Muškarci i žene...i nešto između

Jutros u 3.30 otišao je Medo.
Nadala sam se da će se izvući, da njegovo vrijeme još nije došlo, da će još biti njegovih ljubavnih priča, životnih crtica
Toliko ih je još ostalo neispričanih.

Falit ćeš mi....




TAKO TO TREBA BITI

"Ako ja ne želim ono što ti želiš, ne trudi se, molim te, dokazati mi da je ono što ja želim pogrešno.
Ako ne vjerujem ono što ti vjeruješ, zastani malo prije nego što počneš uvjeravati me u suprotno.
Ako osjećaje pokazujem jače, odnosno slabije od tebe u istim situacijama,dopusti mi da to ipak učinim.
Ako nešto radim na način koji se razlikuje od načina kako ti radiš to isto, dozvoli mi.
Možda sam tvoj bračni drug, možda radni kolega, tvoj roditelj, ili prijatelj.
I dok ostvarujem svoje želje, pokazujem svoje osjećaje ili izražavam vjeru, ti otvori svoje srce i dopusti da u njega uđe i razvija se saznanje da nije sve pogrešno što je različito od tvoga.
Prihvati me onakvog kakav jesam - to je prvi korak koji možeš učiniti ako hoćeš da me razumiješ.
Jednog dana, ako me ikada stvarno shvatiš, vidjet ćeš da u tome kakav sam postoji puno lijepog.
I tada ćeš, nadam se, osjetiti snažnu potrebu: ne da me mjenjaš da bih bio kao ti, nego da me cijeniš, priznaš, podržiš i voliš.

*
Ljubavi, to, taj tekst, koji mi se jako dojmio, pa sam si poželjela, podjeliti ga s tobom. Nadam se, da mi nećeš zamjeriti sadržinu testa jer je u njemu možda nešto, što se kosi sa mišljenjem i pogledom jednoga od nas ali znam, da ima u njemu i toliko lijepoga, što je dobro primiti i osvojiti, te prema takvim riječima živjeti.
Znam da je teško, oboma su ovo jako teški dani, koji ne idu u prilog rastu tih divnih emocija, nego upravo , kako si rekao, kao da nas umiva i umiva našu ljubav.
Želim, da bude drugačije, da naš život krene nama u susret, da možemo nadgrađivati to lijepo , što se je rodilo između nas...znam, da taj dan nije daleko, osjećam to, ali znam i to, da je svaki dan, koji nas razdvaja dug, da nama ne pomaže, nego da se vrtimo u krugu kao ranjena ptice u krletci...Ljubavi, ne mogu do toga, da budemo skupa sada i u ovom trenu, ali ti dajem, kao i ti meni ono, sto najviše možemo dati jedan drugome u tom trenutku....Imajmo vjeru jedan u drugoga imajmo ljubav, koja ce nas oplemenjivati i u kojoj ćemo rasti, makar su ponekad dvojbe jake i sumnje, koje bole....Dozvolimo našoj ljubavi da živi i da dočeka dan, kad če se moći rascvasti u najlijepši cvijet u našim srcima....

Necu čekati tvog odgovora , jer te ne želim gnjaviti s time, napisala sam ti nekoliko svojih misli u želji, da znaš, da sam uvijek s tobom u mislima, da ti želim biti podrška i oslonac, da ti želim biti i ljubav i prijateljica da ti želim dobro i da ne razmišljam o tome, da te obmanem, prevarim, povrijedim i razočaram."

Medo Debeli 04.03.2020. u 19:33

O istom, ali iz drugog kuta..

Bloških fajtova je bilo i bit će.
Kao i inicijacija.
Čuđenja. Funjenja. Tračanja iza leđa, na pvt-u

Bilo je i bit će ekipa.
I jednih protiv drugih, mijenjanja i strana, obično zbog vlastitog dupeta i virtualne socijalizacije.

Ono što nikad pa ni onda neću prihvatiti je sakrivanje iza tuđih leđa kad počnu letiti truli paradajzi.
I penjanje na stolček i drečanje i to samo onda ako je netko blizu da pridrži i dobaci koju riječ, paradajz, može i bananu, pokaže solidarno srednji prst ili potapše po ramenim uz "bravo".
Takve ljudeke primijetim i pohranim u folder "bojim se mraka"
A baš takvi su postali najednom, na blogu, vidljivi.
:)

Ako imaš kome kaj reći/napisati, napiši, nemoj prepisivati.
Nemoj biti hrabar na tuđi račun.
Niš ti se neće dogoditi. Moš dobiti figurativno po prstima, samo to.

Ima još nešto što ne cijenim - rješavanje nekakvih razmirica kroz tuđe fajtove.
Ono - neprijatelj mog prijatelja je i moj neprijatelj.
Daj me nemoj….
A opet zbog vlastitog dupeta jer bloški slonovi pamte i ne opraštaju, jebe im se, pardon, za nove tuđe fajtove, ljude, jer u njima vide samo svoju šansu da vrate jednoj od strana, zbog nečeg napisanog, javno izrečenog prije 3 godine, 27 dana i 10 sati.

Dječji vrtić :D

Kad se netko ovdje riječima počerupa, bilo bi dobro da ostali ne sufliraju, ne mašu ručicama i nogicama i ne vuku druge za rukav u fajt.
Meni to bzvz.
Fakat bzvz.

Pustite.
Doći ćete i vi na red, ako baš želite.
Možda već sutra…
:)

Ali ok, ako netko baš želi biti medijator, dobro je da prikupi sve bitne informacije, preventivno, da na kraju ne ostane možda i pokakan jer…
Ovdje je sve moguće.
:P

Jbg. leteći, isključio si komentare, ostala sam visiti u zraku, a nekako imam potrebu nadovezati se

O Horniju...
I ljudima na rubu
Onima kojih više ovdje nema, svojom voljom, i tamo su negdje, kajaznam di..

Osim žene s kojom je bio tada u vezi, vjerujem da sam jedina od ekipe došla do njega, mimo svih pizdarija koje su bile na blogu
I da, točno, vrištala je svaka njegova riječi, tražio je pomoć, a sam nije mogao baš niš za sebe napraviti
Nije želio
Možda nije ni znao

Puno smo pričali.
Danas znam točno trenutak kad mi je dao do znanja da će otići. Onda to nisam znala prepoznati
Da jesam, možda, možda... Možda bih mu mogla pomoći ili barem pokušati nekog vraga napraviti

Meni je dao priliku da ga upoznam i mimo lika, nicka na blogu
I zato mi je žao..

Sjećam se jutra kad sam doznala da ga više nema...

A Tomo?
Svatko od nas hoda samo u svojim cipelama i bedasto je bilo čiji život vrednovati isključivo samo kroz svoj, bez da sami sebi pružimo mogućnost da netko od nas narančastu boju vidi kao crvenu
I da je to ok
Posve ok

Zna Tomo biti grub i bezobrazan, ali takav je
Ljude ne možemo mijenjati, čak niti im dati do znanja kaj ne štma ako nisu otvoreni da to prihvate

Pustiti ih?
Da, ako im ne možemo pomoći...

-I? Kae bilo?
-Niš.
-Kak niš? Si bila na kavi s Markom?
-Jesam. Jučer.
-Dobro, ok, ćeš šutjeti ili imaš kaj za prijaviti?
-Još sam žedna. Bliže si, mahni Kikiju.
-Dobro. Vidim da me ignoriraš. 'ajmo ispočetka. Jučer si se našla s Markom i...
-Pa već sam ti minutu prije rekla da smo se vidjeli.
-Jebemu, ti i ja ko papige, tri riječi u dvije rečenice, na dva načina. Daj, kae bilo dalje? I kak izgleda? Nemoj mi reći da ono nije njegova fotka.
-Je, to je on.
-Čudna si.
-Zakaj čudna?
-Zato kaj više šutiš od mene, a to baš i nije tak često. U stvari, uvijek me jezikom prestigneš.
-Pa nemam ti kaj prijaviti, kak ti veliš. Bili smo na kavi, popričali sat i nešto i pozdravili se.
-Pozdravili se onak, mislim ti njemu ruku, on tebi...ili...? A dogovor za drugu kavu?
-Neće je biti.
-Ček, kaj to znači? Kaj je takav davež ili je nekaj zasral? Ili je to tebi uspjelo?
-Daj ti ne davi! Tak kak sam rekla. Prošlo svršeno vrijeme.
-A daaaaaj, ne drami sad. Pa kaj ak te nije nazval za pol sata. Ko da je to njima bitno. Nazovi ti njega. Furaj se na emancipiranog bapca kojemu se živo fućka za formu.
-Zvao je.
-E sad mi niš nije jasno. I kaj veli?
-Ne znam. Nisam se javila. Kasnije sam isključila mob.
-Dobro, pa kog vraga je napravila? Ili nije?
-Ti fakat znaš biti naporna. Kaj nikad nisi skužila da pretjeruješ s tom svojom znatiželjom? Stvarno, ono stvaaarnoooo znaš gurnuti nos di ne treba.
-OK. Šutim. Više niš ne pitam.
-Kaj ćeš se sad duriti?
-Neću. A to kaj si ti meni išla na živce danima u laprdanju o njemu, nema veze.
-Molim te, drugi put kad spomenem, ma kaj klinac, kad pomislim na nekog muškog stvora, isperi mi mozak domestosom. Dva puta. Za svaki slučaj.
-Dogovoreno, ali..
-Nema ali. Se sjećaš kad sam ga prošli tjedan zvala, pa je bio nedostupan. Veli mi Žac da tak i on dela; izvadi karticu iz moba i lufta dupe bez da ga itko kontrolira.
-Ne kužim. O čemu ti to?
-Baš ni o čemu. Osim o meni glupači. Čuj, bi mogla kakvu lovu izvući da se ponudim u naučne svrhe kao pokusni kunić za kloniranje. Jer ovakav primjerak dragocijen je. Ipak nas treba biti više, da krelcima bude lakše s nama. Vidi mene, tuke…
-Znaš da volim tvoj cinizam, ali daj olabavi.
-A se sjećaš kad sam trkeljala da mi tu nekaj ne štima? Smrducka. Ono kao kad kužiš da imaš nečije oči zakeljene na leđima, ne na dupetu, na leeeđimaaa, a tvoje nisu tamo da to vidiš. Faking filing koji sam zanemarila. Jebeš ženu koju intuicija sjebe jer ona sjebe nju, ja ko tetrijeb gluhan u doba parenja i to samo zbog nekog idiota koji nije niš drugačiji od ostalih. Idiota, no…
-Ak se ne varam, još prije dva dana bio je netko zbog koga si otkantala i Sandru i mene i šoping i…
-Ima tako jebene usne.
-Još mi reci da si ih okusila.
-Nisam. Na žalost. Na sreću. Da, na sreću, nisam. Tako primamljive, a tako lažljive.
-Ma otkud znaš da ti je lagao? Kaj sad briješ? Ideš iz jedne krajnosti u drugu. Postala si paranoična otkad si na Iskri.
-Gle, tako je uvjerljiv da bi mu i ti povjerovala, a glupa nisi. Barem ne više od mene.
-O baš ti hvala, ovi bi kao trebao biti kompliment?
-Ne znam kaj je gore: priznati sama sebi da sam se zaebala ili tebi koja si me ostalno danfala da ne otplahutam.
-Znaš da ti nikad nisam ni za koje tvoje sranje rekla „rekla sam ti“.
-Znam, zato ti sve ovo pričam. I znam da mi nikada nećeš s ovim natrljati nos.
-Si sigurna?
-Kaj? Da je lažljivo govno?
-Ne, ovo s nosom i trljanjem, ali može i da je govno, kak ti veliš.
-Gle, ak zanemarim ono kaj sam zanemarila kad sam vidjela njegovu fotku, onda nema nikakve frke.
-A zanemarila si, kaj?
-Njegovu ženu.
-Daj, otkud ti sad to? Koja faking žena? Kak znaš? Ti rekao?
-A-a. Taj ne bi to priznao ni da mu jaja pričepiš. Samo zaeb, zaboravio je da je zaboravio skinuti prsten kad se fotkao. Jučer mu je ziher bio u džepu. I jučer sam, nakon kave, kad sam došla doma, ponovo otvorila njegov mail. Onaj s fotkom. Ne pitaj me zakaj jer ne znam. Nemam pojma, tak….I vidjela sam. Prsten.
-Sranje!

Treći put prošli tjedan vidjela sam ih u isto vrijeme, na istom mjestu - 4 sata popodne, nekoliko minuta više, u uličici kojom se prolazi namjerno, obično do parkiranog auta, ili slučajno zaluta, tražeći tko zna što.
Prvi dan su razgovarali nagnuti jedno prema drugom, toliko blizu da bi i šapat čuli ili prepoznali neizgovoreno, čitajući samo s usana.
Drugi dan bili su zagrljeni, isprepletenih ruku, priljubljenih tijela, bez riječi koje bi iz dana prije suvišno i nepotrebno zvučale, ostale negdje zagubljene i beskorisne.
U četvrtak ljubili su se, nesvjesni malobrojnih prolaznika, pa i mene, promjene vremena i kazaljki na satu, sami sebi dovoljni u malom, odvojenom svijetu pomaknute realnosti u kojem je skučenost prostora prednost, a nikako mana.

Ne znam tko su.
Nebitno.
Ali nekako, od prvog dana kad sam ih slučajno ugledala, vjerujem da postoje samo u ukradenom vremenu, u minutama koje smo nenamjerno, usputno podijelili - ja u prolazu, a oni tu gdje jesu.
Jer samo ljubavnici gladno se ljube, baš onako kako su neki dan i oni ljubili se.
On, 40-tih.
Ona, sićušna brineta, 10-tak manje.
On dovoljno snažan da se u njegovom zagrljaju izgubi i nestane. A možda joj i nije bila namjera utisnuti mu se u tijelo. Možda ništa od toga nije željela.
A možda je samo htjela, kao i ja jednom u liftu, sakriti pogled, da on ne vidi ono što ni sama sebi još nije mogla priznati. Kao ni ja sebi.

Mrzim neonska svijetla. Izdajnička su. Svojom sterilnom mliječnom bojom otkrivaju sve ono što se ne bi trebalo vidjeti, a opet u nekim tragovima postoje, vidljivo ako se glava nagne u jednu ili drugu stranu.

U liftu je bilo takvo, blijedo, nimalo prijateljsko. Lijevo od ulaza, a ispred mene, ogledalo.
Iza mene on.
I da nisam vidjela njegov odraz, znala bih da je tu, znala jer sam ga osjećala.
Mogla sam leđima nasloniti se na njega. Mogla sam i ne pomičući se, rukama iza leđa, otvorenim dlanovima izmjeriti udaljenost od njegovih kukova do metalnog zatvarača na hlačama.
Zaustaviti se.
Lagani dodir pretvoriti u čvršći.
Stati.
I čekati.
I svojim disanjem pratiti njegov, uhvatiti ritam kao da je moj.
Mogla sam svojom rukom, i njemu i sebi poznatim linijama tijela voditi njegovu, pomaknuti prorez suknje i pustiti da dalje sam nastavi.
Otkopčati jedan, pa još jedan gumb, kao slučajno prstima popraviti nabore bluze, i ostaviti, više nego manje da se vidi.
I gledati sam ga mogla, onako drsko i prodorno, pogledom koji muškarci vole, tražeći u njegovom ono što sam željela vidjeti. I što sam znala da ću vidjeti.

Ali nisam ništa od toga.

Tražila sam u ogledalu sebe, smjelu i putenu, a vidjela sam ženu izdajničkog crvenila na obrazima, sjajnih očiju u kojima su skriveni uzdasi, iskorištena stras i nepotrošena želja.
Usne su mi i dalje bridjele od poljubaca i zaigranih ugriza, ispunjene bojom koju ni jedan ruž ne može naglasiti.
Tijelo, imalo je njegov miris, iako je voda isprala sve što se isprati moglo. Valjda, koža prepoznaje dodire, žudno ih upija, i u porama sprema sve tragove za sjećanja u vremenima koja dođu, obično ranije od planiranog.

Dok je vraćao ključ, ovaj put sobe 207, kat više nego prošli put, dan je postao tamniji, a noć bliža.

Znam da i dalje ima firmu, poslovno je uspješan. Preselio se u Samobor. Uvijek je govorio da će se maknuti iz Zagreba.
U međuvremenu dobio je sina. Mali je dvije godine mlađi od mog.
Nadam se da je sretan.

Povijest, ona naša, drugima nevažna ponavlja se? Da, ponavlja se.
I ja imam polubrata. Moj sin nikad neće upoznati svog.

-Joj Goga moja, fakat ne kužim zakaj žene stalno jamraju na muškarce; em su ovakvi, onakvi, uglavnom nikakvi. A ono, kad postanu bivši, a niškoristi su, najbolje da ih napune piljevinom, prepariraju kao podsjetnik na svoju glupost i šutnu u podrum da skupljaju prašinu.
Meni to onak' jako tužno. I ružno. Se sjećaš Liduške kaj je prošli tjedan pričala o svom Dinku? Ni danas ni mi jasno, ak' je bil kreten kakvim ga je opisivala, zakaj mu je dala da joj tolike godine grije dupe i hrče iza leđa? Ma, ja ti njoj više niš ne vjerujem. Vidla sam je neki dan na Trgu.

Goga i Stjepka znaju se godinama - ona rastavljena s uspomenom na bivšeg muža u mjesečnim ratama za otplatu njegovih dugova, a Stjepka nikad sastavljena, ali u stalnoj potrazi za ljubavlju koja će je, kako kaže, učiniti sretnom ženom.

-Nisam ti pričala? Zezaš me, kak' nisam? U utorak ili srijedu išla je prema Maloj kavani tak' utegnuta, ma kaj da ti velim vidlo se na daljinu kak je plitko disala. Na štiklama je jedva održavala ravnotežu, mrdala lijevo desno isprčenim dupetom, a šos samo kaj joj nije popucal po šavovima.
-Ma da? Stvarno? – Goga je jednom rukom pokušavala limunu istisnuti dušu i čaju dati kiselkastu aromu, a drugom izvući maramice iz torbe.

Već je danima prehlađena, ali Stjepkin poziv na kavu nikako nije mogla, a ni željela odbiti.

-Moš mislit' kak' je išla na pauzu. – Stjepka je nastavila - Ja teglim k'o mazga u tih pola sata, da ne moram poslije posla. Inače ne stignem se ni popišati. Ak' se ne sredim k'o jučer....
-A kae bilo jučer? – Goga nije dočekala odgovor jer Stjepka nije ni čula pitanje.
-....znaš i sama kak' izgledam. Muka mi je kad se sjetim - ak' imam love za frizera, nemam vremena, ak' imam vremena, nemam love, kad imam jedno i drugo, ne da mi se. I tak' da, ma kaj da ti pričam. I prije mi nekaj ni štimalo. Bila mi je sumnjiva, uvijek zrihtana, a onaj njen zgledal je sav pocufan, ko bogec uz nju. I ne vjerujem kaj je pričala o sebi i njemu. Prije da je on nju znogiral jer ga je varala. Ziher je to! – Stjepka je mogla kucnut u drvenu ploču stola, potvrditi svoje riječi skvrčenim kažiprstom desne ruke, ali s istinom skrojenom po svojoj mjeri samo se Gogi zadovoljno osmjehnula i zavjerenički namignula.

-Ej Stjepka, sad si me podsjetila, pa to već duže traje! Ljetos se prčila da Dinko puno radi i da ne mogu zajedno na godišnji. Kak' da ne! Je i ona dela, samo kaj i s kim? I umjesto da je brinula doma o mužu i malom, landrala je po gradu. Nema kaj udana žena šmucat se po kavama. Zna se kakve su to žene. Ma, bolje da šutim...

Goga je utonula je dublje u mekani jastuk iza leđa, zaustavila pogled Stjepki iza ramena i sjetila se svog Mihe i njegovih poslovnih sastanaka u 6 popodne, utorkom i petkom, i jedne subote koju je dočekala budna, bez njega, na svojoj strani kreveta.

- Dromfulja jedna, kak' je nije bilo sram! Imaš praf, Goga! Ali zato je moj Željkec baš simpa. Slatki je kad se smije, ima rupice na obrazima, sočne usne i najzelenije oči koje sam ikad vidla. Joj, kak' mi je...ma znaš, kaj da ti velim, kužiš me, ne? Sorry kaj ti se jučer nisam javila, bili smo na ručku.
-Na klopi? Super! – Tek sad Goga je postala svjesna da integralno pecivo u kombinaciji s light jogurtom samo je jedna od tehnika zavaravanja želuca limitiranog trajanja, a glad poslije zadnjeg probavljenog zalogaja ima još veće oči.
-Aha! Ajme kakvu sam tremu imala. 3 dana sam dežurala po wc-u. Molila sam Boga da me ne prišarafi na pol' puta. Ali u stvari, to je super. Ma mislim, ne trčkalica, nego se sjećaš da sam ti rekla da po nervozi znam da je to to, da je on on. A imam i fino speglan trbuh, ne moram ga uvlačiti. Znaš i sama koja je muka kad te sve špana i nemreš disati.
-I di ste bili?
Goga, sad već znatiželjna pažljivo je pratila svaku Stjepkinu riječ, tražeći na njenom licu i nešto više od tih riječi.

-Nemam pojma. Ostavila sam auto u Savskom gaju, tam negdje kod rotora. Sva sreća da nisam išla dalje jer mi je nekaj pod kuplungom grdo roštalo. Jebemu ak' je opet otišla lamela. Ante je rekel da ne bu dugo zdurala, ak ne pazim kak' vozim. Nemam pojma di bum spuknula lovu za servis. Već dva mjeseca, otkad su nam skinuli plaću, gaće su mi na štapu.
-Dobro, lamela, nema veze...dalje...
-Kaj dalje? Niš, nema dalje, bu popravil. Tak' i tak' me je prošli put zveknul previše, a rekel je da bi bilo i skuplje da mi je ugradil originale.
-Daj, fućkaš auto i Antu, mislim na tvog Željkeca.

Goga se naslonila laktovima na koljenja, dlanovima obgrlila bradu i čekala nastavak.

-A na njega? Joj, kak' je drag, nemaš pojma. E, tam di sam se sparkala dočekal me. Zamisli, pridržal mi je vrata od svog auta. Znaš da nisam baš tak staromodna, ali mi je drago da je pažljiv. Znam da sam i ja njemu draga, inače ne bi bil takav, kaj ne? Tak mi je bilo milo oko srca, ali sam skužila i da mu nekaj ne štima sa suvozačevim vratima jer prije nego ih je zatvoril, moral ih je malo podignuti, pa tek onda zalupiti da škljocne brava. Fura golfa dvojku, crvenog, ne običnog. Ima i dupli auspuh. Kak' je to meni foraaaaaa. I ima super šminkerske felge. Onak', spušten je k'o sportski, ali mi se čini da mu to i nije pametno zbog naših graba; drmuckali smo se po rupama, ili su mu morti malo amortizeri razlohani. Išli smo, nemam pojma kam', ali sjećam se da smo skoro jednog kokota pobrali na cesti, i neki babac je mahal za nama. Ak' sam dobro čula, spominjal nam je užu i širu familiju i mahal srednjim prstom. Ma bezveze, kak' su danas ljudi nervozni, a čude se kad im čir proradi i ostare prije vremena.

Goga se ne sjeća kad je Stjepka, kao danas, o nekom muškarcu toliko pričala, ovakvim glasom i s maglom u očima. Da nisu prijateljice, da joj nije draga, sigurno bi olabavila jezik i pustila da ljubomora odradi svoje.

-A ručak – mumljajući, Stjepka je nastavila – tak' fine čevape davno nisam jela. Bilo je baš romantično; karirani crveno-bijeli stolnjaci, vaza sa svilenim cvijećem koje samo na dodir skužiš da nije pravo, domaći ajvar, tak' su rekli, ali isti takav sam kupila u Konzumu, prošli tjedan na akciji. Ma, nema veze, bitno je društvo, kaj ne?

-I kaj priča? -Gogina podignuta lijeva obrva uvijek je označavala onu točku u kojoj se njena koncentracija preklapa sa znatiželjom, ali ovaj put uspjela je samo slušati i ne previše zapitkivati.
-Tak'. Onak'. O svemu malo pomalo. A zakaj svi dragi muškarci imaju bivše žene koje im ne daju disati i stalno im pušu za vratom? Veli da mu ova njegova, odmah poslije plaće, iscica svaku kunu. Baš mi ga je žao. Vidi mu se na faci da je dobar. Ma zamisli koja gadura, nagovara ga za jamca, za nekakav kredit, da treba za decu i kajaznam za kaj još. Rekla sam mu da nema frke za klopu, da ak' nema, da bum ja platila, ali nije dal. Kaj nije galantan?
-Je, je... – Goga se u zadnji tren zagrizla za jezik i ispustila pod stol svoj komentar o njegovoj galantnosti, čevapima i kariranim stolnjacima Bogu iza nogu.
- A kak' izgleda?
-Zgodničko. Simpa. Fura cvike. Baš je onak', k'o da se znamo iz osnovnjaka. Veli da je na dijeti i da planira do kraja godine skinuti najmanje 10 kila. Pola glave je viši od mene. Malo prosjedi, kratko ošišan. I imal je šminkersku, smeđu, pletenu vestu na kopčanje, s kožnim zakrpama na laktovima i plave samterice.

Zaustila je Goga kroz zezanciju, ali pomalo i ironično nadopuniti njegov izgled spominjući prugaste čarape i bokserice s medekom na strateškom mjestu, ali Stjepkin zanesen pogled zamrznuo je njene riječi na pola puta.

-I znaš kaj, cipele su mu bile zglancane k'o pesja jajca. A ti znaš kol'ko mi je to važno. E, nisam ti rekla da i ja imam nove. Ajme kak' su super. Kod Roberta, za 120 kunića na dvije rate, one, svijetlo sive sa šarenim kamenčićima koje smo zadnji put gledale. Sva sreća da od auta do restorana nismo puno hodali jer su me fest nažuljale. Opet me zajebava natisak na istom mjestu. Bum morala do Ančike da to riješim. Obukla sam haljinu na cveteke, tvoju, koju si mi poklonila za rođendan. Malo sam je skratila. Sad, kad sam se zdebljala koljena mi nisu više tak kvrgava, i taman mi je. Baš sam si bila zgodna.
-Pa ti si se zabumbala u njega!
-Ma nisam, kaj ti je? A dobro, jesam. Malo.

Goga Stjepku dobro pozna. Dovoljno je da na trenutak uhvati njen pogled usmjeren ni u što, pa da zna da opet žuri.

-Poslije ručka smo otišli na još jednu kavu, do, kak se zove ona pizzeria na Horvaćanskoj?
-Misliš tam di smo bile na lazanjama? U Baschieri? – Goga je, ne pitajući pojela, nakon svog i Stjepkin čajni kolačić, ostavljajući samo nekoliko mrvica na rubu njenog tanjurića.
-Tam, da tam. E, stara moja, svaki put kad bum išla liftom, bum se sjetila Željkeca.
-Zakaj? Kae bilo?
-Niš!
-Kak niš? A smijuljiš se.. - pomalo smijuljila se i Goga.
-Znaš one špigle?
-Da, i?
-Stajal je iza mene. Pa sam otkopčala gumb na kiklji. Pa smo se gledali u tim špiglima. Ono, kužiš: gle-da-li. I onda mi je najednom stavil ruku na dupe. Prvo jednu, pa drugu. Onak fino sočno primil. I pošmucal se uz mene, nekoliko puta Nisam znala kaj da napravim. Malo sam se zacrvenila, malo mi je bilo vruće, malo neugodno. Ne znam kae on mislil kad sam otkopčala gumb, a samo sam htjela izvaditi mrvice kruha koje su mi zalutale u cice. Ali znaš kaj, baš me briga, i nemoj se smijati, a ni krivo gledati, pasalo mi je. Uf, i onda se lift zaustavio.
-Ti nisi normalna!
-Zakaj? Daj, nemoj! Osjećam da smo srodne duše. Znaš-on, ja, jedno. Ma, ovaj put bu bilo drugačije. Znam. Sigurna sam.

I Goga bi bila sigurna da prije nekoliko mjeseci nije čula istu priču.

-Kaj sad, prije ili kasnije. – Stjepka se nije dala smesti - Tak' i tak' je svejedno. Sutra ili idući tjedan, ruka sim ili tam. Čuj, a je l' i tebe tange žuljaju? Meni su bezveze s tom žnjoricom. Bolje su mi one obične gaće, pamučne i mekane. Jučer sam se cijelo vrijeme meškoljila. Došla sam u napast da ih skinem, ali bilo bi mi bez njih, onak k'o propuh doma. Joj daj, kaj si tak blenula? Pa ni niš bilo. Morti bu danas. Drž' mi fige. Obećal je da bu mi pogledal kae s osiguračima. Opet sam u subotu ostala u kmici.

Stjepka je pomalo nervozno cupkala na mjestu, nemirnim pokretima preskakala vrijeme i u mislima bila već u sutrašnjem danu.

- Buš ti platila? Moram do DM-a, imaju nekakve parfemčeke na sniženju. Ak' i niš ne kupim, bum se samo malo pošprickala. Čujemo se. Bežim. Zvrcnem te sutra. Pusa.


Na drugom kraju grada, Željko je kupio nekoliko različitih osigurača i dvije zidne utičnice.
Pričala mu je Stjepka da se svaki put namuči kad pokušava ugurati bilo koji utikač u utičnicu pokraj frižidera. Sutra će kupiti i kolače kod Vinceka. Možda i cvijeće na Cvjetnom. Zna da voli kesten kocke i šarene latice.




(Stjepka i Željkec su obrisali profile prije 3 i pol mjeseca. Viđeni su jučer kod Arkada; on je nosio veliki cvjetni aranžman, Stjepka je lagano uz njega hodala, provučene ruke ispod njegove.
Goga je odustala. Tu je. Možda baš netko s njom od vas tipka.)

-Kaj opet klima ne radi? Jebote, krepat ću!
-Je, ne radi. U stvari radi, ali curi Kovačićima na balkon. A curi već tjedan dana.
-I kaj sad, zbog njih bum krepal u stanu? Di je daljinski od klime?
-Ako ti netko zdrapa auto, znaš da je to Dinko napravil.
-Jebat ću mu mater.
-Bilo bi bolje da si zval servis.
-Zaboravil sam. A mogla si i ti. Ionako, sad kad su deca kod mojih glavinjaš po stanu cijele dane.
-Molim?
-Kaj moliš? Koji ti je klinac, stalno si nadrkana?
-Ja nadrkana? Ko je počel prvi?
-Aj me ne jebi i ti danas. Je l' znaš da smo popušili posel? I da ću gaće na štapu imati do jeseni ak ne platim PDV?
-A je l' ti znaš kaj je bilo jučer?
-Tekma. Kae je bilo, nemam pojma.
-Ma niš, nema veze.
-Kak nema veze?
-Tak kak sam rekla.
-Ok, kaj ima za ručak?
-Vruće mi je bilo danas. Salata s piletinom.
-Oooooooooooo, super. Piletinu ne volim, od salate na tanko serem. Ček, ti to meni onak nekaj guraš pod nosu?
-Da ti gurnem i smrdljive čarape, ne bi skužil. I kad ćeš konačno zmazani veš stavljat' di treba?
-A kad ćeš me ti prestati kljucati odmah s vrata?
-Jednog lijepog dana, a možda i prije.
-Sad ide faza durenja?
-Možda.
-Jebalo te to tvoje možda. Ćeš mi konačno reći zakaj frčeš nosom.
-Zanima te?
-Ne baš, ali nemam kaj pametnije raditi. Naravno da me zanima jer ….
-Jučer. Zaboravio si otići do mojih staraca.
-Daj, zbog toga sve ovo danas?
-Da i ne.
-Kaj, ima još nešto?
-Nazvala me je Nataša danas.
-I?
-Niš. Kruno je pobrao stvari i otišao.
-Znam.
-Znaš i nisi mi rekao?
-Da, jer me je zamolio da ti niš ne pričam.
-Koja si ti budala.
-Ja budala, a ti alapača.
-Nataša mi je frendica.
-A meni Kruno. I kakve veze njih dvoje imaju s nama danas?
-Niš.
-A da si taj niš stetoviraš negdje?
-A da ti skratiš jezik?
-Ma znaš kaj, jebi se. Ne da mi se danas s tobom prepucavati.
-Ne da se tebi više niš u zadnje vrijeme. I onda se čudite kad...
-Kad kaj?
-Kaj kaj?
-Dovrši kaj si započela.
-Ma nemam kaj dovršiti.
-Ti to mene na suho?
-Si razgovarao s Krunom, ti rekao zakaj se pobral?
-Ne.
-Onda niš.

Željka se primila peglanja, a Marko je ipak pojeo salatu s piletinom. I oprao suđe. Bacio smeće. Prošetao cucka.


A moglo bi biti i drugačije.....


Marko se poslije 5 vratio s posla. Pogledao Željku, zaustio da nekaj kaže, ali je odustao. Željka je nazvala majstora za klimu, za petak.
Pitala je Marka, usput: -Si umoran?
-Jesam, odgovorio je
U tišini, pristojno, ne previše zveckajući vilicom o rub tanjura, pojeli su salatu s piletinom.
Ispričala mu je, raspremajući stol, da se čula s Natašom. Marko je samo nešto promrljao, protrljao potiljak i u prolazu uzeo daljinski tv- a s komode. U međuvremenu nazvao ga je Kruno. Dogovorili su kavu za pola sata. U prolazu poljubio je Željku. I rekao da ne zna kad će doći doma.
Željka se, nakon pranja suđa, primila peglanja. I dovršila ručak za sutra. Bacila smeće. Prošetala cucka.

Žac, napravio sam sranje. Generalno.
-Kae bilo? Si razbil auto?
-Ma jebeš auto! Lupio sam Gabi.
-Daj sereš. Ne zaebavaj se s tim stvarima.
-Kaj ti zvučim da se zajebavam?
-Ček, kaj si je stvarno zveknuo? Pa ti nisi normalan! Koji kurac ti to treba?
-Koji kurac mi to treba? Daj me ne jebi još i ti. U stvari, nisam je lupio...
-Jesi ili nisi?
-Kao da jesam. Izmaknula se. I odletila prek fotelje. Nabila se na radijator. U stvari, niš joj nije.
-Di je sad?
-Tko?
-Gabi, čovječe!
-Otišla je do Marine. A znam kaj će sad biti. Svi će doznati. I jebati mi sve po spisku.
-Pa dobro, kaj ti bi?
-Kurac, kaj bi mi bilo. Već me tri dana jebe u zdrav mozak. A danas mi od jutra puše za vratom. Počelo je za doručkom i policom za knjige u njenoj radnoj sobi. Jebala je polica. Po njoj trebala je biti zmontirana još prošli tjedan.
-Kaj nisi bio putu?
-Naravno da jesam. To njoj niš ne znači. A nastavila je da ak nemrem, ne da mi se, da kaj se ne pobrinem za više love u kući, pa da će ona to sama rješiti s majstorom. I još mi je gurnula i tebe pod nos.
-Kakve sad ja veze imam s vama?
-Nikakve. Valjda je laprdala s Kiki. Znaš njih dve kad se nađu.
-I kaj ćeš sad?
-Niš. Čekati da dođe doma. Gle, triput sam joj rekel da sam umoran ko živina, da radim od jutra do sutra, da pokušavam namaknut neku lovu da se riješimo krede. Ali nje se gasila. Maknuo se iz sobe. Vrag joj nije dal mira. Cvokotala je bez prekida. Hodala za mnom. Znaš i sam kako zna biti naporna kad si nekaj ufrlji u bulju. Popizdio sam kad je tresnula daljinskim u zid. A samo sam želio izbjeći daljnju raspravu jer znam nastavak.
-A da odeš do Marine, po nju?
-Nema šanse. Ionako je sad u svom patničkom elementu. Ženska solidarnost na djelu. Nek se oboje ohladimo.

***
-Marina, si doma?
-Ojla, baš sam pomislila na tebe.
-Ajd stavi kavu, za par minuta dolazim.

***
-Otvoreno je. Sad ću doći. Samo da zatvorim terasu, kiša će.......Eto me. Natren? E, moram ti pokazati nove cipeliše. I moram po dobrom starom običaju zmuljati Lovru kolko su koštale. Vidi ih. Savršene su. Pašu mi uz onu zelenu haljinu. Gabi, alo, di si?
-Tu sam.
-Kaj si opet u e modu?
-Ostavit ću ga.
-Koga? Ne kužim.
-Marka.
-Kaj ste opet zasrali?
-Ja niš. On je.
-Češ mi reć ili da čupam iz tebe?
-Lupio me je.
-Kaj te je?
-Čula si.Udario.
-Ma di, kad?
-Prije pola sata.
-Jebote. Ne mogu vjerovati. Ma daj. Stvarno te je lupil?
-I pala sam preko fotelje. Sva sreća da nisam ruknula glavom u radijator.
-Koji je on kreten! Čut će me! Di je? Doma?
-Nemoj ga zvati. Si luda.
-Di te je lupil. Daj da vidim.
-Ma u stvari nije me lupil, u zadnj tren sam se izmakla. Ali kao da je. Kaj me sad tak gledaš? Krenuo je da me ošamari. Kaj sam trebala ko sveta krava čekati da poberem šljagu?
-Daj se smiri. Oćeš nekaj da ti dam? Nema veze; lupio, ne lupio. Ali ne mogu vjerovati da ste se doveli u situaciju da tak rješavate probleme. I da je dignuo ruku na tebe. Nemoj mi reći da to nije prvi put.
-Je. Nije bio prije takav. Plane bezveze. Nadrkan je stalno. Niš mu više ne mogu reći, a da u trenu ne popizdi. A samo ga tjedan dana molim da sastavi policu za sobu.
-Jebala vas polica. Kaj to razlog da se pomlatite?
-I znaš kaj još; ofrljil je tv, da me ne čuje kaj mu pričam. E sad više nema daljinski.
-Kak nema?
-Ima, ali nek ga sastavlja, ak nađe sve dijelove.
-Gabi, znam te, ne kompliciraš bez razloga, kaj je u stvari bilo?
-Niš.
-Aj ne serendaj. Predugo smo frendice.
-Oš iskreno, pun mi je kufer svega. Otkad je na novom projektu, razgovaramo u prolazu. Previše sam sama. Ne sjećam se kad smo se zadnje smijali.
-Si mu to rekla?
-Naravno da jesam. Ali glupo mi je da mu moram crtati. Kaj on ne kuži da nam je brak vriti. Ak on ne želi da bude drugačije, ni ja se neću truditi. Kolko je njemu stalo do mene, toliko će dobiti vraćeno. Ni mrvu više. Ove godine je i godišnjicu zaboravio.
-I kaj sad? Godišnjica ko godišnjica, predugo ste zajedno da bi to trebalo biti problem. Hoćeš štrudle od jabuka, još je topla? Gabi, razgovarajte. Ali za početak prespavajte današnji dan.

...prije 7 godina, jedne zime, tu na blogu :)

-Ljubeeeeeeeee...
-A?
-Daj...
-Kae?
-Jaje. Ajde prekini to kaj delaš. Imam ti nekaj za reći.
-Samo malo, skoro sam gotov. Čekaj, kaj to znači?
-Niš ne znači. Osim...
-Osim...?
-Bila sam jučer s Gogom na kavi.
-I to je tak važno da nemre čekati 5 minuta?
-Je i nije!
-Aj me ne pilaj. Znaš da ne volim kad imaš 15 godina i cimaš me.
-Jebote, kaj si se tak narogušil.
-Nisam, samo znam kad počneš ovak, da ne bu dobro.
-Bude!
-Slušam.
-Znaš da Goga ima nekog novog lika...
-Je, koji je to po redu u zadnjih godinu dana?
-Kaj te briga! Ni bitno. Ovaj njen ti je tantra majstor.
-Kae? Kaj mu se nemre više dić, pa joj priča priče i puše joj za vratom?
-Ti si blesav! Baš onak blesav, za praf!
-Da odem baciti smeće, pa budem manje blesav ili da čekam nastavak?
-Ajmo i mi probati.
-Kaj? Duhovno se ševiti?
-Ma, vidi ga. Priča mi Goga da je i njoj to bilo onak smešno, ali kad je prvi put svršila bez kontakta, okinula je kao nikad do tada.
-Je, je..i vidla vrtne patuljke kak trče prek ulice.
-Baš si neki. A znaš mi gurnuti pod nos da nisam kao prije, a sad kad je nekaj pokušava, ti se sprdaš s tim.
-Zlato moje, evo potpuno sam predan sljedećim informacija. Da zgasim TV?
-Ok, priča Goga da je teorija jedno, ali trebamo probati pa da skužimo o čemu je riječ.
-Dobro. Kaj trebam napraviti?
-Sad niš.
-Mogu onda po pivu? Žedan sam. Ti malo pobeglo danas s čilijem? Krepat ću ak me počne zaebavati žgaravica ko neki dan.
-Bumo prek vikenda.
-Kaj?
-Odi vrit! O čemu pričam zadnjih 10 minuta?
-Tantri?
-Ok, bum našla nekog s kim bum probala. Mi Goga možda posudi svog...
-A ja bum mu sredil face lifting. Trajno. Besplatno. Ajmo ovak-ne bum te zezal, a ti probaj što kraće s edukacijom o tantri.
-Za početak zaboravi da buš ga parkiral.
-Kaj bum?
-Čul si! Veli da je u tantri najvažniji protok energije i da se za početak moramo negdje ugodno smjestiti.
-Znam di. U krevetu.
-A-a. Ona voli to delati na podu.
-Je, ko lud sam da si zravnam kičmu. U stvari može, ali ja sam gore.
-Ti si vriti, uopće me ne slušaš...
-Slušam. Dalje...
-Trebamo potaknuti intimnost bez dodira. Za početak.
-A kaj bumo delali? Gledali se? Puknul sam te drugu večer, a sad se bumo gledali?
-Bumo. I zajednički disali.
-Goli?
-Ne, u pidžamama! Kaj ti je, naravno da goli.
-A kaj ak mi se mam digne?
-Budalo!
-Koliko to sranje traje? Mislim gledanje, disanje, žuljanje na podu...
-Dugo. Kad dođemo do točke da nemremo više izdržati, veli Goga, pomaže meditacija.
-Daj me nemoj jebat! Em ti ga nemrem uvaliti, em bum moral i nekog kurca mumljati. I još bu me na kraju boljela jaja. Fakat, jedva čekam subotu. Ko lud sam za tantrom. Pozdravi Gogu. I onog njenog meštra.
-Znala sam.
-Kaj si znala?
-Da buš tak reagiral.
-Ma ti znaš da je tebe volim i ovak netantričnu. Idem baciti smeće i pustiti pesa pišati.
Aj se ne funji. Bumo probali. Ali ak ne bum mogel izdržati, obećaj mi da buš se smilovala, bez odgode. Obećaješ?