hodam kroz zidove

imam hobi, kao i svi normalni ljudi..ja volim pretrčavati cestu, sa škaricama okrenutim prema gore. jednom sam tako pretrčavao i pizduknuo me šleper koji je vozio pivo Pan..škarice su mi se zabile u vrat..hroptao sam i tražio pomoć..prvi je priskočio gospon Klještić..želio mi dati umjetno disanje, ali ja sam inzistirao na prirodnom disanju i to od Mente, a da mi je pruža gospođa Klještić. uto su dojurili vatrogasci, vatreni dečki sa zelenim plivalicama na rukama i na žutim biciklima..sjeli su i pogostili se pivom Pan, koje je teklo u potocima..kamionđija se počeo hvaliti, kako ima dobru sliku iz duplerice u svojoj kabini i da je šteta kaj se teti ne vide cijele cice. ipak se o tim sisama, pričalo cijelo vrijeme..gospon Klještić je isto počeo piti s njima, a mene su svi zaboravili..onda sam i ja počeo piti s njima i ja sam sebe zaboravio..tek nakon 2 sata, kad je stigla murija i pitala, kojim povodom je ova pijanka i dernek nasred ceste,, svi smo ih u čudu pogledali i zanijekali razlog, tko bi se više toga sjećao. panduri vole isto pivo, to su nam zorno pokazali. rastali smo se uz pjesmu i obećanje, da ćemo se češće ovako nalazit u ovom sastavu.. sjećam se da sam tek naveće ošo kući..mami su trebale škarice, tražili smo ih sat vremena, dok ih moja seka nije izvukla meni iz vrata..baš sam zaboravan kad si malo popijem, a jako zaboravan kad puno popijem. ali tko je savrešn, nek prvi baci kamen, ali na kamionđiju..

jedno jutro probudih se sLIJEP..probudih se u nekoj novoj sredini, nepoznati ljudi, glasovi..sve što sam mogao vidjeti su mrak, tama, tišina, glasovi, šumovi, koraci, zvukovi, jecaji, smijeh..upoznah ljude po onome što pričaju, ne po onome kako izgledaju.. stekao sam prijatelje po tome što su govorili, a istančani zvuk sluha mi je toćno signalizirao tko laže, a tko govori istinu..zaljubio sam se u jednu dragu osobu, po njenom milozvućnom glasu, čistoći duše, iskrenom nježnom dodiru..našao prijatelja, koji je govorio iz srca, iskreno. onda jednog jutra progledah opet, probudim se gluh..nisam čuo one glasove, nisam znao tko je tko od onih glasova i sadašnjeg izgleda..zaljubio sam se u prekrasnu djevojku, okružio prijateljima koji su mi bili ugodni oku..sve sam mjerio očima i ugodom oka..više nisam čuo kišu kako pada, gledao sam kako pada, tiho, nevidljivo, nije mi ličila na kišu..kiša se sluša kako pada, ona se ne gleda..dok se napokon jednog jutra nisam probudio normalan, da vidim i čujem..usporedio sam prijatelje i djevojku iz svake faze, ništa nisu imali zajedničko..užasno sam pogriješio gledajući, shvatio sam da sam najbolje odlučio, kad sam bio slijep..najmanje sam pogriješio..totalan je promašaj, gledati i ocjenjivati ljude..možda si sad iskopam oči, možda samo jedno oko, pa stavim povez kao kapetan kuka..oči su ogledalo duše, malo kurac moj.. glas je ogledalo duše, samo si prvo škaricama iskopajte oči da to saznate.. kiša se gleda i sluša, uživam u kišama, diram je prstima, osjetim tijelom, slušam ušima i gledam očima, kiša mi je u očima, plačem kišu, a ne suze.. zbog kiše mi je drago da imam sva osjetila. da mi nije mrzak Sinatra, plesao bih i pjevao na kiši..ovako ću otplakati kiše, samo malo tiše, da je čujem kako diše, jer volim je najviše, to piše na svakoj kapi kiše, u vjetru što grane njiše, a tebe nema, nema te više..no možda ipak kupim nešto protiv kiše, plavi kišobran, plav kao oči tvoje, ali šta da kupim protiv ljudi, da ih nikad više ne vidim i ne čujem, ima li zeleni ljudobran..??

dan D je sutra..tim riječima je naš susjed Blaž, pokušao objasniti nama u selu, da svijet nestaje za jedan dan, svi smo mu vjerovali.. bio je najpametniji u selu, završio je najviše škola, čak 3 razreda osnovne škole..bio je naš vođa i starješina, mislili smo da na svijetu nema školovanijeg i pametnijeg čovika od njega. čitao je one žvrljotine od slova u novinama bez sricanja.. kad nam je obrazložio da prema zemlji juri neki komad kamena, bilo nam je to smiješno.. pa to je kurac od kamena..nema kamena kojeg naš Zoran nebi digao od šale, ali ako on kaže da je kraj svijeta, mi smo vjerovali..nastala je panika, svi su se počeli ubijat.. Marko je ubio Jožu, oduvik ga je mrzio..Petar je zaklao Đuru, zato jer ima veći kurac i sumnjao je da mu je jeba ženu. Ivek je sjekirom dokrajčio Slavka i oteo mu staru Škodu 1000 MB..muški su silovali koga su stigli, ovce su bile isto hit silovanja..kralo se kokoši, krava, koza, škarice, lak za nokte, šarafcigere, sličice životinjsko carstvo, susjed je susjedu palio kuću iz zavisti..složno selo je odjednom pokazalo svoje pravo lice..mirni ljudi su postali zveri i još jednom dokazali, da iza svake idile čuči pakao..selo je gorjelo, ljudi su postali barbari, krv, jauk, izobličeni pogledi, Zombiji, pakao na zemlji..samo sam se ja toga jutra, probudio u zjenici tvoga oka, miljama daleko od nemilih događaja. igrom slučaja, zarobio me tvoj pogled danima prije, ali i danima poslije. za mene je to bilo čarobno jutro, za tebe jutro bez sna, trn u oku..spavao sam u tvojim očima,,najljepšim, najsjajnijim očima, bio sam ti u snovima, bio sam svaki titraj tvog plavog oka..toliko plavog, da bila si meni nebo, more, ocean..želio sam se utopiti u tvojim očima, postat svaka kap tvojih suza, sjaj u tvom oku, želio sam da budem prvo što ćeš ugledati kad se probudiš, i zadnje kad usneš san, sve sam to želio..ali ukurac, ja sam taj koji je silovao ovce, stare babe, djecu, koji je ubijao i palio, bio sam krvav i na čelu tih barbara. pa šta onda..sutra je dan D i koga briga..sve bu to jedan kamen zbrisal..pa ako i nebu, Blaž uvik nosi dobre vijesti, ova mu nije bila loša..i znate kaj, odurna mi je Alka Vuica..

žmurim ja tako neki dan i gledam kako mi se neka ptičurina pokakala na glavu..uzmem kamen i pogodim leteću gnjusobu u nogu..ova pizdurina zaskviči i poleti još višlje..ja uzmem duplenjku i zapucam na nju..što zbog žmirenja, što zbog toga što imam samo jednu nogu, jednu ruku, jedan prst, jedan tv, jednu veš mašinu, promašio ja nju..ali nisam promašio nebo..nebo se raspuklo, onako kao staklo na autu..jebate, ako sad netko vidi da sam upucao nebo..?? sva sreća da mi roditelja nije bilo kod kuće, a i netko je bio zauzet kakaknjem, bio sam sam u kući 6 dio..odem po selotejp i zakrpim ja nebo..ok. dobar promatrač bi odmah uočio da nekaj nije u redu, ali dobar promatrač je bio na poslu i nije ga bilo u blizini..za svaki slučaj, zabacim laso i dovučem oblake iz Mađarske, da prekriju moju nepodobštinu. samo sam im pripomenuo, nemojte da pucam, svrbe me prsti..jeste vidjeli kaj se nebu dogodilo..mirno sam odahnuo, ovako nekako..odahhh, odahhh, uhhhhh..sav sretan uspem u bure sumpornu kiselinu, malter, cement i namočim noge..ponukala me cura na to..ona će meni, da mi smrde noge..jebem je ludu, nisi ti čula noge od moga taje..močim ja tako noge 534 dana, prolaze godišnja doba, vlakovi, autobusi, vlade, mravi, mišovi, ja vadim kuglice iz nosa i veselim se životu..život je nekad lijep..uzmem pračku i gađam sve kaj leti i kaj se miče..mrzim zveri, bube, insekte, gmazove, reptile, Alku Vuicu, Gustafe, Nove Fosile, Koko Bila, Milenka Kovačevića, susjedovog psa i mamu, poštara, inkasatore, glasnogovornika Sdp-a, Hdz-a, crkvu, popove, male novćanice, mrzim ljude..sve mrzim..sve budem popucao..svi su mi krivi, kaj mi se neće dignuti..

neki dan kad mi bilo jako dosadno, bacao sam se kroz prozor na 5 katu doli na pločnik. bacim se, popnem se gori i opet bacim.. doli sam letio brzinom od 124 čvorova na sat. sad će me neki nevjerni Toma pitat, odakle mi ta brzina..pa imao sam odjelo supermena na sebi i svog čovika, koji je mjerio, kojom brzinom se sunovraćam na beton. bio je i čovjek za procjenu betona, on je mjerio ulegnuće asfalta od moje težine..bio je tu i čovik za mjerenje mog urlika od boli kad padnem. krik je bio jačine 267 decibela po kubnom centimetru nezagađenog zraka, na zagađenom zraku je varirao u obliku, šu,šu, šuvariva.. došao je i fotograf, on je snimao moje bolne grimase. nisam ni znao koliko sam fotogeničan, kad cvilim..naravno bio je prisutan i pogrebNIK..on me stalno premjeravao i gladio brk..posli je zaplakao i odustao..samo je promrmljao, nema tu kruha za mene, treba zvat poduzeće za ceste i asfalt..bila je i tu kraljica ulice, sisata flundra, zvana Špranja djeva, zbog koje sam radio te ludosti..bio je i moj brat koji me mrzi, želi da starci na njega prepišu staru zelenu škodu MB 1000..samo me podjebavao, ne možeš više skakat, ti si pičkica, nemaš muda, a znao je da ću ja onda opet i opet iz inata skakat..i tko zna do koliko bih ja tako sKAKAO, da si kod jednog pada, nisam slomio sve žube..uzeo sam mašingever, otišo do svoje bivše škole, rafaljnom paljbom pokosio sve učitelje i učitiljice..jer tu je srž problema, da su me oni dobro odgojili, usmjerili, sada bih bio manager na iskrici, a ne sKAKAO na glavu na beton.. razdragana publika, uglavnom učenici, velikim pljeskom su pozdravili ovaj moj čin..a ja sam zapjevao, čin, čin, čin, nabite si u guzu klin, a oni su se priključili na refrenu.. puši karu, starome drugaru, u školskom ormaru..na kraju ide prijelaz na bubnjevima i solo na gitari i to je to..

uvik sam volio male, sitne djevojke. kineskinje i japanke su mi bile uzor. možda je to zbog toga što imam maloga..?? ali s vremenom mi se to malo ogadilo i poželio sam neku masnu i debelu, guzatu žensku.. nešto kao one tete u Africi..sviđa mi se kad ona, onako kršna, nosi bure vode na glavi, 3 metra drva i granja na leđima, po dvoje klinaca u svakoj ruci i jedno na sisi, a s nogama još dvoje šuta u guzu i neku zvjerku, ako ih napadne..i kaj je bitno, ne prolije ni kap vode. to su žene..kad dođe u zemunicu, opali lijenoj budaletini od muža čušku i otjera ga u lov na pasanca ili oposuma..pomakne gromadu stijene i napravi ognjište..ako pleme zarati sa drugim plemenom i vode dugogodišnji rat, ona popizdi, ode i namlati, jedne i druge..želio bih jednu takvu.. želim se osjećati sigurno uz takvu partnericu..izgradit povjerenje, poštovanje, domoć se velikih sisa, nadajuć se, da joj pica nije ocean..svi smo mi muškarci željni žena, koje će nam biti i majke..svijet je surov i lijepo se privit na majčine grudi i cuclati..a majka nas draška po čelu, kosi i tepa.. samo se ti ušuškaj mišek maleni, mamica pazi na tebe.. posli sam bio u fazi, kad sam zaželio ciganku za ženu..oženio ja i ciganku, ali bijaše plava..jedno jutro sam je vidio rasčupanu i u pravom svijetlu..zgadila mi se..do tada smo živjeli kao lordovi, kad je otišla, ja sam nastavio ciganski život ispod najlona. ima već neko vrijeme, kako samo drkam..živim sam..to su najplodnije moje godine..nitko mi ga ne može bolje izdrkat, nego ja sam sebi.. ne zovem se badava cONAN..

ispeko sam tonu palačinki, u njih zamotao pseće govno i bacao ih sa balkona ljudima na glavu..urinirao sam trudnicama na glavu, njima je teško dizat glavu u zrak. umirao sam od smeha, baš je fora zajebavat nekog nemoćnog..onda sam otvorio boćicu u kojoj sam držao boćice i spremio u kutiju za boćice, a kutiju stavio u ormar za boćice, koji je u sobi za boćice. u lijevoj nogi sam osjetio desnu nogu, ali nisam to odmah primjetio, nego negdje kraj dugog sela. moja je majka išla sa sprovoda, prijateljici od prijateljičine prijateljice, koju je u pogrebnoj povorci pokosio pijani traktorista..nije mu zamjerila kaj je bio pijan, samo to što ju je pregazio načisto, to mu nije oprostila..sve je to bez veze, i ja sam na poso došao preko poznanstva, nisam koristio veze. prvi dan na poslu mi je prošao bez veze, ostali isto tako..sad sam na ulici, spavam u kontejneru br. 9, a hranim se u kontejneru br. 6. ponekad BBB-si okrenu kontejner na glavu, pa se zabunim sa 6 i 9..ali ja ih ne mrzim zbog toga, pa ljudima je dosadno, i meni je dosadno, užasno mi je dosadno..dosadna mi je dosada, mjenjao bih svoju dosadu za neku drugu dosadu..bila su to vremena, kad sam živio na balkonu i smicalicama ubijao dosadu.. nikad više kao prije.. polako pada veće, sklonio sam se u kontejner i nije palo na mene..neki se nisu sklonili, tko zna šta je s njima..ja ću sjest i čekat, netko će mi već javiti, ako neće, nisam se to od njega niti nadao..

definitivno sam siguran, sve na svijetu i u svemiru je prolazno. nema te sile, tog boga koji je vjećan...sve je prolazno, nijanse su samo u dužini te prolaznosti, a i to je relativno..zahvaljujući svojoj sposobnosti, mogu šetat kroz vrijeme, napred, nazad, i znam što pričam..jedno vrijeme sam mogo šetat kroz zidove, sad mi se više neda...ako niste znali, zrak i zrako prazan prostor je živo biće..samo smo mi jadni i ne vidimo to..vjerujemo u boga i sve ono što ne vidimo, a ono što vidimo, ne shvaćamo i ne vjerujemo..zašto vjerujete da postoji bog, a nema nikakvih dokaza, osim laprdanja starih lakovjernih budala, koje su to izmislile u doba patnje, kao nešto što će im dati nadu..a Nadu su mogli naći u svakom bordelu..postoji bog, ali taj bog se zove, dobrota, pravednost, milosrđe, a možda i imenom mojim.. kome treba ponavljanja silnih molitva, krunica, očenaša. kaj mislite da bog svršava na to..budite dobri i pravedni, zbog sebe i drugih, ne zbog boga, kojeg nitko nije vidio..kako bi oni jadni indijanci u đunglama išli u raj, kad nisu nikad čuli za boga i k njima nisu došli križari, da ubiju boga u njima u ime njihovog boga..na njihovu sreću..zašto bog njih ne obavjesti da postoji, pa jadni moraju vjerovat u 1000 bogova, od rakuna do kišne gliste..zato vjerujem samo u ono što vidim, a živim kao da ima boga..po tome sam sigurno bolji od miljun bogobojažljivih katolika, koji se ponašaju kao životinje..znam, takvi će mi reć. ne možeš shvatiti poruku svevišnjega, sve nas stavlja na kušnju i ostale bedastoće, koje su izmislili stoljetni mudrijaši, koji drkaju kurac u samoći i pipkaju djecu..nikad većih strahota, klanja, ubistava, silovanja nije bilo od onih u ime boga, za boga. svi ratovi su vođeni zbog boga i ljubavi..i ta ljubav je prokleta, ni ona ne postoji. a ona biblija, kad je čitaš, sliči na bajku, toliko nelogićnosti i budalaština nema ni u crtanim filmovima..možda je vrijeme da napišem novu, modernu bibliju..evo, samo dok se pokakam..napadat me mogu, svi koji vjeruju u boga, a srca su im čista, oni bez mržnje, prema bilo kome, bilo kojem narodu, pojedincu, to mogu..prepoznat ću takve, takvih ovdje nema..osim ako njihov bog, ne traži od njih da mrze druge..? smrt je definitivno vrhunac života..cilj kojemu svi težimo..svi bi u raj, a nitko ne želi umrit..smrt je nagrada za život, a nitko ne želi biti nagrađen.. da bi se prestali plašiti smrti, moramo umrijeti.. pomolimo se za onog među nama, koji će prvi gore u kraljevstvo nebesko, AMEN, pao mi na nogu kamen, ostavio bolni znamen, sad sam men, zaljubljen, jer ja sam zaljubljeeeeennn i njen.. serem, ja sam budalast..

sjećam se svog prvog razvoda braka, ne poljupca..baš sam zajebo bivšu..ona je dobila maloga, ja sam dobio veliki tv-e u boji. kad bolje razmislim i sa mnom je imala maloga..njoj je pripala kuća, a meni pas i maca..uskoro je zvjerinčad krepala od gladi, ja nisam još..meni je pripala mazda, njoj kućni inventar..kad se mali razbolio, nazove me, neka ga ja vozim doktoru..Aloooo, kaj si ti malo luda, vozi ga sama na biciklu..i nisam ga štel voziti..kaj me briga, kaj je dobio upalu pluća i smrzotine na biciklu..mogli smo se i drugačije podijeliti, ma sračkam, nebih joj dao veliki tv-e..istina bog i dijete mi je to malo zamjerilo, ali kad naraste zaboravit će,, osim toga, iznevjerit ću ga opet, pa će ovo zaboravit..ona će meni, da sam ja loš roditelj..ma marš u pizdu materinu, gdje si ti bila kad sam ja bio roditelj, seljačino jedna jebežljiva..ta nemre kurca vidit, a da ga ne poželi..još je na svim zajedničkim slikama izrezala moju glavu, jeba joj pas mater..jedino kaj je te slike činilo slikama, je moja glava i sad je to ujebala..imam i ja neke slike, ja ću njoj nacrtat brkove, pa nek vidi s kim će se zajebavat..zamislite vi ovo, ona je mene tužila za nasilje, to kaj sam je par puta prebio i slućajno razbio nekoliko žuba..a to kaj je ona mene vređala, mene je to više boljelo, to se nasilje ne vidi..a to kaj ju je jebala cijela ulica, a ulica se zove Duga ulica, pa čak i onaj Štef Puškarić, to me kao nije boljelo..ma sretan sam kaj me je varala, neka je, neka je..neće dugo, znam da Puškarić ima sidu, uskoro će i ona saznat..i nebum joj išel na sprovod..no, možda odem i zaplešem Huga Waga ples, kaj nebi tko pomislio da sam zlopamtilo..ne daj bože..nisam ja taki..

već nekoliko dana ne razgovaram sa svojim plišanim medom..mnogo sam težak kad se naljutim. sve je počelo jednog dana, kada sam susjedovog psa obojao u lila boju. njemu se ta boja nije svidjela i skoro smo se pobili oko neukusa za boje..išli smo i kod čovjeka zaduženog za lila boju, koji mu je rekao da je ta boja zakon, ali nemoš ti njega krstit, on samo prdi svoje..poslije nas policija vodila kod miritelja, ali sam mu tamo nabio škarice u oko i od onda si nismo dobri..sutra nam je godišnjica, ne vjerujem da ćemo se izmirit..sutra je utorak, a utrokom imam napade nekontroliranog bijesa..kad me to uhvati, uzmem slikovnicu Ivica i Marica, čitam je čitam i suosjećam se sa jadnim roditeljima, koji nikako da se riješe to dvoje balavaca i da se u miru mogu pojebat ko ljudi..kao mali sam žalio djecu, sad žalim roditelje..zato sam ja Ivici i Marici, uvik nacrtao brkove, nek vide što mislim o njima. moram poraditi na rukopisu, upisat ću se u večernju školu, svašta nešto moram, samo sam jako lijen..idem sjest na veš mašinu i drkat, kad se već ne mogu pojebat..potrošio sam sve kune ovaj mjesec, mnogo koštaju ove prijateljice noći, proklete fufete, flundre, drolje, špranje, kurvetine, vratite mi moje noFce..bolje da sam si Žube dal napraviti i da imam lijep osmijeh, kao ona teta na televiziji..i taj kurac će me doći glave..

ovaj moj rob, je već nekoliko puta pokušao pobjeći..kao moderan je i čuo je za pobunu robova. moderan si ti moj kurac, opalim ga bičem moderno i kuššš..uvik kad ga uhvatim i premlatim, žali se na moje surovo ponašanje, glad, žeđ, bič i težak posao.. o, jebem ti mater, oš da ti jajca titram, pa jel ti znaš kako se zoveš robe..?? alooo, jesi gospodin ili rob..jesam te ja tjerao, da se rodiš kao rob.. zadnji put kada sam ga uhvatio, odlučio sam ga žigosat, žigom na kojem je pisalo, pobjegao sam od habija..nemreš vjerovat kako se svinja opirala, nemoj gazda nemoj, to boli, previše je slova na žigu, skrati to malo, daj samo slovo H..oš kurac robe, sad te budem žigosao i kvit..kad sam mu stisnuo taj žig preko cijelog trbuha, kad je sagorila koža i meso, to se iz aviona vidlo pročitat..nakon nekoliko sati, kad je došao k sebi i malo priživio, odveo sam ga k svinjama, nek malo jede sa svojima iz kopanje..davio se u smjesi, kukuruzu i ščavi..nikad neću zaboraviti, taj njegov pogled, pun zahvale..lijepo je nekad biti čovik..no nisam mu dao puno da jede, pojest će sve svinjama, a ja volim da su mi svinje debele, volim kobase, prezvršta, špeka, šunke..vidim li ga da krade hranu svinjama dok ih bude hranio, ubit ću boga u njemu..ne bih ni držao svinje da nemam roba, to je robovski posao, smrdi, to može samo rob raditi..ali jesti mogu samo ja..rob nije navikao na meso, umro bi da mu dam komadić mesa..zato sam dobar, pa mu nedam, nekad sam stvarno predobar i duša od čovika, ma šta nekad, uvik sam takav..idem kupiti novi bič, mater im i bičevima, kako li se samo brzo istroše..

budimo realni, moj je život tužna i ružna priča..rodio sam se kao osmo dijete u izuzetno ružnoj obitelji, koja mora da se u prošlosti, parila sa čudnim bićima.. toliko sam bio ružan da su me se i moji ponekad znali uplašit. bio sam prava greška prirode..fakat sam bio grdi, zvali su me grdobina i još sam imao maloga. sjećam se da 2 godine nisam išao u školu, jer nisu bili sigurni da neću plašit ostalu djecu. kad sam s vremenom malo porastao, a ružnoća je dobila svoju pravu boju, sukladno tome sam bio i pokvaren kao mućak, zlo od čovika. no zaljubio sam se u najljepšu djevojku u ulici..znam da nisam imao nikakve šanse kod nje, pa sam samo mastrubirao svaki dan 10 puta na njen lik. ali jednog dana, ta kraljica škole i našeg malog mjesta, prišla mi je i rekla da hoće hodat sa mnom. ja sam bio paf...poslije sam saznao da se posvađala sa starcima i da je hodala sa mnom samo da njima napakosti, jer im veću pakost nije mogla uradit. bio sam presretan, mislio sam da je vrtni patuljak u mom vrtu vilenjak i da mi je on ispunio tu želju.. odmah mi je bilo žao, što sam ga čekičem nabio u zemlju. isprva je hodala sa mnom sa gađenjem, poslije se navikla na moju ružnoću, čak smo se ljubili i radili one stvari..moji su bili sretni, konačno će se i naš okot malo proljepšat, ako djeca budu imalo na nju..i tko zna kako bi to završilo, da jednom slućajno nisam vidio onu okruglu stvar za šutat, lopta se zove..kad sam je prvi puta šutnuo, ostao sam fasciniran time..ostavio sam svoju ružnu femili, lijepu i zlu djevojku i cijele dane samo šutao loptu..i dan danas samo šutam i šutam..kad nema lopte, šutam male mace i peseke..šutanje je moj život..savjet svima ružnima i sa malim, šutajte nešto ako ste nezadovoljni svojim životom. nebu nas ružne niko jebal..

neki dan, vratim se ja iz grada, išao sam žicat po ulici i jesti u crveni križ..dođem pod most, gdje spavam, kad tamo neka prljava skitnica, zaposjela moje mjesto..razapela gnjida najlon, pobacao moje stare vrećice, prazne flaše i jednu Badelovu u kojoj je još bilo malo vatrene vode i moje novine s kojima se pokrivam..ne znam jel ste osjetili kada taj osjećaj, kad vam netko osrknavi dom. pjena mi izašla na usta, što od alkohola, što od bijesa..izvukao sam nož, nasjeko ga skroz..za dom ubijam, ubio sam i opet ću. sjeo sam kraj lešine, nikad ga nisam vidio, nikome neće nedostajati..i jebem ti skitnicu koja se blajha..dali da ga gurnem u rijeku, ili možda malo gricnem..jeo sam već ljudetinu, ako se dobro ispeće, bude fino..pretražim mu prazne đepove i nađem osobnu..zvao se Habdija Ihtijarević..odlučio sam da mu otmem ime i da budem on...moje je ime već staro, ofucano, vrijeme je da se pomladim..strpam njegovo ime u đep, odrežem komad njegove noge i pojedem sirovo..padala je kiša, teško je zapalit vatru po kiši..stisnuo sam se jače pod most, pokrio svojim novinama, pocuclao zadnje kapi Badelove vatrene vode i zadovoljno zazviždao Bahovu fugu u zidu..kako malo čoviku treba, a tamo vani, vjetar huji sve jače, negdje na kiši, ima sirotinje, koje nemaju ništa i pere ih kiša..a kaj to mene briga, ja sam se za svoj luksuz sam izborio....nebum ja ovog čouka bacil, i sutra budem gladan..kako je to lipo, kad ti se hrana sama došeta.

već sam dva puta sreo jednog slovenca, kad je bio sunčan dan..i kako sam njega sreo, za čas je svaki put počela padat kiša. e da mu jebem mater, to više nije slućajno..ili će vlada zabranit tom slovencu da šeta Rvatskom, ili ću ga ja nabit na kolac. baš obućem ljetnu obleku i onda me opere kiša..desi li se to još jednom, kupit ću tu njihovu neatraktivnu parcelu, zvanu Slovenija, preorat je i posadit neku unosnu kulturu, drogu ili tako nešto..samo kako ću se okretat sa svojim Fergusonom..ako uhvatim nekog od njih, da se i dalje smuca po mojoj zemlji, sve ću ih užgat..da se razumemo, nemam ja nikaj protiv Slovencov, da imam već bi ih zašpricao..jednom sam sreo tako ružnog slovenca, da me odmah sljepoočnica zaboljela, čim je on otišo, prestalo me boljet..e jebem mu mater, tko je sad tu lud..ja sam za suživot sa njima, ali nek se odsele u tajge ili Sibir..volio bih imati za susjede Švicarce, ili Amerikance..možda neki Amerikanac srednjeg sloja kupi njihovu parcelu..volio bih da imamo uljuđenog susjeda..braćo Slovenci, mi Rvati smrdimo, odselite se od nas..ma znate kaj, ja bi njima prodao cijeli Jadran plavi, šta prodao, poklonio..samo uz uvjet, da svi preplivaju od Pirana do Dubrovnika i nazad, i to zavezanih ruku i sa malim utegom na nogama od 347 kg..kaj to nije fer.. takvu ponudu neće dobit svaki dan..mislim, zakaj oni nas ne vole, a mi njih volimo..??

jednom godišnje održava se izložba robova na gradskom trgu u Bagdadu..tako sam i ja svog roba poveo, točnije on je mene nosio do tamo..da budem iskren, nije bio previše poslušan, stalno se izgovarao da sam mu teški, da je to daleko i da ne može više..srećom sam naučio, kako mu bičem izbit te bube iz glave, trčao je i pjevao poslije toga..kad smo došli tamo, odmah se uzjogunio, uznemirila ga blizina njegove subraće i sestara.. dogovorio sam s jednim vlasnikom sobarice, i malo ga pripustio, neka zadovolji svoje robovske strasti. bilo je grozno za gledat, jebali su se kao životinje, on sa onako ogromnim i crnim, a ona sa malom ružičastom i bilo im je ok.. kad su svršili, moj rob me gledao kao boga, oporavio se od posta i pobjedio na izboru za naj roba..no ja sam ga svejedno prodao, volim mjenjat svake godine novog roba, ipak je to stvar prestiža, bolje da ga prodam nego da mi rikne od gladi i nemoći, novi će ipak duže trajati. zajahao sam novog roba i krenuo kući, novi rob mi se ćinio bolji, poslušniji, vrijedilo je uložiti u novo..primjetio da sam da se u Bagdadu, može dobiti 25 deva za jednu plavušu..slijedeći put ću otet nekoliko plavih ukrajinki i odvesti u bolji život.rado će poći na jug, u toplije krajeve, a čekaju ih crni zgodni Talibani.. ako budu poslušne, živit će neko vrijeme, jebga, neposlušnost se svugdje kažnjava..điha, điha, šljas, tras, trči robiću, mrdni tu lijenu robovsku guzicu..moram ga što prije naučit, da se sam bije,,