ŠKOLA ZA ROMANTIČARE

Necu budjenja U kojima te nema Cak i snovi Tad su daleki Jer Srce je ispunjeno Lepotom zivljenja Svaki trenutak Kad plovis mi U mislima

NISAM ZNALAZvao si me često i u isto vrijeme, pozdravljao tiho, pitao što radim, ali tvoje usne ostale su nijeme, ne čekaš me, ne čekaš me više pod stablima mladim. Ne pričaš mi više o proliću novom, ni o slapu sunca, o oblaku tihom, ne znam što ću sada u trenutku ovom, koliko te trebam neću reći nikom, koliko te trebam neću reći nikom. Nisam znala, nisam znala, koliko te volim, i koliko mi znači, koliko mi znači, svaka tvoja riječ. Nisam znala, nisam, koliko te želim, svakome o tebi pričala sam ja. Nisam znala, nisam znala, koliko te volim, i koliko mi znači, koliko mi znači, svaki pogled tvoj. Nisam znala, nisam, kako da te vratim, neka pokraj tebe prođe život moj, toliko te volim. Zvao si me često i tekli su dani, mislila sam da će uvijek biti tako, mi smo htjeli biti slobodni i sami, kako da te, kako da te nađem, jer nije mi lako. Ne pričaš mi više o proliću novom, ni o slapu sunca, o oblaku tihom, ne znam što ću sada u trenutku ovom, koliko te trebam neću reći nikom, koliko te trebam neću reći nikom. Nisam znala, nisam znala...Željko Sabol
__________________

NIKAD VIŠEnikad više ne otvaraj vrata u predvečerja ranih ljubavi kad nas odjednom prevare sve riječi i svi nas pogledi dotaknu da se više ne vrate nikad više svoje srce ne iznosi na dlanu tek uđi u neke tople sobe gdje je vrijeme mladosti pogodno gdje bi se mogli na tren pronaći u zaboravljenom refrenu pjesme gdje bi mogli pričati satima i ne znati da li su nam godine prošle nemoj više ljubavi otvarati oči u predzorje kad utihnu posljednji glasovi kad se od osame nasloniš uspomenom na prozore pod kišom koja zna i hoće a mi tek ljubavni i dobro raspoloženi nismo ni znali da nam je srce u oku raslo i preraslo sve okvire ne izgovaraj više riječi koje si u sumraku sobe učila na pamet da ih dugo nosiš nanizane oko vrata ne otvaraj više vrata u rana predvečerja ljubavi podivljat će rijeke zbog usana neljubljenih nećemo se snaći što nam je bilo davno jedno vrijeme nećemo više znati ni ljubiti kako smo znali neće više biti ni takvih poraza ni takvih pjesama pa čak ni smrti ako otvoriš vrata istom kretnjom nekome tko će doć

GDJE SE LJUBI I NIKAD NE STARIpijemo viski s ledom i kavu s okusom tebe i meni se tako pričini odjednom kako me tvoje koljeno dodiruje i to mi je dovoljan razlog da zaboravim knjige iz kojih sam dosta naučio dvije fotelje nama su u tom trenutku kao dva svemirska broda i letimo daleko iza nas ostaje jutro ostaje rijeka i ova soba nas dvoje mijenjamo doba i mijenjamo sve obične stvari odlazimo nekud gdje se ljubi i nikad ne stari sad smo ljubavno sretni svoj svemir imamo i imamo sve pijemo viski pristaje nam i lijepo nam je nježne su ti usne tako nježne kad me poljube ti znaš tako lijepo zatvoriti oči i otkrila si tajnu zatvorenog pogleda zoveš me da dođem pa tvoja hrabrost nema granica puna si ljubavi nježna si dok pijemo viski pušimo i prebiremo po prošlosti gramofon svira u nedogled i to je divno nas dvoje smo prvi ako nisi znala prvi smo u dušu sagledali i zaplakali od sreće od cvijeta si nježnija od trave mekša i teško nam je nebo oblačno držati na obrazima pijemo viski s ledom i kavu s okusom tebe dosta nam je svega što nije kao ovo da nam je zauvijek tako od ljepote bi možda umrli kao zvijezde Željko Krznarić

U Mostaru sam voleo neku SvetlanuJedne jeseniJao kad bih znao sa kim sada spavaNe bi joj glava, ne bi joj glavaJao kad bih znao ko je sada ljubiNe bi mu zubi, ne bi mu zubiJao kad bih znao ko to u meni bereKajsije jos nedozreleGovorio sam joj ti si deriste ti siBalavicaSve sam joj govorioI plakala je na moje ruke, na moje reciGovorio sam joj ti si andjeo, ti si djavoTelo ti zrelo, sta se pravis sveticaA padale su svu noc neke modre kiseNad MostaromNije bilo sunca, nije bilo ptica, nicegNije biloPitala me je imam li brata, sta studiramJesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve meJe pitalaPitala me je da li bih mogao sa svakom Tako sacuvaj bozeDa li je volim tiho je pitalaA padale su nad Mostarom neke modreKiseOna je bila raskosno bela u sobnoj tminiAli nije htela to da cini, nije htelaIl nije smela, vrag bi joj znaoJesen je, ta mrtva jesen na oknimaNjene oci ptica, njena bedra srnaImala je mladez, mladez je imalaNe smem da kazemImala je mladez mali ljubicasti ili miSe ciniPitala me je da li sam Hrvat imam liDevojkuVolim li Rilkea, sve me je pitalaA na oknu su ko bozicni zvoncici mogaDetinjstva zvonile kapiA nocna pesma tekla tihano niz donjuMahaluEj Sulejmana othranila majkaOna je prostrla svoje godine po parketuNjene su oci bile pune kao zrele breskveNjene su dojke bile tople ko mali psiciGovorio sam joj da je glupava, da se praviVaznaSvetlana Svetlana znas li da jeAtomski vekDe Gol, Gagarin i kojestarije, sve samJoj govorioOna je plakala, ona je plakalaVodio sam je po kujundziluku poAscinicamaSvuda sam je vodioU pecine je skrivao, na cardak nosioPod mostovima se igrali zmurke NeretvaZdrebicaPod Starim mostom Crnjanskog jojGovorioSto je divan, saputala je, sto je divanKolena joj crtao u vlaznom peskuSmejala se tako vedro, tako nevino koPrvi ljiljaniU dzamije je vodio Karadjoz beg mrtavPremrtavPod teskim turbetomNa grob Santicev cvece je odnela maloPlakala kao i sve zeneSvuda sam je vodioSada je ovo letoSad sam sasvim drugi, pisem neke pesmeU jednom listu pola stupca za Peru ZupcaI nista viseA padale su svu noc nad Mostarom nekeModre kiseOna je bila raskosno bela u sobnoj tminiAl nije htela to da cini, nije htelaIl nije smela, vrag bi joj znaoNi ono nebo ni ono oblacje ni oneKrovoveBledunjavo sunce izgladnjelog decakaNad MostaromNe umem zaboravitiNi njenu kosu njen mali jezik kao jagoduNjen smeh sto je umeo zaboleti kaoKletvaOnu molitvu u kapeli na Belom BreguBog je veliki, govorila je, nadzivece nasaNi one teske modre kiseO jesen besplodna njena jesenGovorila je o filmovima o Dzemsu DinuSve je govorila malo tuzno maloPlacljivo o KarenjiniGovorila je Klojd Grifits ne bi umeoNi mrava zgazitiSmejao sam se, ti si glupa on je ubicaTi si deteNi one ulice one prodavce poslednjegIzdanja OslobodjenjaNi ono grozdje polusvelo u izlozima neUmem zaboravitiOnu besplodnu gorku jesen nad MostaromOne kiseLjubila me je po cele noci, grlila me iNista viseMajke mi nista drugo nismoPosle su opet bila leta posle su operBile kiseJedno jedino malo pismo iz LjubljaneOtkud tamoNi ono lisce po trotoarima ni one daneJa vise ne mogu, ja vise ne umemIzbrisatiPise mi pita me sta radim, kako zivimImam li devojkuDa li ikad pomislim na nju na onu nasu jesenNa one kiseOna je i sad kaze ista kune se BogomPotpuno istaDa joj verujem da se smejem davno samDavno prokleo HristaA i do nje mi bas nije stalo klela seNe klelaMora se tako ne vrede laziGovorio sam joj o Ljermontovu o SagaluSve sam joj govorioVukla je sa sobom neku staru CvajgovuKnjigu citala popodneU kosi joj bilo zapretano leto zutiloSunca malo moraPrve joj noci i koza bila pomalo slanaRibe zaspale u njenoj krviSmejali smo se decacima sto su skakaliSa mostova za cigareteSmejali smo se jer nije leto a oni skacu basSu decaGovorila je mogu umreti mogu dobitiUpalu plucaOnda su dolazile njene cutnje dugePredugeMogao sam slobodno misliti o svemuRazbistrit SpinozuSate i sate mogao sam komotno gledatiDruge, bacati oblutkeDole niz stenje, mogao sam sasvim oticiNekud otic dalekoMogao sam umreti onako sam u njenomKrilu, samlji od svijuMogao sam se pretvoriti u pticu, u voduU stenu, sve sam mogaoPrste je imala dugacke krhke beskrvneA hitreIgrali smo se buba-mara i skrivaliceSvetlana izadji eto te pod stenom nisamValjda coravNisam ja blesav hajde sta se kanisDobices batineKad je ona trazila mogao sam pobjeci uU samu reku nasla bi meNamirise me kaze odmah pozna me dobroNisam joj nikad verovao valjda je stalnoCurila kroz prsteVolela je kestenje kupili smo ga poRondouNosila ga je u sobu vesala o konciceVolela je ruze one jesenje ja sam jojDonosioKad svenu stavljala ih je u neku kutijuPitao sam je sta misli o ovom svetu verujeLi u komunizamDa li bi se menjala za Natasu RostovuSvasta sam je pitaoPonekad glupo znam ja to i te kakoPitao sam je da li bi volela malog sinaRecimo plavogSkakala je od ushicenja hoce hoceA onda odjednom padala je u neke tugeKo mrtvo voceNe sme i ne sme, ne bi to ona ni zaZivu glavuVidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona Pala s JupiteraKo je to recimo Zubac Pera da bas on a Ne neko drugiTaman posla, kao da je on u najmanju rukuBrando ili takviGovorio sam joj ti si glupa ti si pametnaTi si djavoTi si andjeo sve sam joj govorio nista miNije verovalaVi ste muskarci rodjeni lazovi vi ste huljeSvasta je govorilaA padale su nad Mostarom neke modreKiseStvarno sam voleo tu Svetlanujedne jeseniKad bi' znao sa kim sada spava ne bi mu glavaNe bi mu glava jao kad bi' znao ko je sada ljubiNe bi mu zubi, ne bi mu zubi jao kad bi' znao ko toU meni bere kajsije jos nedozrelezubac pera (1965-ta)

Kada ti budem rekao da je tvoj trbuhSunce sa dna mora,Kada ti budem rekao da se tvoje grudiOtvaraju kao dva krila na snjegove djetinjstva,Kada ti budem rekao da su tvoje očiČavli jedne nedostupne zastave,Tvoja usta neistrošiva vatra staklenog plafona,Tvoja stopala negacija tla,I kada ti budem rekao da tvoja koljena otkrivajuTaštinu oblutkaNemoć vremenaI da tvoji nokti čine smiješnim ono što je korisno,I kada ti budem rekao da me je pred tobom stidMojih mišića i mojih riječi,I kada ti budem rekao da stiskajući teMislim na komore ratničkeU gomilama mlitavim,Da tada sažaljevam tvoje tijelo na mukamaI da eksplodiram u tebi ko što se sudi,I kada ti budem rekao da bjesnimŠto vidim tvoju vodu uvijek netaknutuKada se još jednom ogledam u tebiPrije nego što odeš da žuboriš ne znam gdje,Da ti ne opraštam Što nisi slomljena, rasutaPomiješana s pjenom moje krvi,Što si netko ko odlazi, ko pozdravlja i ko govori,Ko gleda drveće i ko misli na smrt,Neko, shvaćaš li, neko, napolju...Kada ti budem sve ovo rekaoNišta ti neće biti rečenoŠto ti netko drugi ne bi mogao reći,I mi nećemo biti manje osamljeni,Ti i ja,Svaki u oklopu svog spola,Naši bičevi zamršeni, naše lave pomiješane.Čini mi se ipak da se smiješ u meniDa ja plačem tvoje suzeJa koji podižem danak ponosa na tvojoj legendi,Čini mi se ipak da sam te izmislioTebe koja ne možeš da usniš ako nemaš na prstuPrsten mog imena.

Otkako te ne volim

Vraca mi se okus kao poslije bolesti strah me kad se sjetimkuda me to moglo odvesti Osmijeh mi se vracaneces me prepoznati kao na slobodi opet ucim jesti, hodati Ref.Otkako te ne volimopet nocu kise mojeizgubljeni zvuci, boje ni sa kim ih ne dijelimOtkako te ne volimnetko mi iz vlaka maseprazno mi je, ali lakse otkako te ne zelimPitao sam ljudekol'ko ce to trajatimoze li se umrijeti hocu li se poslije kajatiGnjavio sam ljudepravio sam paniku prejako je svijetlosamo da se oci naviknu Ref.Otkako te ne volim

"Da sam sretankoliko sam bez tebe nesretan,bio bihnajsretniji na svijetu."

Negde se pipnu nasi mali svemirikada vec pomislim da spavasZasumi saten, tama se uznemirii kao talas naides.U skoljki tvoga pupka leto zimuje,tu cuvas mrve sunca za nas.Sa tvojim dodirom se ceznja rimujedok kao talas nadires.I nista vise nije vazno,lice sveta zlobno i lazno se raspline za cas.I nitko vise nije bitan,svi su pesak prezren i sitan.Pesak ispod nas.Srebra decembra kuju prsten za tvoj prst.Niz tvoje sapi zvezda pala.Zalud te privijam uz sebe ko uz krst.Ti kao talas izmices.Ostavljas slane kapi bistrei jato dobrih mirisa Istre po sobi razvijas.Ostavljas varljiv zalog pene u srcu ove napukle stenekoju razbijas.I nista vise nije vaznolice sveta zlobno i lazno se raspline za cas.I nitko vise nije bitan,svi su pesak prezren i sitanPesak ispod nas. Djorde balasevic

ne volim te jer te volim


Ne volim te zato što te volimi od voljeti te do ne voljeti te stižemi do čekanja kada te ne čekamsrcem mi struji studen i plam.Ne volim te zato što te volimi beskrajno te mrzim, a mrzeći te molim,i mjera moje putujuće ljubavijest da te ne vidim i poput slijepca volim.Možda ću potrošiti siječanjsku svjetlost,okrutnu zraku, svoje beskrajno srce,ukravši sebi ključ spokoja.U ovoj historiji samo ja umiremi umrijet ću od ljubavi jer te volim,jer te volim, ljubavi, krvlji i ognjem.Pablo Neruda
__________________

Pablo N.AKO ME ZABORAVIŠHoću da znamjednu stvar. Znaš kako je to ako gledam kristalni mesec, crvenu granu spore jeseni u mom prozoru, ako dotaknem uz vatru neopipljiv pepeo ili izborano telo drveta, sve me odvodi tebi kao da je sve sto postoji, mirisi, svetlost, metali poput barčica što plove ka ostrvima tvojim koja me čekaju. E, pa dobro, ako malo-pomalo prestaneš da me voliš i ja ću prestati tebe da volimmalo-pomalo. Ako me odjednom zaboraviš ne traži mejer bih te ja već zaboravio. Ako smatraš dugim i ludim vetar zastava što prolazi kroz moj život i odlučiš da me ostaviš na obali srca u kome imam korena zapamtida ću toga dana, toga časa dići ruke iščupati svoje korene u potrazi za drugim tlom. Ali ako svaki dan, svaki sat, pristaneš da mi budeš sudbina s neumoljivom slašću, ako se svakoga dana popne jedan cvet do tvojih usana tražeći me o ljubavi moja, o mojau meni se sva ta vatra ponavlja, u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno, moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena, i sve dok živiš biće u tvojim rukama ne napuštajući moje.

STID Kada me ti gledaš lijepa sam od srećeKo trava dok po njoj kapi rose teku,Moje tašto lice prepoznati nećeNi visoke trske kad siđem na rijeku.Ja se svojih tužnih, jadnih usta stidim,I koljena grubih, i razbita glasa.Sada, kad si ovdje, i gledaš me, vidimKoliko sam jadna, gola do užasa.Nijedna stijena na tvom dugom putuNe bje tako gola u svjetlu svitanjaKao ova žena što pjeva u kutuRadosno, i koju vidje kako sanja.Ušutjet ću da se bi sreću moju znaliOni što ravnicom prolaze i žurePo tom bljesku što mi grubo čelo paliI po tome kako ruke mi drhture.Noć je i po travi kapi rose teku;O gledaj me dugo, ko nikad u životu,Jer već ranom zorom , silazeć na rijeku,Ljubljena će tvoja odnijeti ljepotu

zašto nebi razmijenili maštanja jel voliš da te skine i da ti svaki centimetar tjela pospe poljupcima toplim ko ljetni leptiri te kruži jezikom tvojim bedrima sva vrišiš od miline čas hladno čas vruče propinješ se vrišiš od slatkog bola malo plaćeš pa vrišiš pa se smiješ

Ljubavi, pijuć sa tvoga zdenca ne ugasih žeđ,već ožeđah  jače.Istino, tragajuć za tobom ne umorih se,već nastavih put.Svjetlosti, tražeći tebe, mrak nalazim bljesku zore vapeći.Čovječe, a tebe tražeć, uđoh u tvoj labirinti još uvjek lutam ne gubeći nadu da čekaš me;zajedno s istoga zdenca da pijemo,K Istini da krenemo vjere puni da Istina smo mi.Samo mi, od Ljubavi satkani,k svjetlosti kročimo!

Kad umrem i u prah se pretvorimniz planinu me prospi ipusti da me vjetar do neba nosi.Da letim s pticama i šumim s morem da s visine gledam najdraže moje.