Tek poslije sam skužio o čemu se tu zapravo radilo. I napravio test probu nad ostalim kolegama djelatnicima. Iznenadio sam se. Probao sam foru s njih šestoro. I upalilo mi je četiri puta.
Pomislio sam da je to visok postotak zato što su to moji podređenici pa u mene ne sumnjaju, ili ih boli kurac, jer ću ionako ja bit kriv za eventualni manjak. Pa sam otišao u birc preko puta. Na šanku je bila gužva. Stanem pored i mignem Johnu.
-Oi, John, hit me with one stella mate.
Da mi čovjek pivo, ja mu pružim 50-icu i on mi donese kusur. Kusur primam jednom rukom i spremam ga u džep, a drugom rukom vadim točno cijenu jedne stelle. I kaem sorry, evo imam sitnog , de mi 5 cenera nazad. I on mi da. Vratio sam mu pare.
Naturally.